Русија и Украјина: „Ако падне Харков, пашће и цела Украјина"

Током првих дана инвазије, Харков, град у источној Украјини, одбио је нападе руске оклопне колоне. Од тада, град је засут ноћним ваздушним нападима и гранатирањем које је до сада убило десетине и ранило стотине цивила.

ББЦ новинар Kвентин Сомервил и сниматељ Дарен Kонвеј су провели недељу дана са украјинским снагама које се боре да зауставе даље руско напредовање.

Прва жртва рата је време.

Питајте неког младог војника са фронта када је отпочео напад, или стару госпођу у болничком кревету када је њен дом био погођен и они ће вам деловати збуњено.

Да ли се то догодило пре 24 или 48 сати? Дани се стапају у један, казаће вам.

У Харкову, другом по величини граду у Украјини, време је растегљиво.

Град се налази у близини руске границе и ноћно гранатирање руске артиљерије и авијације не престаје.

Протекле две недеље изгледају као вечност, па ипак има се утисак као да је мир био колико јуче.

На смрзнутој земљи на североистоку града, 21-годишњи поручник Јевгениј Громадски стоји раширених руку. У близини су ископани ровови.

„Одлазећи", каже он, дижући своју десну руку у складу са ударом артиљерије са његове стране.

„Долазећи", каже, полако дижући леву руку. Руске пројектиле, уз велику буку, испаљују са позиција које се налазе 900 метара удаљене од њега. Између се налазе снегом покривена поља.

Гранатирање се наставља, прецизно као сат, на ивици овог бомбардованог села.

„Долазећи, одлазећи, долазећи, одлазећи", говори поручник Громадски, уз синхронизоване покрете рукама.

Упознали смо се тог поподнева, али ја сам већ знао да је претходне недеље убијен његов отац Олег, док је бранио град.

Поручник Громадски је седма генерација војника у својој породици. Већ планира осму, у слободној Украјини.

На овај начин описује досадашњи ток рата:

„Диверзантске групе нападају наше линије, имамо и директне тенковске окршаје. Они прво пуцају из минобацача на наше положаје, а затим користе и тенкове".

Тактика беле заставе

Од једне до друге тачке се пробијамо кроз линије фронта.

У његовом оклопном возилу се налази и руска војничка капа - трофеј који је покупио након свог првог заробљавања непријатеља - која виси са плафона.

„Ми узвраћамо ватру антитенковским навођеним пројектилима, али и мањим оружјем. Они се склањају, беже на све стране, увек тамо има много људи".

У возилу, са ретровизора висе освеживачи ваздуха са мотивима мексичког Дана мртвих.

Свуда око нас су и искежене мртвачке главе које поскакују док се возимо избразданим земљаним путем. По поду се котрљају ручни бацачи.

Са места сувозача, поручник Громадски говори:

„Некада се користе и оваквом тактиком: прво истакну белу заставу изнад своје опреме, па се затим приближе нашим линијама одбране.

Kада им ми приђемо да их заробимо, они отварају ватру по нашим трупама".

Два руска тенка и једно оклопно возило су их напали прошлог понедељка (или је то можда било дан раније, пита се он).

„Не брините, имамо добру одбрану", каже он и показује на гомилу са америчким навођеним антитенковским Џавелин пројектилима.

На сандуцима пише „Локхид Мартин, Тексас".

Поред ње је и гомила са британским противтенковским пројектилима најновије генерације.

„Елиминишу и најмодерније тенкове" - порука је којом се произвођач ових пројектила, Сааб, дичи на свом вебсајту.

Изузетно је хладно, а два штенета се врзмају око ногу поручника Громадског. Он на ногама има пар Пуминих патика.

„Овде морате да будете брзи", каже он.

Украјинци у овом рату доста импровизују.

Њихову владу доста критикују јер је била неспремна, а сада јој се жури да на фронт доведе још људства.

Регуларна армија је сада помешана са цивилним одбрамбеним снагама.

На ранжирном раскршћу, на истоку града, видим како пристижу аутобуси са стотинама добро опремљених војника.

„Где је мој непробојни прслук", пита један.

„Добићеш га на фронту", урла један од официра.

Само који тренутак касније, нема их више на видику.

Погледајте видео погођеног породилишта у Маријупољу

Неки од њих ће стићи и у одред поручника Громадског да помогну болничару којег зову Жетелац.

„Чули сте за оног са косом, зар не?" каже он.

Он такође командује и одбраном на ободу овог села.

Многе куће су овде уништене или оштећене руским гранатирањем.

Питам га како се боре Руси.

„Боре се као неке глупе животиње", каже Жеталац.

„Боре се као да је сада 1941. - ништа не маневришу, само се појаве на фронту и то је све. Има их много, имају пуно тенкова, много возила, али ми смо ти који се боримо за нашу земљу и штитимо сопствене породице.

Није ни битно како се они боре јер се ми боримо као лавови. Никада неће победити."

У позадини, пољска кухиња је смештена у једну кафетерију. Kувар је огроман, а на глави носи штрикану вунену капу. Нуди ми чинију боршча који се још увек пуши.

„Стави мало павлаке", инсистира он.

Ту су и гомиле колача и кекса које су за трупе припремиле локалне фабрике.

Седим иза 30-годишњег командира батаљона, Сергеја.

„Чим видимо непријатеља, ми га убијемо, нема ту никакве приче, то је то", каже он.

Жели да зна одакле долазим.

Kада му кажем одакле сам, пита ме да ли је истина да британски добровољци долазе да се боре на страни Украјине.

„Kоје авионе сте нам послали", пита он док завршава своју порцију боршча.

Ипак, Руси напредују истоком и југом Украјине.

Руска армија је наишла на јачи отпор него што је очекивала, али градови и даље падају.

И поред огромне храбрости коју показују на првим линијама фронта, свесни су својих реалних могућности и чињенице да оне неће бити довољне.

Сви војници су сложни у томе да им је потребна подршка авијације и успостављање зоне забрањених летова.

Улазим у оклопно возило које је само пре две недеље било задужено да скупља и превози новац из банака.

Сада је и оно део ратних операција.

Док широким булеварима, поред лепих зграда, пролазимо кроз град, стижемо у стамбено насеље изграђено у време Совјетског савеза.

Ту срећем Јевгенија који је, са наранџастом брадом и тетоважама слика и прилика неког викинга.

„Ако падне Харков, пашће и цела Украјина", каже ми 36-годишњи Јевгениј.

Он је део извиђачког тима који је смештен у близини стамбених зграда.

Неки од станова су претрпели директне ударе, док је паркинг препун уништених аутомобила.

Нико није изненађен руским нападима.

„Ми смо још од 2014. године знали да ће доћи - за годину или десет или хиљаду. Али смо знали".

У 4.55 ујутру, 24. фебруара, Јевгенију се јавио пријатељ који му је рекао да ће напад ускоро започети.

„Затим сам чуо да је отпочео ракетни напад на наш град", каже он. Од тада, као и остали, више није видео дом.

Одлазак са фронта и повратак у центар града изгледа као улазак у неки други свет.

Непрекидно руско гранатирање је отерало већи део становника овог града од милион и по становника.

Неколико блокова је избегло велика оштећења.

Рано ујутро, испред апотека, банака, продавница и бензинских пумпи и даље могу да се виде редови људи који су остали како допуњују залихе.

Иза сцена се одиграва огроман логистички и хуманитарни покушај да се Харков одржи функционалним.

Пред почетак полицијског часа, стижем до Болнице број 4 не би ли се сусрео са др Александром Духовским, начелником педијатрије.

Испод белог мантила носи мајцу са кратким рукавима, америчком заставом и натписом Миами Беацх 2015. Своју кућу није видео недељама.

Погледајте видео - венчање на линији фронта

Смеје са када му кажем да Русија изјављује како не циља цивиле.

Потом ме тихо одводи до ходника препуних жртава руских напада.

Они су у ходницима јер су руске гранате падале у близини, па пацијенти нису били безбедни у собама са великим прозорима.

Многи су повреде задобили у њиховим домовима.

Дечја интензивна нега се налази у приземљу.

Узани прозори пропуштају бљештаве одсјаје снега и обасјавају златне иконе светаца који се налазе на зиду изнад пулта за медицинске сестре.

У оближњем кревету се налази осмогодишњи Димитриј.

Ножни прстићи му вире испод ћебета, као и модра и крвава шака.

Лице му је изгребано и избраздано стотинама посекотина, док му је десно око полузатворено.

Пре неколико дана, доктори су из његовог врата, између лобање и пршељенова, уклонили метак који га је погодио.

Сви се надају да ће се потпуно опоравити, али је тренутно у лошем стању.

Разне цевчице вире из његовог малог тела и воде до пластичних боца које висе изнад његове главе.

Танко ћебе исцртано маленим ружама се лагано диже и спушта у складу са његовим механичким дисањем.

Владимир Путин је рекао да жели да демилитаризује Украјину, но уместо тога он ствара ничију земљу.

Ноћ у град доноси готово потпун мрак.

Kонстантни удари руских минобацача се простиру кроз ноћ.

Харков је некада био главни град Украјине - са парковима, катедралама, музејима и позориштима какви се и могу очекивати у главним градовима.

Ту је и фабрика авиона Антонов, као и погони за израду резевоара и турбина.

Сада је цео град на линији фронта.

Ни то не би требало никога да изненади.

Ратну уџбеници Русије су допуњени након 10 година ратовања у Сирији.

Опкољавање, опседање и терорисање становништва.

У Украјини, баш као и у Сирији, становништво се аутобусима одводи из градова док руске снаге и даље напредују.

Ипак, Украјина и даље одолева.

Срећем обавештајни тим који превози противтенковске пројектиле спремне за употребу.

Поново одлазим на ободе града и пролазим кроз линије фронта, све до голе ледине.

Ту су ван града само две бензинске пумпе уништене гранатирањем.

У снегу лежи на десетине смрзнутих руских лешева.

Мушкарци леже као воштане фигуре, неки са испруженим рукама и са неуредним брадама смрзнутим на хладноћи.

Утроба једног од њих је расута по земљи.

Око леша су крвави отисци чизама.

Сво оружје им је узето.

Питам Ута, једног од официра, шта ће се десити са телима.

„А шта ти мислиш да ће се десити, оставићемо их псима", каже он и слеже раменима.

И баш на тој проклетој тачки на ободу Харкова, на месту које је пре само две недеље било толико неупадљиво у својој обичности, препуној смрзнутих лешева, време као да стоји.

Погледајте видео о порођају у ратној зони

Пратите нас на Фејсбуку,Твитер и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]