Америка и криминал: Хоће ли више полицајаца смањити талас насиља ватреним оружјем у Њујорку

Фебруар увек пробуди снажан бол у Џеки Роув-Адамс. Тог месеца су њена двојица синова, Ентони и Тајрон, убијена на улици, у размаку од 16 година.

Она и даље са неверицом препричава да је метак који је убио њеног другог сина испалио тринаестогодишњак.

Али Џеки, доживотна становница Њујорка, каже да до сада није видела насиље у крају као што је данас.

Страшније је него што је било осамдесетих и деведесетих - „толико је надреално да се плашите да изађете напоље зато што меци лете свуда и погађају невине људе", каже ова седамдесеттрогодишњакиња.

И заиста, 2022. година је почела веома насилно.

Злочини почињени ватреним оружјем у Њујорку су у порасту за трећину у поређењу са прошлом годином, довољно је само да баците поглед на новинске наслове да стекнете утисак о страху у ком живе Џеки и њена заједница.

До сада су ове године у Харлему убијена двојица полицајаца на дужности, деветнаестогодишњи радник у ресторану брзе хране током пљачке, један човек је убијен усред бела дана испред легендарног биоскопа Аполо, а залутали меци погодили су аутобус пун путника у Источном Харлему.

А то је само неколицина примера.

Усред свог тог насиља, Њујорк је постао студија случаја земље која се бори са захтевима за повећање јавне безбедности и позивима на реформу полиције.

После смрти Џорџа Флојда, Афроамериканца који је страдао у полицијском притвору у Минеаполису, у држави Минесота, 2020, протести који позивају на расну правду раширили су се Америком, а било је и широко распрострањених позива да се укине финансирање полиције.

Али те исте године током пандемије, САД су доживеле и највећи забележени годишњи скок броја убистава, према подацима ФБИ-ја.

Та стопа убистава је и дан-данас у порасту.

Кад су гласачи у прогресивном Њујорку изашли на биралишта на изборе за градоначелника 2021, изабрали су бившег полицијског капетана са платформом борбе против злочина како би се град у том погледу вратио на пре-ковидска времена.

Градоначелник Ерик Адамс је објавио „Нацрт за окончање насиља ватреним оружјем" у ком обећава више полицајаца на улицама.

Адамсови планови нису само проба за његову нову администрацију, већ и за све демократе, за које је полицијска активност постала тачка раздора која је дубоко поделила странку.

За Џеки, Адамсови планови не могу бити примењени довољно брзо - она их свим срцем подржава.

Џеки води Харлемске мајке спасавају, групу за подршку породицама која су изгубиле најмилије у насиљу ватреним оружјем.

Група је пружала утеху двема новим чланицама сваког месеца током читаве протекле године и жели хитно делање да се зауставе даље смрти.

Дениз Пол (65) има проблем с онима који захтевају да се укине финансирање полиције зато што мисли да ће то нашкодити заједници.

„Људи се придружују општем расположењу, а нису ни свесни у шта се упуштају и шта све могу да изгубе", каже она.

Она се и дан-данас сећа „полицајца Џека" из 23. полицијске станице и жели да се врати том локализованом моделу према ком полицајци лично познају људе у заједници којој служе.

Ајрис Бејли (74) саосећа с онима на улицама који траже окончање расног профилисања у полицији.

Али и она верује да мора тешње да се сарађује са њујоршком полицијом.

„Не желимо да се боримо против полиције, нама је полиција потребна. Немамо кога другог да зовемо ако нам се нешто деси, нема апсолутно никог другог", каже Ајрис.

Она се нада да ће обука и нова транспарентност што се тиче увида у прошлост позорника, укључујући било какве жалбе на злоупотребу, овај пут довести до смислене промене.

А онда је ту Џеки. Она каже да градоначелник заступа праву мешавину идеја, чак и ако су неке од њих контроверзне.

Она конкретно подржава предлоге да се судијама дозволи да процене „количину опасности" кад одређују кауцију и повратак контроверзне јединице полицајаца у цивилу која је расформирана 2020. године.

Адамс жели да обнови полицијску јединицу која се бори против оружја, а биће опремљена телесним камерама и препознатљивија као полицајци.

Џеки мисли да ће овај пут то функционисати зато што су све очи упрте у њих, а чак и ако не успе, макар су пробали.

Друге демократе, међутим, брину се да ово значи повратак ери политике „строго према криминалу".

Канцеларија одборнице Кристин Ричардсон Џордан је надомак 32. полицијске станице, где су постављене спомен плоче двојици убијених позорника Џејсону Ривери и Вилберту Мори.

Али њихове смрти нису је навеле да преиспита уверење да њујоршку полицију једног дана треба потпуно укинути. Уместо тога, она је само учврстила своје ставове.

Прогресивна политика, сматра она, није добила довољно времена и новца неопходних да прораде.

„Кад говорим о потенцијалу света без полиције, не тврдим да то мора да се деси сутра и не знам никога ко говори да то мора да се деси сутра", објашњава она.

„Они међу нама који говоре о укидању буџета, морају истовремено да говоре и о увођењу буџету за заједницу, јер ми на то мислимо."

„Ми не мислимо само на то да се укине буџет за полицију, већ и да се одреди буџет за службе за очување менталног здравља, да се издвоји буџет за становање, радна места, све оно што би иначе зауставило насиље."

Према њеном мишљењу, смрт ових полицајаца могла је да се спречи да је град уложио више у службе за очување менталног здравља и смањење сиромаштва.

Ова расправа о политици првенствено погађа мањинске области са ниским примањима, штавише, неки делови Њујорка вероватно нису до краја ни свесни да постоји некаква криза.

Упркос Џекиним страховима, убиства у читавом граду су и даље испод врхунца из деведесетих, кад је убијано између 1.000 и 2.000 људи сваке године.

Али у заједницама као што је Харлем, где су злочини сконцентрисани, Џеки и друге мајке нису једине које сматрају да су ствари горе него што су биле, у највећој мери због изазивача стреса које је донео ковид-19 и великог броја оружја.

Џарел Е. Данијелс добро познаје одрастање са траумом, и код куће и у крају.

Пре него што је био затворен као тинејџер, имао је посла са гомилом градских агенција, од Управе за дечју службу, хранитељских породица и склоништа за бескућнике до Министарства просвете.

Нити један од тих система није интервенисао у његовом животу да би му пружио смислено саветовање или да би га научио како да реагује на ситуације ненасилно, каже он.

Кад је имао 17 година, он и његових десеторо пријатеља оптужени су за покушај убиства као последица чланства у банди и провео је следећих шест година у затвору.

Џарел каже да је био производ околности у којима је живео и да жели да и други то схвате да би се извукли из врзиног кола злочина.

Иако саосећа са групом Харлемске мајке спасавају, он се са њима не слаже.

„Морате да схватите да ће се ти људи вратити кући. Они неће добити сто година затвора, они неће добити смртну казну, они ће се вратити кући", каже Џарел.

„Важна ствар коју морамо да урадимо је, под један, да покушамо за почетак да спречимо што више људи да то раде, и под два, када знамо да се ти људи враћају кући, да им пружимо подршку на прави начин.

„Што се тиче мајки које су изгубиле синове, ја искрено саосећам са њима. Али такође мислим да морамо да их едукујемо у вези са околностима под којима охрабрују службе за очување реда и закона, због онога како се осећају у тим тренуцима."

Одговор је позабавити се са коренима узрока злочина како бисмо направили више програма и пружили више подршке младима, сматра он.

Он сада помаже тинејџерима у поправним домовима за малолетнике широм Њујорка и финансирао је програм Центра за правду на Универзитету Колумбија како би спојио младе Њујорчане са градским званичницима да могу да разговарају о проблемима у заједници.

Равнотежа између личних слобода и безбедности је деликатна.

Много тога је на коцки за градоначелника Ерика Адамса и, што је још важније, за читаве генерације Њујорчана, ако му не пође за руком оно што је наумио.

Како то Џеки каже, све очи сада мотре на то шта ће се десити.

Погледајте видео - Полицајац у Њујорку спасио путника који је па на шине

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]