Климатске промене: Људи који су потпуно променили животе да би спасли животну средину

Да ли бисте били спремни да драстично промените живот у име борбе против климатских промена?

Сада смо већ сви стекли прилично јасну слику о томе какве бисмо све мале промене могли да уведемо у сопствене навике да бисмо помогли у тој борби - било да је то смањење потрошње црвеног меса или седање на бицикл, уместо да се возимо баш свуда.

Али упркос томе што већина нас тврди да је забринута за планету (78 одсто, према анкети Кантар паблика, који је извршио истраживање у 10 земаља) - само један одсто нас верује да су неопходне драстичне промене у начину нашег живота.

Овде се бавимо људима из свих крајева света који спадају у тих један одсто.

Они не само да верују да морамо драстично да променимо наше животе да бисмо помогли животној средини, већ су те промене и направили.

И за ББЦ кажу да се због тога нису покајали.

Породица која је дом заменила за кућу на соларни погон

Породици Котвал је требало годину дана да се пребаци са четворособне куће коју су наследили од деде и баке у Пунеу, у западној Индији, на кућу која потпуно функционише на соларни погон.

Сунит Котвал, отац породице, по занимању је инжењер.

Одлучио је да се пребаци на обновљиву енергију, како би сви могли да престану да користе националну електричну мрежу.

„Експериментисали смо са соларним погоном у нашој старој кући. Али овај нови бунгалов нам пружа простор и слободу да се то уради на ширем плану", каже Сунитова ћерка деветнаестогодишња Нишита.

Ова четворочлана породица преселила се у нови дом у марту 2020. године, неколико дана пре него што је читава земља ушла у карантин због пандемије ковида-19.

Мало тога се дешавало напољу, „али су зато многе пробе чињене унутра".

И грешке такође.

„Било је дана са вишком енергије и дана са недовољно енергије", додаје Нишита, која студира хуманистичке науке.

„Како је време пролазило, научили смо да ценимо природно светло, вредност електричне енергије и како да је користимо тако да не утиче на животну средину."

„Испочетка нисмо желели овај живот јер смо знали да захтева много одржавања. Наш отац је и од нас очекивао да се укључимо у примену плана.

„Данас, међутим, видимо то као савршен пример самодовољности. Имамо властити бунар, узгајамо органско биље у башти и користимо два електрична скутера да бисмо уштедели на гориву", каже Таниши, двадесетдвогодишња Нишитина сестра.

„Стално слушамо само о решењима климатских промена у теорији. Сада са сигурношћу можемо да кажемо: 'Е, па ово је наш допринос", каже Таниши, која је дипломирала зоологију и бави се роњењем.

„Наши родитељи су нас научили да се усредсредимо на оно што можемо да урадимо, а не на негативни наратив који прати ову тему."

Таниши се присећа дана када се вратила роњењу по окончању карантина.

„Била сам запањена разноврсношћу морског света. Било је ту риба које никад раније нисам видела. Пандемија је пружила шансу природи.

„Тако сам схватила да климатске промене не морају да буду само пропаст. Постоји и нада."

Од продаје цемента до сађења дрвећа

Након што је провео већи део одраслог живота продајући цемент у очевој радионици, Укпе Бенсон Удох се пребацио на сађење дрвећа у свом селу Окорете у јужној Нигерији.

„Два догађаја су ме навела на ту одлуку", објашњава он.

„Први је кад сам сазнао да се међу производима које продајем налази један који је доказано штетан по људе и животу средину.

„Друга прекретница била је кад сам се придружио програму за младе лидере 2019. године, што ме је оснажило да почнем да се бавим борбом против климатских промена у властитој заједници."

Укпе је почео тако што је у слободно време садио дрвеће.

„Био је то кључни период учења и упознавања с оним у шта ћу се упустити", додаје он.

У мају 2020. године, овај тридесетогодишњак који себе назива климатским активистом, напустио је посао са цементом да би покренуо иницијативу пошумљавања.

„Кад сам саопштио брату да желим да се посветим животној средини, мислио је да сам полудео.

„Био је то тежак тренутак, али ја сам веровао у оно што желим да урадим. На крају је подржао моју одлуку."

Укпе додаје да овај део Нигерије погађа „пораст нивоа мора због ког сам морао да се одселим.

Такође је дошло до поплава које су нанеле штету морском свету од ког мештани живе."

„Као решење, почели смо да садимо дрвеће мангрова, које служе као природни ублаживач раста нивоа мора. Уз то, њихов систем корења омогућава да земља остане на окупу."

Упркос изазовима, он каже да је сада „много срећнији".

„Радимо са волонтерима тако да обезбеђивање сталне радне снаге није лако. Али кад садим дрвеће, осећам се као да сам се искупио за штетне производе које сам некада продавао."

Будући да Укпе то ради у слободно време, окренуо се продаји пилића.

„Зарада није толика као од цемента", признаје он, али додаје: „Макар сам страствен по питању онога што радим сада и не бих се устручавао да то урадим поново."

„Зелени пребег" који помаже људима да се пребаце на еколошке послове

У Берклију, у Северној Калифорнији, Јуџин Кирпичов жели да „рад на клими постане општеприхваћена ствар".

Тридесетогодишњи руски инжењер софтвера радио је за Гугл осам година пре него што је дао отказ и основао невладину организацију за борбу против климатских промена.

„Само се нагомилавало током година. Све је показивало у једном смеру: постоји климатска криза и ми морамо да учинимо нешто по том питању."

Јуџин каже да су га документарци и филмови о клими које је гледао на путовањима у годинама пре пандемије натерали да се запита једну ствар: „Да ли се ово стварно дешава?".

„Постепено сам увиђао да постоје и важнији проблеми којима би требало да се бавимо. Дошло је до тачке када више нисам могао себи да оправдам рад на нечему што није клима", додаје она.

У јулу 2020. године, Јуџин је објаснио одлуку у писму које је објавио на Линкдину и оно је оставило утисак на многе људе.

„Нисам очекивао да моје опроштајно писмо постане вирално. Многи људи су ми се јавили да кажу да се осећају исто", додаје он.

Потом је основао организацију за повезивање људи заинтересованих за климатске промене са компанијама у еколошком сектору, са циљем да им обезбеди „зелене послове".

„Нисам знао где да тражим зелени посао. Ових дана не прође недељу дана да не причам са неким ко се пребацио на њега или планира то да учини", објашњава он.

„Рад на клими се и даље везује за активизам", додаје он, „али реалност је да послови декарбонизације планете постају све уноснији", каже он.

Да ли он себе сматра зеленим пребегом?

„Ако се тај израз односи на људе који су рекли себи: 'Доста је било, ајде да радимо на клими!' Онда да, јесам један од њих."

За већину људи широм света, радикална промена начина живота у име климатских промена није економски одржива.

Јуџин признаје да се тренутно ослања на властиту уштеђевину, а волонтери плаћају софтверске трошкове организације.

„Има успона и падова, али човек иде даље", каже он.

Позиви на „политички структурну промену"

За неке активисте као што су Евелин Ачам из Уганде, људи са којима смо разговарали за овај чланак су „хероји" који су отишли корак даље.

„Оно што су они урадили није лако, а њихова посвећеност је инспиративна."

Међутим, Евелин, која је национални координатор покрета Устани, платформе за Африканце по еколошким питањима, каже да је оно што је стварно потребно „политички структурна промена".

„Дела обичних појединаца су важна. Она носе мале и неопходне промене. Али ако се не позабавите јавним превозом у Уганди на пример, чији аутобуси и даље емитују штетне гасове, ништа нисте урадили.

„Потребна су решења и прописи које доноси власт да бисмо се лакше пребацили на зелену привреду.

„Због тога инсистирамо на великим састанцима и преговорима са кључним лидерима", каже она.

„Не смемо да сметнемо с ума ни да је представа о ономе што је радикално релативна.

„Престанак производње меса у неким земљама није могућ у неким другим, у којима не постоји алтернатива тој храни", додаје она.

Према директору Кантар паблика Емануелу Ривиери, кад су у питању климатске промене, 75 одсто нас „сматра да тамо где не постоји јасан договор о томе која су најбоља решења за примену, ми заузимамо став 'сачекајмо да видимо'".

Али у случају оних који верују да више немамо времена за чекање, попут људи са којима смо разговарали, они су поносни на драстичне промене у сопственим животима, зато што раде све што могу и то одмах.

Можда ће вас занимати и ова прича

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]