Србија, закон и криминал: „Око за око" - зашто расте подршка смртној казни у Србији

Од укидања смртне казне у Србији пре две деценије, број присталица оваквог начина кажњавања стабилно расте.

У односу на 50 одсто испитаника који су били за смртну казну 2002, у години њеног укидања, данас је тај проценат око 70 одсто, показују годишње анкете удружења Србија против смртне казне, спровођене у протекле две деценије.

„Овакви ставови су индикатор пораста агресије код дела популације који јој је иначе склон, што се често дешава у ситуацијама масовних катастрофа, а у последње време је највероватније изазвано пандемијом", оцењује др Беба Крон, научна саветница Института за криминолошка и социолошка истраживања, за ББЦ на српском.

По искорењивању смртне казне предњачи европски континент - Европска унија је од 2003. обавезује кандидате за чланство да укину ову меру.

То је уједно и предуслов за пријем у чланство Савета Европе, међународну организацију за права и демократске слободе.

Уједињене нације су 2020. године усвојиле Мораторијум на смртну казну - резолуцију којом су позвале све земље чланице да је укину.

Белорусија је једина држава у Европи где се смртна казна још спроводи.

Смртна казна постоји и у Америци, Ирану, Кини, као и у неким земљама Блиског истока.

Табу убиства - како је Србија укидала смртну казну

До укидања 2002, смртна казна се на простору данашње Србије примењивала скоро 200 година.

Уведена је почетком 19. века, када је кнез Милош, ослобађајући се од Турака, почео да доноси своје законе.

„Убиство је табу у свим културама, а смртна казна је заостатак древног начела око за око, зуб за зуб, живот за живот", каже Крон, ауторка више књига из области психологије криминала.

„Зато је укидање смртне казне цивилизацијска тековина", сматра.

У новијој историји Југославије, то није била једина казна за најтежа кривична дела, каже Милан Шкулић, професор Правног факултета у Београду, за ББЦ на српском.

„Увек је постајала могућност да буде замењена казном затвора", истиче.

Први кораци ка укидању смртне казне у тадашњој Савезној Републици Југославији, која је била заједница Србије и Црне Горе, предузети су 1992. године у време рата деведесетих, подсећа професор Шкулић.

„СРЈ је донела нови Устав којим је забранила смртну казну за кривична дела прописана савезним законима", каже Шкулић.

Појашњава да су у кривична дела од савезног значаја спадали злочини против човечности и ратни злочини.

Шкулић напомиње да је преостала могућност изрицања смртне казне у републикама, и то за најтеже облике кривичних дела - „тешко разбојништво и тешко убиство".

Коначно укидање смртне казне било је део процеса усклађивања Србије са међународним конвенцијама, као што је Европска конвенција о људским правима.

Последња смртна казна у Србији извршена је 14. фебруара 1992. у Сомбору.

Тада је стрељан Јохан Дроздек, осуђен због силовања и убиства шестогодишње девојчице Иване Салијевић 1988. године.

Када смрт дође на бициклу

Породица Салијевић живела је у село Каравуково у Бачкој, где се спријатељила са дошљаком Јоханом Дроздеком, пореклом из Пољске.

Џемаил Салијевић, отац убијене девојчице, упознао се са Дроздеком који се доселио у кућу Салијевићеве стрине.

Примила га је зато што је некада била удата за Дроздековог оца.

Џемаил и Јохан су се дружили, а све до кобног дана нису имали сукобе, испричао је отац девојчице за Вечерње новости 2005. године.

„Спопадао ме је да му дам своје једино превозно средство, расклиматани бицикл", присећао се Салијевић.

„Говорио сам да не долази у обзир, запретио да не дира бицикл који је био наслоњен на зид куће и отишао сам у центар села".

Комшије су затим виделе Дроздека како на бициклу одвози малу Ивану.

Касније те вечери, сељани су пронашли тело девојчице у шумарку крај сеоског гробља.

Ту је био и бицикл, наслоњен уз дрво.

Истрага је утврдила да је девојчица прво убијена, а затим силована.

Док су сељани трагали за дететом, Дроздек је отпешачио до Сомбора.

Прешао је 32 километра и сам се пријавио полицији.

Говорећи о мотивима пред Окружним судом у Сомбору, Дроздек је рекао да се јако наљутио што му Салијевић није дао бицикл.

Имао је 34 године када је погубљен.

Извор: Архива удружења Србија против смртне казне

Која је најстрожа казна у Србији?

Најстрожа могућа казна у Србији је доживотни затвор, која се може изрећи са или без права на условно ослобађање.

Уведена је 2019. године на предлог Фондације Тијане Јурић.

Фондација носи име по петнаестогодишњој девојчици која је на лето 2014. године силована и убијена у војвођанском месту Бајмок.

Прва казна доживотног затвора у Србији изречена је јануара 2021. Нинославу Јовановићу, познатијем као „Малчански берберин", који је осуђен због отмице и силовања девојчице из околине Ниша.

Судија Тамара Савић тада је оценила да би Јовановић поновним пуштањем на слободу нашао нову жртву, те да је „доживотни затвор једина казна која га може спречити да чини кривична дела".

Између укидања смртне казне и увођења доживотне робије, максимална казна у Србији била је 40 година затвора.

Шта грађани Србије мисле о смртној казни?

Више од половине грађана Србије подржава смртну казну, а сваки четврти је против, показала је анкета удружења Србија против смртне казне из 2021. године.

Међу онима који су за ову казну, одлучно је подржава 35 одсто.

Смртна казна има најмању подршку међу високообразованим људима - подржава је тек 21 одсто испитаника који су завршили вишу школу или факултет.

Резултати анкете указују на „пораст агресије код дела становништва који јој је склон", сматра Беба Крон са Института за социолошка и криминолошка истраживања.

Како додаје, у ситуацијама када се суочавају са стресом, неки људи проналазе начин да се адаптирају, а код других долази до раста агресије.

„Та агресија се некад помера са онога што их реално мучи на ствари које са тим нису повезане, али код њих стварају екстремно негативно емоционално узнемирење.

„На пример, када у медијима читају о тешким злочинима", наводи.

Професор Шкулић истиче да ова статистика није одраз „српских особености".

„Истраживања показују да се грађани у већини модерних друштава опредељују за смртну казну", наводи.

Крон објашњава да агресија расте у ванредним околностима као што су ратови, катастрофе и масовне трагедије.

Сматра да их данас треба тражити у пандемији, која је „већ две године извор свакодневних фрустрација".

„Ове фрустрације нису мале - многи су изгубили своје најдраже, послове или претрпели разне друге губитке укључујући и трајно или привремено нарушено здравље", наводи Крон.

Сестре Хачатуријан - суђење тинејџеркама које је шокирало Русију

Да ли страх од смртне казне може да спречи злочине?

Један од аргумената заговорника смртне казне некада је био да постојање ове мере може да обесхрабри евентуалне починиоце, каже Беба Крон.

Међутим, студије праћења у земљама где је смртна казна укинута показале су да то није тачно.

„Није дошло до повећања броја злочина за које је смртна казна била запрећена, па је аргумент евентуалног ефекта застрашивања пао у воду", каже Крон.

Како додаје, „очекивано је да неко, ко је у менталном стању или спремности да чини страшне злочине, неће бити спречен зато што би због тога могао добити смртну казну".

„То не бива", кратко додаје стручњакиња.

Крон оцењује да су дуготрајне и доживотне казне затвора теже од смртне казне.

„Оне подразумевају апсолутну депривацију од квалитетног живота, слободе, дома, породице и љубави - свих ствари које су чиниле свакодневни живот, и то заувек".

„Борио сам се 25 година да докажем да нисам крив"

Како је у свету?

Смртна казна се и даље примењује у више од педесет земаља на свету.

Међу њима су и геополитички утицајне земље - Америка, Иран, Кина и Јапан.

Према извештају организације Амнести интернешенел, Кина годинама држи неславни статус „водећег џелата".

Како тврде, тамо се сваке године изврше „хиљаде погубљења", али тачан број није познат, јер остају под велом државне тајне.

У 2020. години, 88 одсто смртних казни извршено је у четири земље на свету - Ирану, Египту, Ираку и Саудијској Арабији, податак је Амнестија.

У појединим државама које и даље спроводе смртну казну постоје ограничења на кога се може применити, каже професор Шкулић.

„Понекад се не може изрећи млађима од 21 годину, као ни трудницама", наводи.

Смртна казна у Сједињеним Америчким Државама је ограничена Осмим амандманом на Устав и у пракси се изриче само за тешка убиства чији су починиоци пунолетни без менталних поремећаја.

Смртна казна је постојала у свим америчким колонијама пре доношења Декларације о независности.

Тренутно је смртна казна легална у 27 савезних америчких држава.

Методе извршења смртне казне као и злочини за које се она изриче нису исти у свим савезним државама.

Најчешће средство извршења последњих деценија је смртоносна инјекција.

Према америчким правном систему, кривични процеси могу да се воде на савезном, односно федералном нивоу и судовима сваке државе, односно на регионалном нивоу.

Неки злочини, као што су фалсификовање новца или крађа пошиљки, аутоматски завршавају на савезном суду, јер су Сједињене Државе страна у поступку чија су уставна права прекршена.

Други поступци се воде пред судовима самих држава, на основу тежине почињених злочина.

Смртна казна је укинута на савезном и државном нивоу 1972. године одлуком Врховног суда којом су отказане све постојеће пресуде тог нивоа.

Међутим, одлуком Врховног суда 1976. године дозвољено је свакој од савезних држава да поново уведе смртну казну, а 1988, влада је усвојила закон којим је ова казна поново омогућена и на савезном нивоу.

Тексас предњачи као држава у којој је од 1976. године извршено највише погубљења - 570.

У предизборној кампањи, кандидат Демократске странке за председника и садашњи шеф државе Џозеф Бајден је обећао да ће прекинути савезна погубљења и подстаћи државе да такође прекину ту праксу.

У марту 2021. године, Вирџинија је постала прва јужна држава која је забранила смртну казну.

Последњи осуђеник над којим је извршена смртна казна, пре Лизе Монтгомери, био је Брендон Бернард, који је 11. децембра 2020. године погубљен у савезној држави Индијани.

Од 1976. до 2020. године у САД је погубљено 1.529 људи, према подацима организације Маршалов пројекат (Marshall Project).

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеруи Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]