Русија и Украјина: Породице руских војника покушавају да сазнају њихову судбину

Породице из целе Русије траже браћу, очеве, синове и мужеве, војнике који су престали да се јављају својим породицама 24. фебруара, када је Русија започела војну операцију у Украјини.

У позадини информационог вакуума у Русији, родбина покушава да сазна судбину несталих војника и официра путем сајтова и канала Телеграм апликације које су направили Украјинци.

Често објаве видео снимака и подаци о заробљеницима доводе до малтретирања родбине.

Званични подаци руска и украјинске војске о погинулима, рањенима и заробљенима значајно се разликују.

Руско министарство одбране je тек седмог дана од почетка војне операције саопштило о губицима у руској војсц: 498 људи.

Министарство је истакло да су губици са украјинске стране већи:

„Више од 2870 људи је погинуло, а око 3700 рањено."

Подаци украјинског Генералштаба су различити: 3. марта ујутро, за цео период војних дејстава у Украјини, губици руских трупа тамо су процењени на девет хиљада људи.

У ове бројке, украјинска војска укључује заробљенике, мртве и рањене. У извештајима од претходног дана пише да је заробљено 200 руских војника.

Ове бројке се не могу проверити.

Први видео снимци о затвореницима почели су да пристижу крајем прошле недеље.

На њима су војници из различитих јединица и формација руске армије.

Од њих се тражило да наведу своје име и датум рођења, број јединице и сврха због које се налазе у Украјини.

ББЦ и неколико других медија су потврдили идентитет појединих припадника војске и могу да потврде да је истина оно што су они о себи рекли пред камерама.

Украјина је 27. фебруара објавила креирање ресурса „Тражи своје".

На сајту су рођаке руских војника позвали да оставе податке како би могли да се упореде са списковима заробљеника и мртвих.

Дан касније руске власти су блокирале сајт, а сакупљене пријаве са именима и датумима рођења војника пребачене су на Телеграм канал.

У време писања овог текста, канал је имао више од 61 хиљаду пратилаца.

Међутим, како су 1. марта саопштили администратори странице, само 19 пријављених је могло тачно да сазна каква је ситуација са њиховим рођацима и пријатељима.

'Изгледа да сам остала сама - Шта ја могу да учиним?'

Украјинска иницијатива „Тражи своје" одржала је у уторак, 1. марта, онлајн конференцију на на Јутјубу.

Пренос је реализивао извесни Владимир Золкин, који себе назива волонтером и једним од организатора ове акције.

Он је на екрану приказивао поруке које су стизале од рођака и пријатеља руских војника са молбом да се разјасни судбина Руса.

Водитељ је покушавао да у директном преносу позове рођаке наводно заробљених и мртвих војника, показао им је видео снимке затвореника, шевроне и документа о мртвима.

Он је руске саговорнике испитивао о реакцији на руску инвазију на Украјину, и да ли рођаци војника намеравају да некако јавно искажу став према томе.

Није било оних који су хтели да јавно изнесу незадовољство, његови саговорници су били шокирани и на понуду да нешто пренесу затвореницима одговарали су једном речју.

За то време Јевгенија Завидија из Чељабинској области већ недељу дана тражила је мужа, 20-годишњег војника на одслужењу војног рока, Дмитрија Завидија.

Отишао је у војску у новембру 2021. године када им се родило дете.

Дмитриј је 20. фебруара позвао жену да каже да одлази на вежбе, а затим је нестао.

Нису се чули телефоном.

Јевгенија је написала коментар на једном од Телеграм канала о руским војницима у Украјини.

Завидију су 1. марта позвали након стрима „Тражи своје" и рекли да су пронашли њеног мужа.

„Не могу да будем сигурна да је то он, али речено ми је да јесте. Како ми је речено, он је рањен, тешко изгорео, покушавају да му спасу живот", рекла је супруга тог војника за ББЦ.

„Не знам да ли је војни обвезник или војник по уговору. Не знам ни у којој је јединици, нисам томе придавала значај, он ми је рекао али ја нисам запамтила.

Не могу да ступим у контакт са јединицом, зато што не знам у којој је био. Имамо бебу од пет месеци.

Шта мислите, у каквом сам стању? Не баш добром, да тако кажем. Не верујем ни у шта. Прошло је доста времена."

Завидија ради као администратор у часопису, смене су јој до касно увече, а сада нема времена да сазна у којој војној јединици је служио њен муж.

Човек који је звао из Украјине рекао је Јевгенији да окупи друге супруге и мајке војника и организује митинг за заустављање војне операције.

„Да ли ћете да послушате овај савет?"

„Нећу. Због чега? На човека ништа не може да утиче док он сам не пожели нешто да промени... На било ког човека. На мене сада ништа не може да утиче, док се ја сама не уверим.

Док командант јединице не назове и каже. Чини се да си остала сама. Шта ја могу да урадим?

Петнаест сати после првог разговора са ББЦ-јем, Завидија, у чијем је наручју вриштала петомесечна беба, већ је одбила да одговара на детаљнија питања.

„Код нас је све у реду", рекла је она.

„Муж ми се јавио. Све је у реду са њим. Нећу вам рећи где је. Збогом."

'Он је рекао, па значи рат'

Двадесеттрогодишњи вереник Веронике Пескишеве из подмосковског града Кубинке служио је војску по уговору у 45. ваздушно-десантној бригади.

Према речима жене, Алексеј Трубников је био на војној вежби у Белорусији, а 22. фебруара увече је писао вереници да их „негде шаљу да се боре".

Написао је и да ће отићи „да штити беспомоћне", присећа се Вероника.

„Ја сам на то рекла, ма какве беспомоћне, тамо је рат. Он је рекао, па, онда значи рат. Нису знали куда иду."

Од тог тренутка Вероника нема више никаквих информација.

„Уопште не знам где је и шта је. На телеграм каналима сам оставила захтеве да пробам да сазнам где је он. Ни телефонског позива, ништа. Нисам сигуран да ће нешто рећи у његовој јединици.

Звала сам јединицу, бројеви су сви недоступни. Постоји информација да је њихова бригада бомбардована из ваздуха.

Ово ми је написала власница старог стана, и она је сва у овој причи, контактира Украјинце."

Следећег дана, по објављивања њеног броја на Телеграм каналима, Вероника је почела да добија претње.

„Управо су ме сада звали, буквално пре пола сата, и претили. Као Леша је заробљен, како да га пошаљу, од ког уха да почну да секу. Рекли су да не могу да га дочекам живог, они ће га тамо убити."

ББЦ је контактирао особу која је звала Веронику и која се представила као Јарослав, али је одбила да наведе презиме.

Његов број мобилног телефона је руски.

Најпре је рекао да заступа иницијативу „тражи своје", а затим је почео да избегава јасне одговоре на питања, претварајући разговор у полемику о рату између Русије и Украјине.

Нисмо успели да утврдимо да ли ова особа заиста зна где се налази војник по уговору Трубников.

Пескишева жели да оде у управу војне јединице у којој Алексеј служи.

„Не верујем да ће ми било шта рећи. Ми нисмо венчани, па испада да смо ништа један другом. А тамо чак и ако дају информације, дају их само родбини."

Али немам коме другом да се обратим.

„Трубников је одрастао у дому за децу без родитељског старања, каже Вероника, има мајку али су у „јако лошим односима".

У исто то верме када је нестао Трубњиков, заробљен је и младић, који се на видео снимку, који су направили украјински војници, представља као „Евгениј Смирнов из села Шапа".

Испоставило се да је Смирнов усвојени син познате породице из мајушног села које се налази у Смоленској области.

Директорка локалног дома културе Олга Драљнова усвојила је прво дете 2007. године, како би спасила од затварања сеоску школу, пошто у њој није било ђака.

Јевгениј Смирнов је постао један од њих, тада је имао седам година.

Причу о томе како је жена довела још неколико деце у своју породицу писале су федералне новинске агенције, снимали су репортажу о њима и државне телевизијске станице, и независни медији који су блокирани, и који су у Русији препознати као страни агенти.

Олга Драљнова је одбила да одговара на питања ББЦ-ја о Јевгенију Смирнову, потврдивши само да је њен син.

Мајка је додала да све информације о њему могу да се „виде на интернету".

Међу пријатељима Драљнове, на апликацији ВКонтакт пронашли су „Антона Смирнова" са истим датумом рођења, који на видео снимку, који је раширио украјински Телеграм канал, наводи заробљени војник.

Тамо се такође види и број телефона.

Пошто је ББЦ проверио уз помоћ програма који вам омогућава да видите како је претплатник забележен у телефонским именицима других људи, ББЦ се уверио да је Јевгениј Смирнов заиста користио тај број.

Код неких број је забележен као „Војни инжењер Смирнов", „Дес Смирнов" (вероватно се односи на чин десетара) и „Жења Шапа".

Пет пријатеља „Антона Смирнова" на ВКонтакту потврдило је да је заробљени војник на снимку Еевгениј.

Смирнов служи у моторизованом стрељачком пуку стационираном у Наро Фоминску.

Према речима пријатеља Смирнова, он је тамо већ 3 године.

„Добар дечко, од хобија не знам шта воли, ја некако нисам имала прилике да разговарам о томе, али да га не увредим, мирна особа", испричала је његова другарица Ања за ББЦ.

'Не разумем потезе Украјине'

Васа Васиљева из Иркутска тражи нећака, сина њене баке, 21-годишњег Тимура Очирова.

„Он је у Таманској дивизији која носи име Калињина, или тако нешто... Не, нисмо ступили у контакт са његовом јединицом.

Оставили смо захтев на украјинском каналу, за сваки случај, да се осигурамо, да искључимо чињеницу да се нешто лоше догодило", каже она.

Очиров је војник по уговору, служио је у близини Москве а последњи пут се јавио пре две недеље.

„Знамо да је послат у Украјину под маском војних вежби. Пре две недеље је причао да су они који су под Москвом већ послати на границу. Од тада, ни речи.

Али постојала је сама мисао да могу тамо да их пошаљу, и ми смо се на то припремили да ће он тамо бити. Он је смештен близу Москве, најближи део...

Не знам како да кажем, најближи властимa или тако нешто."

- Тренутна ситуација у земљи и нама блиским земљама је страшна. Кадрове из Украјине сте видели, све можете да видите и прочитате на интернету.

- Да ли верујете да Русија делује селективно и гађа само војние циљеве?

Викторија Гурова из Барнаула тражи брата Александра Артишчева.

Пре недељу дана, њен брат, војник по уговору се јавио кући и рекао да је на војној вежби. Од тада је нестао.

Гурова претпоставља да је послат у Украјину:

„Ја не знам да ли је разумео или није, да ће их послати у Украјину. Кадрови су страшни. Веома је застрашујуће. Бринем се да се можда неће вратити.

Не разумем потезе Украјине. Ако је брат заиста тамо, онда је вероватно, тамо за праву ствар. Чула сам шта се тамо догодило.

За мене је Украјина сада, барем половина становништва Украјине, људи који желе да наставе да се боре, јер осам година нису могли да се носе са оним што им се дешавало.

А сада још и нас позивају на протесте. Мени то изгледа као да су уништили сопствену земљу, а сада хоће да униште другу.

А колико су чисти мотиви наше војске, не знам. Али знам да би се то једног дана догодило.

Да ли је сада најбоље време за то? Не знам."

'Како то није отишао, ако ми је оданде писао: Ја сам у Белорусији?'

Алевтина Ростовцева са Урала тражи свог 21-годишњег унука, младића без родитеља Јевгенија Ростовцева, који је служио војску по уговору на Далеком истоку.

У јануару је, према њеним речима, назвао и рекао:

„Бако, идемо на војне вежбе у Белорусију".

Било је скупо звати из републике, а унук је слао само ретке смс поруке.

Рекао је да се налазе негде у шуми, у шаторима, као да су на реци Припјат, недалеко од нуклеарне електране у Чернобиљу.

„И 15. фебруара је написао да ће вероватно бити послати на границу између Украјине и Белорусије. Ја кажем: зашто? Да стражаримо, каже."

Последњи пут је Евгениј Ростовцев назвао своју баку током дана, 23. фебруара.

„Написао је, да су наводно на концерту. Хтела сам да га зовем. Ти, каже он, не зови, овде ће надлежни узети телефон. А од 23. фебруара не знам где је он и шта је са њим.

Мислила сам на концерту је и на концерту, биће враћени на терен, он ће ми писати. И онда погледам 24. не јавља се, 25. не јавља се", прича Ростовцева и плаче.

Сличну причу је за ББЦ испричала мајка другог војника који је служио на Далеком истоку, али је затим замолила да је не објављујемо.

Неке мајке војника које је контактирала Ростовцева кажу да су их синови звали са телефона које су им наводно дали Украјинци и рекли да су „добро и да је све у реду".

„Али мој се не јавља", брине се бака. Где се сада налази Ростовцев и да ли је заиста учествовао у војној операцији у Украјини, ББЦ није могао да утврди.

Његова бака је испричала да је успела да телефоном добије јединицу на Далеком истоку где је Евгениј служио војску, и тамо су јој одговарали да он уопште нигде није отишао.

„Да ли се ви то мени ругате? Како мислите није отишао, када ми је оданде писао: ја сам у Белорусији", препричава бака разговор са комесаром.

„Јел ви то не знате где су отишли ваши војници?" Тада је спустио слушалицу и више није хтео самном да разговара."

Алевтина Ростовтсева је подигла унука од његове седме године: њена ћерка, мајка Евгенија, умрла је, а отац га је напустио.

У цивилном животу радио је као „помоћник возача" и имао је стан, али неуслован за живот.

У јесен 2020. добио је позив за војску, а већ у првим данима службе дошли су на Урал „купци"* са Далеког истока.

(*Купац је особа која регрутује и прати војнике до места даље службе, обично у чину официра)

„И тако су га убеђивали да потпише уговор, обећали су да ће плата бити добра, служићеш у ауто јединици, тамо ћеш положити за Ц и Д категорију", каже она.

Бака га је, према њеним речима, одговарала од тога:

„Жењечка, одслужи ти прво војску, па ћемо видети."

Међутим њему су „обећане тако добре паре, није да су га терали, само су га наговорили, потпиши и раније ћеш у пензију, што би се рекло преварили су га".

„Има искривљену кичму, срце и вид су му слаби. Али рекли су добар је, добар је", брине Ростовцева.

„Док је био код мене био је пуначак, имао је салце, а из војске је послао фотографију - кост и кожа. Кажем ја: „Где ти је све отишло?", а он ће: „Војска је то, бако".

Уговор је потписао пре годину дана већ на Далеком истоку.

Ростовцева каже да му је прво плаћено 18 хиљада рубаља, а затим 24 хиљаде.

Али скоро сав новац отишао је на плаћање стана.

Он и његови пријатељи су се тамо преселили из мрачне бараке са хладном водом.

Из унукових прича да је морао да да део новца за бензин и плакате, Ростовцева је претпоставила да се од њега изнуђује новац и пожалила се тужилаштву.

Али они су одговорили да од њега нико ништа није изнуђивао.

Када је унук послат у Белорусију, наводно им је обећано три хиљаде рубаља белоруског новца по сату, каже Ростовцева, али су, према њеним речима, исплатили само део плате, односно 16.000, ни путне трошкове, ни дневнице.

„Ни сам није знао да ће их послати негде даље. Они то нису знали, говорили су само „обука, обука, завршите то и правац кући", понавља она.

'Зечићу мој, чим се веза успостави, назваћу те'

„Када бих знала где се он сада налази, сама би се спремила и отпутовала код тих људи и молила бих да га поштеде", прича Наталија, мајка 20-годишњег војника Павла Кравченка из Иркутске области.

Кравченко је служио као војник по уговору у Подмосковљу као механичар и возач, одакле је, судећи по причама његових рођака, отишао „на терене, на војне вежбе".

Породица се не сећа где су се тачно вежбе одржавале.

„Био је миран, као и увек, разговарао са мајком. Све је у реду, здрав, једе, спава", присећа се Наталија.

„Он је рекао: „Зечићу, чим се веза успостави ја ћу те назвати", препричава послењи разговор са Павлом његова девојка Дарја. Разговор се такође одиграо 23. фебруара.

После тога нису више имали информације о Кравченку.

А пре два дана на социјалним мрежама појавио се видео, на коме он са повезом преко очију прича о себи и говори адресу својих родитеља.

После емитовања уживо „Тражи своје", у коме су наведени бројеви рођака руских војника, девојку Кравченка, Дарију, почела су да зови и да јој пишу са непознатих бројева, украјинских и руских.

„Почели су да ми пишу: 'Узми леш или ћемо га спалити'", каже Дарија.

„Али он је жив, то знам са снимка. Писали су ми: „Овде је умро као пас. Отишао је да убија децу, али није знао где је отишао."

„Да је знао где га шаљу, рекао би ми", сигурна је девојка.

„Ништа није рекао. Могли су да им кажу да су тамо кренули, али нису им рекли да иду да ратују?

Можда је тачно да су их слали, а они заиста нису знали. Зато што је на снимку рекао - Нисам хтео да се борим, хтео сам да живим. Чак су и сами предали оружје, јер је желео да живи."

Кравченкова мајка одбија да прича о свом сину у детаље. „Нећу давати никакве интервјуе док дете не буде код куће", каже Наталија.

„Сада могу да ми помогну само људи који држе моје дете".

Према речима жене, још нико из Украјине није контактирао са њом.

„Молим се за ове људе да га не дирају, да га пусте", признаје Наталија.

'Нисмо објавили рат - прочитајте Женевску конценцију'

Сергеј Кривенко, директор групе за људска права „Грађанин. Армија. Право" (која је у Русији призната као „страни агент"), рекао је за ББЦ да се њиховој организацији јављају и рођаци војника са којима нису могли да ступе увезу од 24. фебруара.

„Покушавамо да проверимо путем телефонске линије коју су Украјинци најавили за заробљене војнике преко Министарства одбране, као и преко базе података погинулих, да проверимо такве информације.

Па, главна препорука за родбину је да пишу апеле на сајту Министарства одбране, како би добили информације о рођацима", рекао је Кривенко.

Представници Министарства одбране Русије имају другачије мишљење.

Не говорећи тачно колико је војника и како су тачно војници заробљени, у одсеку кажу да знају „како се украјински нацисти понашају према малобројним заробљеним руским војницима".

„Знамо и видимо да су мучења и тортуре иста као и код немачких нациста и њихових послушника полицајаца током Великог отаџбинског рата", рекао је новинарима 27. фебруара генерал-мајор Игор Конашенков, портпарол руског Министарства одбране.

Руски војници по уговору се све чешће обраћају невладиним организацијама са још једним питањем, а то је да ли могу да одбију учешће у специјалној операцији.

„Али ово је веома сложена ствар", признаје Кривенко.

„Ситуација је сада другачија него 2014. године. Тада није било одлуке председника као главнокомандујућег, а онда су били на територији Украјине илегално и скривени. На основу тога, било је могуће да се одбије, било је таквих случајева.

А сада је све другачије.

Не постоји законски механизам за одбијање извршења борбеног задатка.

Такво одбијање је кажњиво по закону.

А у складу са Повељом унутрашње службе, у борбеним условима, командант може и да примени оружје, да би неког обавезао да испуни наређење.

Војник, према речима стручњака, може да одбије да изврши само очигледно незаконито наређење, такво право је садржано у делу 2, члана 42 Кривичног закона Руске Федерације.

На пример, може да одбије извршење погубљења цивила, вршење геноцида или злочина против човечности.

„Важна је формулација наређења, где се шаље војник, на вежбе или на извршење борбеног задатка, овакве формулације треба пажљиво пратити", каже активиста за људска права.

У организацији „Грађанин. Армија. Право" нису добили информације о томе да су војници послати чак у Белорусију на вежбе без наређења.

„Али ово је могуће, и то веома подсећа и на 2008. и на 2014. годину. Немамо информација да се војници на одслужењу војног рока шаљу у Украјину.

Из неког разлога, сви у Русији су сигурни да се војни обвезници не могу слати у рат, иако то није тако.

Постоји Правилник о служењу војног рока одобрен указом председника Руске Федерације из 1999. године.

У њему се наводи да војник на одслужењу обавезног војног рока може бити послат да учествује у ратним дејствима, као што је то случај сада у Украјини, четири месеца после обуке.

Нико од рођака војника није се обратио Савезу комитета мајки војника Русије са званичном изјавом о принуди на учешће у борбеним дејствима, каже Валентина Мелникова, извршни секретар организације.

„Али да некога негде пошаљу, никада никога нису питали, па ни у Чеченију, ни 2008. у Грузију, ни на Крим 2014. године, ни у Донбас. Нико у руској војсци никога никада ни за шта не пита.

Активиста за људска права наглашава да се учешће у борбеним дејствима дефинише јасним наређењима.

Ако их нема, онда ће војник који је одбио да се бори и који је приведен правди по члану 337 Кривичног закона Руске Федерације („Неовлашћено напуштање јединице"), по свој прилици, бити ослобођен.

Шта учинити у овим условима са широко распрострањеном легендом о „вежбама", о којој говоре готово сви заробљени војници из Русије, да готово нико од њих није знао за почетак ратних дејстава?

„Ми нисмо објавили рат", каже Мелникова. Читајте Женевску конвенцију. Рат мора да се објави, схватате.

У складу са хуманитарним правом, рат мора бити објављен, а борбена наређења, која су дата за прелазак границе морају бити исправна са правне стране: такви и такви се шаљу да врше ратна дејства на основу указа председника и одлуке Савета Федерације.

Да ли таква наређења постоје?

На видео снимцима који су снимљеним у Украјини, руски ратни заробљеници изговарају, по свој прилици под притиском украјинских војника, разне пароле и антиратне апеле.

Мелникова верује да након повратка у домовину то, највероватније, неће погоршати њихову судбину.

„Успели смо 2014. године да ослободимо два дечака без икаквих препрека, а онда су већ за шест месеци извучени из Луганска заједно са новинарима, и одведени у Русију. Ту су били официр и војник по уговору.

Речено је да су много причали за камеру, али онда су се вратили у Русију, и ништа се није догодило".

Погледајте видео - „Сломиће ми се срце ако морам да оставим оне које волим"

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]