Викиликс, узбуњивачи и Америка: Дан када је свет сазнао тајне из дипломатских преписки

Тајни разговори дипломата, размена података и све оно што, ако се политичари питају, не треба да види светлост дана експлодирали су на насловним странама и екранима широм света тог 28. новембра 2010. године.

Детонатор је покренуо тада већ познати узбуњивачки сајт Викиликс објављивањем више од 250.000 тајних војних и дипломатских докумената упућених током претходних скоро пола века из стотина америчких амбасада широм света различитим службама у Стејт департменту.

Викиликс је, захваљујући подацима добијеним од тадашње аналитичарке америчке војске Челси Менинг, свету предочио добро чуване тајне - да је америчка војска убила хиљаде авганистанских цивила у непријављеним инцидентима, Вашингтон наредио шпијунирање званичника Уједињених нација, а Саудијска Арабија препозната као најважнији извор финансирања екстремизма.

Документа су објављивана у етапама, у сарадњи са шпанским дневником Ел паис, немачким Шпиглом, француским Мондом, британским Гардијаном и америчким Њјујорк тајмсом.

Скоро да није било региона из којег није било депеша, а међу њима се више од 800 односило на Србију.

Док су се широм света разоткривала до сада незабележена војна деловања, шпијунаже и политичке афере, у Србији су у првом плану биле међусобне препирке политичара.

„Носферату и авет" - тако је бивша заменица америчког амбасадора у Србији у дипломатским депешама описала некадашње председнике државе Војислава Коштуницу и Томислава Николића.

Депеше показују како се тада министар економије Млађан Динкић, 2009. године жалио на председника државе Бориса Тадића јер га „не брани од напада на њега који су се дешавали у медијима".

Потом се месец дана касније тадашњи министар за рад и социјална питања Расим Љајић жалио на Динкића због инсистирања на усвајању новог Закона о информисању.

Умешао се и тада носилац функције министра спољних послова Ивица Дачић да каже како га чак ни „одред за стрељање не би натерао да гласа за тај закон".

Обелодањене депеше за Србију односе се на период од 2003. до 2010. године.

Радомир Диклић, бивши амбасадор Србије у Француској и Белгији Диклић објашњава да депеша која ће да „открије нешто бомбастично, неће да се деси".

„Барем не у тим редовним комуникацијама.

„То како су код нас политичари у депешама говорили ружне ствари једни од другима, једноставно је смешно - оне за то не служе", каже.

Шта су депеше?

Нормалан вид комуницирања амбасаде са матичном државом, односно министарством спољних послова.

Имају различите степене поверљивости - отворене и затворене, односно шифроване.

Амбасада саопштава министарству све што је релевантно за односе две земље, објашњава Диклић.

„Такође извештава о поступању по инструкцијама које преко депеше добије око конкретних предлога из матичне земље.

„Тада службеници амбасаде, саветници или амбасадор иду и разговарају са званичницима земље домаћина или другим изворима, те саставе депешу", наводи.

Диклић објашњава да су депеше важно и најбрже средство комуницирања зато што министарства спољних послова раде 24 сата и у сваком тренутку могу да приме хитну депешу.

„У обимнијим случајевима праве се велики писани извештаји који се шаљу дипломатском поштом", каже он.

Пошто су депеше тајне, њима се не преносе само најважније чињенице, него како се ко понашао, шта је ко говорио, као и процене о личностима које су учествовале у разговорима, објашњава Бранко Чечен директор Центра за истраживачко новинарство Србије (ЦИНС) за ББЦ на српском.

„Била је то мешавина врло озбиљних ствари и нечега што је после врло таблоидно искоришћено", наводи.

Чечен објашњење види у томе што је „Србија традиционално окренута себи и не осећа се делом света".

„Све везе и спољнополитички коментари америчке администрације на Србију и њене лидере били су више у домену занимљивости", каже.

Погледајте видео: Ко је Џулијан Асанж?

Потрага за Ратком Младићем и Косово

Ипак није све остало на нивоу политичких препирки.

Депеше су објављиване у периоду када се трагало за осумњиченим бившим командантом Војске Републике Српске Ратком Младићем, оптуженим за геноцид и ратне злочине почињене током рата у Босни и Херцеговини.

Једна од откривених депеша показала је да су српски званичници претходно рекли америчким дипломатама у Београду да Русија можда зна где се крије Младић.

Младић је ухапшен 26. маја 2011. године, а десет година касније је пред судом у Хагу правоснажно осуђен на доживотну казну затвора због геноцида у Сребреници и ратних злочина у Босни и Херцеговини.

Чечен такође издваја две депеше о току преговора о будућем статусу Косова, као и опхођење америчке администрације према Србији и њеној Влади.

Једна од депеша из 2006. године открива како су западне силе свим дипломатским средствима покушавале да издејствују независност Косова и за то добију подршку Русије.

„Оно што је извесно јесте да Русима не сме бити дозвољено да верују да ће претња ветом деловати јер би они то искористили", написао је тадашњи амерички амбасадор у Француској Крег Стејплтон.

Такође, у једној од депеша наведена је забринутост Америке да би притисак Србије могао да доведе до поделе Косова и могућег пораста насиља међу етничким групама.

Објављивање личних података - угрожавање безбедности?

Првобитно су поверљива документа јавности представљена уз прекривена имена и личне податке.

Џулијан Асанж, оснивач Викиликса, позвао је америчке званичнике на разговор о препорукама за сакривање идентитета извора, што су они одбили.

У септембру 2011. године, Викиликс објавио остатак докумената без прекривања личних података, изазвавши бес и критике широм света.

Упркос томе што је обим података огроман, неопходно је имати скрупула према њима, каже Родољуб Шабић, адвокат и бивши Повереник за информације од јавног значаја и заштиту података од личности.

„Такви подаци не смеју да се објављују без преке потребе.

„Такође, мора се водити рачуна о чијим подацима се ради - једно је објавити личне податке случајног актера некакве деликатне ситуације, а друго је личне податке или банковни рачун на Девичанским острвима неког министра, шефа полиције или онога ко то не би смео да има", објашњава он за ББЦ на српском.

Тако су подаци ЛГБТ активисткиње Мајде Пуаче из Србије завршили на Викиликсу, када је објављена депеша у вези са забраном Поворке поноса 2009. године.

Како је Пуача била номинована за Међународну награду за људска права, њена кућна адреса, телефон и број пасоша нашли су се у депеши - и убрзо осванули на десничарским форумима.

У првим етапама обелодањивања поверљивих докумената, подаци су пуштани у јавност директно, без провера, каже Чечен.

„Кад читамо неке од депеша, односно докумената, нама истраживачким новинарима се диже коса на глави.

„Усађено нам је - не откривај извор и податке који воде ка њему и води рачуна о људима", каже он.

Било је новинара који су се противили оваквом потезу Викиликса, сматрајући га „неодговорним и опасним", каже Чечен.

Сећа се порука сарадника Викиликса који су сматрали да нема потребе да они проверавају податке и информације.

„Рекли су - ми вам дајемо оно чиме међусобно комуницирају тајне службе, војске и владе, ако су лагали то је њихова ствар.

„Међутим, не ради се о томе да ли су лагали или не, него о томе да ли ће неко да страда", наводи Чечен.

Позитивни и негативни исходи

Радомир Диклић процењује да је објава података вероватно проузроковала штету многим земљама јер у депешама подаци не морају увек да буду у потпуности тачни.

„Ту се праве анализе, предвиђања, а могуће је да вас је извор у земљи домаћину погрешно информисао", каже.

Наводи да су то радни документи у којима је ретко „нешто дефинитивно".

„Не може да дође до већих померања на основу објављивања таквих докумената, јер се на крају све завршава у дијалогу и на нивоу где нема депеше.

„Случај Кејблгејта је одјекнуо широм света, али целог чуда три дана доста - ништа конкретно се није десило", каже.

Не искључује могућност да је дошло до промена у неким администрацијама и отварања интерних истрага.

„Ми то ипак никада нећемо сазнати.

„Мислим да је већа штета него корист за све стране у томе, осим за Викиликс који је имао јако леп публицитет", објашњава он.

Дипломатска процена штете не поклапа се са новинарском - Бранко Чечен сматра да је и поред негативних последица, проистекло далеко више користи.

Викиликс је открићима довео до сарадње мрежа истраживачких новинара са традиционалним медијима.

„Цео свет обраде великих база података или докумената био је резервисан само за државне органе који имају капацитет за то.

„Оне више нису ограђене високим дебелим зидом, него групе активиста, волонтера и новинара су сада у стању да се баве тиме", каже.

Такође, постало је јасно да је неодговорно тек тако објавити информације без претходне провере, јер тада имају „тежину и утицај", каже.

Важно је што су до тада неистраживане теме, попут злоупотреба офшор компанија, доспеле у јавност.

Доказан је и „читав низ проблема, који су од трачева постали чињенице".

„Цео демократски свет је био дубоко уверен и 'знао' да је Путин корумпиран.

„Међутим, тек када се то докаже, може се о томе јавно говорити као о чињеници", објашњава Чечен.

Неке од најважнијих депеша:

Замах међу узбуњивачима

Челси Менинг је имала 22 године када је у марту 2011. осуђена на 35 година затвора пред војним судом по строгом Акту о шпијунажи из 1917. године због достављања поверљивих информација Викиликсу.

Бивши амерички председник Барак Обама помиловао је Менинг 2017. године.

Овај случај је охрабрио је друге да иступе са изношењем информација од јавног интереса, тврди Чечен.

„Ми то видимо по практично непоремећеном низу огромних количина докумената достављених новинарима.

„Људи се одлучују на тај потез и то се догађа све чешће, не можемо да постигнемо све да обрадимо", наводи.

Шабић каже да постоји безброј разлога због чега се узбуњивачи одлучују на тај корак.

„Многи, руковођени било моралним или професионалним разлозима, проговарају о кршењима људских права, закона, криминалу или корупцији.

„Морају да буду заштићени", објашњава.

Додаје да је корупција честа у транзиционим земљама попут Србије.

„Од огромног је значаја да постоје људи који смеју да указују на корупцију и криминал", наводи.

Иако је у Србији је Закон о заштити узбуњивача усвојен у новембру 2014. године, у земљи и даље влада „очајан, неправичан и нехуман третман" према људима који проговоре о неправилностима, попут Александра Обрадовића.

Обрадовић је 2019. године открио податке који показују да је државна фабрика наменске индустрије Крушик „радила у приватном интересу у спрези са политичарима на власти".

„Међутим, последице су изостале, док је Обрадовић био притворен попут криминалца", присећа се Шабић.

Шта се десило са оснивачем Викиликса?

Узбуњивачки сајт настао је 2006. године.

Четири године касније, шведско тужилаштво издало је налог за хапшење Асанжа због оптужби за наводно силовање и сексуално узнемиравање.

Суд у Великој Британији, где је Асанж тада живео, одлучује 2012. године да буде изручен Шведској како би био саслушан.

У страху да би Шведска могла да га изручи Америци, где би му се судило због објављивања тајних америчких докумената, Асанж је тражио и добио азил у амабасади Еквадора.

Шведско тужилаштво је 2017. године одустало од оптужнице и истрага је прекинута.

Асанж је провео скоро седам година унутар амбасаде након чега му је укинут азил, а британска полиција га је ухапсила 2019. под оптужбом да је прекршио услове кауције јер се 2012. године није појавио пред судом у Лондону.

САД терети Асанжа због оптужби за заверу за добијање и обелодањивање информација о државној одбрани.

Наводи се да је прекршио закон и угрозио животе, док Асанж каже да је овај случај политички мотивисан.

Суд у Великој Британији донео је одлуку да оснивач Викиликса неће бити изручен САД због забринутости за његово ментално здравље у јануару 2021. године.

У октобру су САД покренуле правну жалбу на ову одлуку.

Чечен каже да иако није задовољан начином на који је Асанж поступао са подацима, однос према њему није адекватан.

„То што се сада ради Асанжу је веома опасно и недемократски, представља скандалозно кршење свих могућих принципа слободе говора и демократије", каже.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected].