Велике богиње: Како су однеле последњу жртву

Упозорење: неке од фотографија могу да буду узнемирујуће

У лето 1978, пријављен је последњи случај великих богиња, које су однеле живот четрдесетогодишњој медицинској фотографкињи Џенет Паркер. Откуд се ова болест, за коју се мислило да је искорењена на целом свету, појавила у другом најнасељенијем граду Британије?

Био је петак, 11. август, када се Џенет Паркер први пут осетила лоше.

Паркер, запослена на одељењу за анатомију Медицинског факултета у Бирмингему, убрзо је приметила ружне црвене мрље по леђима, удовима и лицу.

Када је прегледао, лекар јој је рекао да је добила варичеле.

Међутим, њена мајка Хилда Виткомб није била убеђена да је дијагноза тачна. Неговала је ћерку када је у детињству одболовала тај вирус, а велике, чирасте пустуле које су јој се сад појавиле по телу биле су знатно другачије.

Како јој се стање није побољшавало, четрдесетогодишња Џенет примљена је у болницу за инфективне пацијенте Кетрин-де-Барнс у граду Солихалу 20. августа.

Дотад је Џенет већ била толико слаба да није могла сама да стоји.

„Сећам се како сам помислила да јој је било видно лоше, имала је изражен осип", каже професорка Дебра Симонс, прва лекарка која ју је прегледала по пријему у болницу.

Читав свет је веровао да је са великим богињама заувек готово.

Тек када је професорка Симонс прегледала Џенет Паркер, та ужасавајућа реч „вариола" - научни назив ове болести - први пут се појавила у њеним забелешкама. Убрзо су потврђени најгори страхови лекара.

Последњи случај великих богиња игде на свету забележен је у Сомалији 1977. године. Велике богиње су се вратиле - у Бирмингем.

Од ове древне болести која је постојала већ вековима стрепело се свуда по свету.

Убила би трећину заражених. Процењује се да је од великих богиња, само у двадесетом веку, преминуло око 300 милиона људи.

Зараженима који би преживели остајали су бројни ожиљци по лицу и телу.

Глобални програм вакцинације, који је водила Светска здравствена организација (СЗО), спроведен је како би се болест искоренила. До 1970-их година, случајеви су већ постали ретки.

А 1978. године, СЗО се спремала да објави како је болест искорењена на светском нивоу.

Последње место где би неко очекивао да ће болест поново избити била је Велика Британија, у којој није утврђен ниједан случај великих богиња у претходних пет година.

Силина повратка болести осетила се на глобалном нивоу.

„Био је то прави потрес. Баш у том тренутку су се спремали да објаве како су богиње искорењене, знало се да се то спрема", каже професор Алесдер Гидис, који је био саветник за инфективне болести при болници у Источном Бирмингему у време кад је дошло до избијања заразе.

„Те болести су се људи плашили. Паника није избила само у Бирмингему, већ и код власти и у СЗО, само због тога што се поново појавила."

Када су чули за случај у Бирмингему, из СЗО нису хтели да ризикују. Представници организације су се - заједно са медијима - сјатили у овај град.

„Врло брзо су се појавили домаћи, а затим и страни новинари, па је овај случај постао 'горуће светско питање'," каже професор Гидис.

„Било је и пуно људи из СЗО. Они су се, очигледно, веома забринули."

„Период инкубације код великих богиња траје доста дуго, око 12 дана, тако да две недеље нисмо мирно спавали док смо чекали да видимо хоће ли бити још случајева."

Кад су медицински тимови кренули у акцију, сви који су били у контакту са Џенет Паркер су међу првима били вакцинисани и пребачени у карантин.

Утврђена су кретања њеног супруга Џозефа, као и родитеља Фредерика и Хилду Виткомб, из страха да се болест не рашири даље.

Сви који су били у контакту са Џенет Паркер третирани су на исти начин - од човека који је дошао да поправи машину за прање ноћних посуда, преко особља хитне помоћи и болничког капелана, па до лекара.

До 28. августа, само две недеље пошто је Паркер почела да показује симптоме болести, вакцинисано је више од 500 људи.

Али главна недоумица остала је без одговора: како се она заразила?

Професор Хенри Бедсон био је на челу лабораторије за велике богиње на Медицинском факултету у Бирмингему, где је Џенет Паркер била запослена. Био је међу малобројним локалним стручњацима које је ангажовала СЗО за истраживање болести.

Бедсон се придружио професору Гидису у ноћи када је утврђено да је Паркер заражена вирусом великих богиња.

Помогао је у испитивању узорака.

„Рекао сам: 'Видиш ли нешто, Хенри?' Није ми одговорио", каже Гидис.

„Замолио сам га да погледам кроз микроскоп. Видео сам честице у облику циглица, карактеристичне за вирус великих богиња.

„Био је престрављен, јер није било сумње да је вирус великих богиња некако успео да побегне из његове лабораторије и зарази госпођу Паркер."

„Мислим да је знао да је потекло из његове лабораторије чим је видео вирус. Знао је шта следи", каже Симонс.

„Имајући све у виду, вирус није могао да дође од негде другде. По једној теорији, ушао је у вентилацију. У том случају, зашто се заразила само Џенет Паркер?"

У центру пажње нашао се Хенри Бедсон, каже професор Марк Пелен, аутор књиге Последњи дани великих богиња: трагедија у Бирмингему.

Бедсон, тада 49-годишњак, већ је био признати међународни стручњак за велике богиње. Био је „узнемирен" по избијању заразе.

„Медији су практично камповали испред његове куће. Он је, ипак, радио на искорењивању великих богиња, сматрали су га херојем", каже Пелен.

Џенет Паркер је дане проводила у изолацији, али се њено стање погоршавало.

Од чирева је остала скоро сасвим слепа на оба ока. Доктори су сумњали да јој бубрези отказују.

Џенет Паркер је убрзо добила упалу плућа и престала да говори.

Док је лежала у болничком кревету, њен отац Фредерик умро је у 77. години од срчаног удара док је био у карантину. Породица је веровала да је срчани удар био изазван стресом због тешко болесне ћерке.

Међутим, аутопсија није обављена због ризика од заразе великим богињама.

Дан касније, професор Бедсон се затворио у шупу у дворишту његове куће у бирмингемском предграђу Харборн, и убио се.

Оставио је опроштајну поруку: „Жао ми је што сам изиграо поверење многих пријатеља и колега у мене и мој рад."

Пет дана касније, 11. септембра, у 3:50 изјутра, преминула је и Џенет Паркер.

Болест је однела последњу жртву.

Мајка Џенет Паркер развила је „врло благ напад великих богиња", каже Гедис. Из карантина је пуштена 22. септембра.

Пропустила је обе сахране, и мужа и ћерке.

У Бирмингему је крај избијања заразе проглашен 16. октобра 1978, али како се тачно Џенет Паркер заразила вирусом великих богиња никада није до краја утврђено.

Током октобра 1979. године, Суд за прекршаје у Бирмингему одбацио је доказе тужилаштва да је Универзитет у овом граду прекршио Закон о заштити на раду.

У очима закона, скинута је кривица са професора Бедсона.

У извештају пише да је до преноса вируса могло да дође на три начина -струјањем ваздуха, физичким контактом или преко додира са контаминираном опремом или уређајима.

Међутим, у теорију о преносу путем вентилације „није веровао нико ко се иоле разумео у ствари", каже професор Пелен.

„Зашто је умрла? Зашто се толико заразила?", још увек се пита професорка Симонс.

„Ако то нисмо могли да откријемо пре 40 година, неће нам се ни данас наједном разјаснити."

Како је време пролазило, „све се вратило у нормалу", додаје Симонс.

До данас није дошло до поновног избијања болести.

Две године по смрти госпође Паркер, 1980, проглашено је да су велике богиње искорењене. Медицинска наука је победила болест.

Велике богиње су прва заразна болест против које се човечанство уједињено борило.

Такав несвакидашњи подвиг омогућила је сарадња држава широм света.

„Ова болест оставила би стравичне последице на људе, јер би их обележила за цео живот, унаказила би им изглед, те је њено искорењавање огроман подвиг", каже професор Лоренс Јанг са Медицинског факултета Ворвик.

Едвард Џенер - пионир вакцинације против великих богиња

Едвард Џенер , енглески научник који је живео у 18. веку, свету је донео прву вакцину - ону која штити од вируса великих богиња.

Џенер је 1796. године приметио да млекарице које „закаче" вирус крављих богиња обично не добију велике богиње. Кравље богиње биле су сличне великим, само мање заразне.

Прикупио је гној из чирева крављих богиња са руку млекарица и намерно заразио једног дечака.

Дечак се разболео, али на кратко, и касније му је организам био отпоран на нове инфекције вирусима и крављих и великих богиња.

Џенер је баш то и тестирао, заразивши дечака великим богиња. Болест се није развила.

Према Светској здравственој организацији, Џенерова вакцина је прво успешно цепиво на свету.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]