Италија, затвор и историја: Од злогласне казнене колоније до школе за младе политичаре

Сабласно, оронуло и деценијама напуштено место, насељено галебовима и ретким рониоцима који им нарушавају мир.

Санто Стефано је мало вулканско острво у Тиренском мору између Рима и Напуља, где влада језива тишина - ово је место на које су вековима убице, бандити, анархисти и противници владара или каснијих власти слати да ту иструну.

„Постоје писма и сведочанства многих људи који су проклињали што нису осуђени на смртну казну", каже Антони Сантило, италијански историчар и аутор књиге Биографија једног затвора (Biografia di una prigione), за ББЦ на српском.

„Углавном су били осуђивани на доживотну робију коју је требало да проведу у условима који су били све осим хуманих", каже Сантило.

Италијански Алкатраз, како га називају, затворен је 1965. године.

Али италијанске власти намеравају да га рестаурирају амбициозним пројектом вредним 70 милиона евра, како би од њега направили музеј на отвореном и туристичку локацију.

Биће и место за обуку будућих европских политичара, каже Силвија Коста, бивша посланица у Европском парламенту и државна комесарка за обнову Санто Стефана, за ББЦ на српском.

Оковани ланцима и под сталним надзором

Од римског цара Августа, који је протерао ћерку на суседно острво Вентотене, до фашистичког режима Бенита Мусолинија који је овде депортовао оне које је сматрао државним непријатељима, владари су кроз историју користили Санто Стефано као место за прогон државних непријатеља - најгори од најгорих, како су говорили.

У ћелији број 511, доживотну казну требало је да одслужи Гаетано Бреши, познати анархиста који је 30. јула 1900. године убио италијанског краља Умберта Првог.

Када је стигао, тражио је од чувара дозволу да може да чита у ћелији.

У затворској библиотеци на располагању су биле само три књиге: Књига светаца, Библија и речник француског језика.

Поред читања када му је то дозвољавао трачак светлости који би долазио у неко доба дана до његове ћелије, играо би се и лоптом коју је направио од тоалет папира.

„Додавао је са ноге на ногу ту папирнату лопту, али колико су му то омогућавали ланци којима је био везан", пише Ђузепе Маријани у књизи Сећања екс-терористе (Memorie di un ex-terrorista).

Овај комуниста и антифашиста и сам је провео у том затвору више од двадесет година, од 1921. до 1946, због напада у хотелу Дијана у Милану.

Тада је имао намеру да ликвидира начелника миланске полиције Ђованија Гастија који се у том хотелу често састајао са Мусолинијем.

Маријани у књизи анализира и наводно самоубиство Гаетана Брешија, који је пронађен обешен у затворској ћелији само неколико месеци од почетка служења казне.

Затвореници су, наводи, били под константним надзором.

„Ланци око руку и ногу дозвољавали су тек минимално кретање, па је готово било немогуће да се Бреши обесио користећи пешкир којим се везао за решетке врата.

„Нико није утврдио одакле му тај пешкир, јер затвореници нису смели да имају ништа у ћелијама, осим одеће на себи", каже Маријани.

Маријани је ослобођен после завршетка Другог светског рата.

Био је вођа највеће побуне затвореника 1943. године, када су устали због нехуманих затворских услова.

У побуни је страдало више од двадесет људи.

Како сада изгледа Санто Стефано

Острво се налази унутар заштићеног морског парка.

Тренутно се ту могу видети рибари, понеки авантуристи који се купају и сунчају, рониоци који се друже са морским светом у прозирним водама.

Подморје је пуно археолошких чуда и олупина брода из Другог светског рата.

Острво нема пристаниште.

Једина тачка сидришта за чамце који полазе са оближњег острва Вентотене, удаљеног једну морску миљу, јесте древна римска лука са неравним степеницама исклесаним у стенама.

Када је море узбуркано, острву је готово немогуће прићи.

Постоје туристички обиласци са водичима који заинтересоване воде да виде затвор - ружичасту тврђаву у облику потковице коју су изградили бурбонски владари у 18. веку.

Туристичко разгледање укључује 40-минутну шетњу стрмом стазом, а посетиоце дочекују знаци на којима пише: „Ово је место патње", „Ово је место искупљења".

Према главном плану рестаурације, Санто Стефано ће бити претворен у мултимедијални музеј који ће причати причу о историји затвора и његових затвореника, али и стециште уметника и место за организацију семинара о Европској унији, каже Силвија Коста.

Бивша кућа управника затвора и додатне просторије биће претворени у хостеле са око 30 соба.

Пекара у којој су затвореници свакодневно пекли хлеб требало би, према плану, да постане кафе-ресторан са панорамском баштом на тераси где ће посетиоци моћи да пијуцкају вечерње пиће док се диве заласку сунца.

У ведрим данима поглед сеже до Везува и острва Искија, удаљеног тридесетак километара.

План је и да се поново засаде биљке које су на острву некада расле, као и воћњаци које су одржавали затвореници.

Једна од идеја је и да се уведу „виртуелни затвореници", са гласовима који приповедају из ћелија.

Бекство је било немогуће

Заједно са суседним острвом Вентотеном, Санто Стефано је служио као затвор још у време старог Рима.

На једној страни острва је такозвана када, нека врста природног ђакузија исклесаног од тамне стене са степеницама где су римски стражари водили заробљенике да се освеже.

За разлику од чувеног филма Лептир (Papillon) са Стивом Меквином у главној улози о успешном бекству затвореника са озлоглашеног Ђавољег острва у Француској Гвајани, са Санто Стефана било је немогуће побећи.

Неколицина која је покушала се удавила, према архивским списима.

На први поглед и архитектонски гледано, Санто Стефано помало личи на познато позориште Сан Карло, саграђено у 18. веку у Напуљу.

У истом том веку сазидан је и овај затвор, по наређењу Фердинада Првог Бурбонског, краља тадашње две Сицилије.

Направљен је тако да затвореници у сваком тренутку буду под сталним и строгим надзором, каже историчар Сантило.

Обликован је као Дантеов Инферно (Пакао): подељен је на три спрата са по 33 ћелије.

Типичне казне су се кретале од бичевања до вишечасовног стајања под ужареним сунцем без воде, а остали затвореници би гледали.

Затвореници, који су били подељени у групе на основу политичке и географске припадности, навијали су када су њихови непријатељи вриштали од муке.

Концепт грађевине је такав да би само један стражар у торњу, смештеном у централном делу затворског круга, могао да надгледа све затворенике.

У затвору је било места за око 300 људи.

Често их је било много више.

У приземљу су били смештени оптужени за најтеже злочине - осуђени на доживотну робију или смртну казну.

Тај део затвора се звао пакао.

Други спрат се називао чистилиште, док је последњи био познатији као рај.

Ћелије на том спрату имале су мале прозоре кроз које су срећнији осуђеници могли да виде тек трачак неба.

Иако окружени морем, из ћелија никада нису могли да га виде.

„Ћелије су биле су широке један и дугачке свега два метара. На средини се налазила даска ширине 50 центиметара на којој су ти несрећници спавали", додаје.

Већина ћелија није имала прозоре.

„За јело су добијали само хлеб или супу од пасуља, за пиће воду и то не сваког дана, с обзиром да се сакупљала кишница пошто на острву није било пијаће воде", каже Сантило.

И бивши италијански председник био је затвореник

Посебно мрачно раздобље у историји острва било је током фашистичке владавине.

Противници режима, међу којима и студенти, слати су на Вентотене или на злогласнији Санто Стефано, где су многи умирали у ужасним условима.

Казну је ту служио и некадашњи председник Италије Сандро Пертини, као и Умберто Тераћини, који је касније постао председник Уставотворне скупштине Републике Италије.

Социјалиста Пертини је у затворској јединици број 36 провео годину дана, од децембра 1929. до децембра 1930. године.

Ова ћелија била је позната и по том што је у њој осам година био и чувени италијански песник и писац Луиђи Сетембрини.

У једном говору за скупштинском говорницом, 1947. године, када је Пертини био посланик, описао је присутним министрима у каквим условима живе затвореници Санта Стефана.

Навео је да су изложени свакодневној тортури и мучењу.

„Углавном се та убиства оправдавају као самоубиства, као у случају Гаетана Брешија", рекао је тада Пертини, који је био председник Италије од 1978. до 1985. године.

Заједно са њим, робијали су и многи други комунисти и антифашисти, као што су Алтјеро Спинели, Ернесто Роси и Еуђенио Колорни, аутори Вентотенског манифеста, политичког документа који заговара уједињење европских држава у јединствену наднационалну федерацију.

Манифест је добио име по другом острву у близини, Вентотене, који је за затворенике на Санто Стефану симболично представљао слободу.

Овај документ настао пре осам деценија данас се сматра једним од оснивачких текстова Европске уније.

„Гробље живих људи"

Неколико година пре затварања, на место управника дошао је Еуђенио Перукати, човек који се изборио за боље услове и достојанственији живот затвореника.

У нехуманим условима, без хране и воде, многи су умирали, не дочекавши извршење смртне казне.

Ретки су били они који су били помиловани.

Еуђенио Перукати је са женом и њихово десеторо деце дошао да живи на Санто Стефану 1952. године.

У дневнику, он пише о стању људи које је тамо затекао, описујући их као живе мртваце који никада не излазе напоље.

Његов син, Антонио Перукати, имао је само годину дана када је отац са породицом дошао на острво.

„Мој отац је отворио ћелије затвора. Осуђеници су почели да раде, да уче, имали су и биоскоп", каже Антонио Перукати за ББЦ на српском.

Његов отац је на острву направио и фудбалски терен, занатске радње које су водили затвореници, отворио пекару где су осуђеници правили хлеб и пицу.

Затвореници су помагали у чишћењу затвора и добили су посебну валуту за куповину ствари међу собом.

Било је и столара, зидара и кувара.

Дозволио је затвореницима да ћелије украсе пастелним бојама како би њихов боравак био подношљивији.

„Мој отац је веровао у моћ искупљења кроз рад и да сваки затвореник заслужује другу шансу. Дао им је наду, побољшао услове живота", каже Антонио Перукати.

Са суседног острва Вентотене, допловљавали би мештани да одиграју фудбалску утакмицу са затвореницима.

Еуђенио Перукати је казнену колонију претворио у једну велику породицу, а чак је у затвору организовао и венчање ћерке.

„Мој отац је вратио достојанство тим људима и започео затворску реформу", каже Антонио Перукати.

Погледајте видео: Како су затвореница и чувар побегли из затвора у Северној Кореји

„Симболично место за европски препород"

Санто Стефано је затворен је 1965. године, а после више деценија из италијанског буџета, издвојено је 70 милиона евра за његову обнову.

Када је изнета идеја о пројекту обнове 2016. године, тадашњи премијер Италије Матео Ренци, довео је на Вентонето бившу немачку канцеларку Ангелу Маркел и бившег председника Француске Франсоа Оланда.

Ренци, Меркел и Оланд тада су се сложили да би управо ово острво и некадашњи затвор на Санто Стефану, могли да постану симболично место за препород Европе, после одлуке на референдуму о изласку Велике Британије из ЕУ.

Завршетак радова предвиђен је за 2026. годину и носиће име по недавно преминулом италијанском политичару и бившем председнику Европског парламента, Давиду Сасолију.

Погледајте видео: Бивши нацистички логор у којем је тамновао и Гаврило Принцип

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]