Хладни рат, СССР и нуклеарно оружје: Џиновска атомска бомба која је била превелика да се употреби

Совјетски Савез је 1961. године тестирао нуклеарну бомбу толико снажну да би била превелика за употребу у рату.

И за собом је оставила далекосежне последице једне сасвим друге врсте.

Ујутро 30. октобра 1961. године, совјетски бомбардер Ту-95 узлетео је са аеродрома Оленја на Кољском полуострву на крајњем северу Русије.

Ту-95 био је посебно модификована верзија типа авиона који је почео да се употребљава неколико година раније; огроман, стреластих крила, чудовиште са четири мотора чији је задатак био да носи руски арсенал нуклеарних бомби.

Током претходне деценије, СССР је направио огромне кораке у нуклеарним истраживањима.

Други светски рат сместио је САД и СССР у исти табор, али послератни период је довео до захлађивања, а потом и до замрзавања односа.

А Совјети, суочени са ривалитетом са једином нуклеарном суперсилом на свету, имали су само једну опцију - да је сустигну.

И то брзо.

Совјети су 29. августа 1949. тестирали прву нуклеарну направу - на Западу познату као 'Џо-1' - у забитим степама данашњег Казахстана, уз помоћ обавештајних података добијених инфилтрирањем у амерички програм израде атомске бомбе.

Наредних година, њихов програм тестирања винуо се у небеса у крупним скоковима, детонирајући више од 80 направа; само 1958. године, Совјети су тестирали 36 нуклеарних бомби.

Али ништа што је Совјетски Савез тестирао до тада није могло да се мери с овим.

Ту-95 је испод себе носио огромну бомбу, направу сувише велику да би стала у унутрашње авионско спремиште за бомбе, где се слична муниција обично носила.

Бомба је била дуга осам метара, пречника скоро 2,6 метара и тешка више од 27 тона.

Била је физички веома сличног облика Малиши и Дебељку, бомбама које су разориле јапанске градове Хирошиму и Нагасаки деценију и по раније.

Ова бомба постала је позната по мноштву неутралних техничких назива - Пројекат 27000, Продукт код 202, РДС-220 и Кузинка Мат (Кузкина мајка).

Данас је познатија као Цар бомба или „царева бомба".

Цар бомба није била обична нуклеарна бомба.

Била је резултат грозничавих покушаја научника из СССР-а да направе најмоћније нуклеарно оружје на свету, мотивисано жељом премијера Никите Хрушчова да се читав свет тресе од моћи совјетске технологије.

Била је нешто више од обичног металног чудовишта превеликог да стане чак и у највећи авион - била је разарач градова, оружје последњег прибежишта.

Тупољев, офарбан у јарко бело да би умањио ефекте бљеска бомбе, стигао је на одредиште мете.

Новаја Земља, ретко насељен архипелаг у Баренцовом мору, изнад замрзнутих северних обода СССР-а.

Пилот Тупољева, мајор Андреј Дурновцев, довезао је летелицу до Залива Мићушика, совјетског полигона за тестирање, на висину од око 10 километара.

Мањи, модификовани бомбардер Ту-16 летео је поред њега, спреман да сними филм о експлозији и анализира узорке ваздуха док се удаљава од зоне удара.

Да би авионима дала шансу да преживе - а и то је израчунато као не већа шанса од 50 одсто - Цар бомба је избачена са џиновским падобраном тешким скоро тону.

Бомба је требало споро да се спушта до унапред одређене висине - 3.940 метара - и потом буде детонирана.

До тада ће два бомбардера успети да се удаље скоро 50 километара.

Требало би да је довољно далеко да преживе.

Погледајте видео: Зашто и даље постоји толико много нуклеарног оружја

На Новајој Земљи последице су биле катастрофалне

Цар бомба је детонирана у 11:32, по московском времену.

У трен ока, бомба је створила ватрену лопту пречника осам километара.

Ова ватрена лопта пулсирала је нагоре од силине властитог удара.

Бљесак је могао да се види са удаљености од 1.000 километара.

Облак експлозије у облику печурке подигао се 64 километра увис, са капом која се ширила према споља све док није досегла скоро 100 километара од краја до краја.

Мора да је био, макар се велике удаљености, призор од ког застаје дах.

На Новајој Земљи, последице су биле катастрофалне.

У селу Северни, око 55 километара од Нулте тачке, све куће биле су потпуно уништене (то је као да је аеродром Гетвик био уништен бомбом која је пала на центар Лондона).

У совјетским дистриктима стотинама километара од зоне удара, пријављене су штете свих врста - срушене куће, урушени кровови, штета на вратима, разбијени прозори.

Радио везе биле су у прекиду више од сат времена.

Тупољев којим је управљао Дуровцев имао је среће да се извуче; талас експлозије од Цар бомбе натерао је џиновског бомбардера да се обруши више од 1.000 метара пре него што је пилот поново успоставио контролу над летелицом.

Један совјетски камерман који је видео детонацију је испричао:

„Облаци испод авиона и у даљини били су осветљени снажним бљеском.

„Море светла раширило се испод авионских врата и чак су и облаци почели да светле и постају провидни.

„У том тренутку, наш авион се појавио између два слоја облака и у процепу испод почела је да се појављује огромна јарконаранџаста лопта.

„Лопта је била моћна и импозантна као Јупитер. Дизала се увис споро и тихо…

„Пробивши се кроз дебео слој облака, наставила је да расте. Чинило се да ће у себе усисати читаву Земљу.

„Призор је био фантастичан, нереалан, натприродан."

Цар бомба је отпустила скоро невероватну количину енергије - данас се сматра да је она била реда величине 57 мегатона, илити 57 милиона тона ТНТ-а.

То је више него 1.500 пута више од бомби бачених на Хирошиму и Нагасаки заједно, и 10 пута јаче од све муниције употребљене током Другог светског рата.

Сензори су забележили да су ударни таласи бомбе обишли Земљу не једном, не двапут, већ три пута.

Зато што ватрена лопта није дошла у додир за Земљом, било је изненађујуће мало радијације.

Таква експлозија није могла остати сачувана у тајности.

САД су имале шпијунски авион свега неколико десетина километара од места експлозије.

Он је носио оптички уређај по имену бангметар користан за израчунавање снаге удаљених нуклеарних експлозија.

Податке из овог авиона - под шифрованим именом Спидлајт - искористио је Панел за процену страног оружја да би израчунао снагу овог мистериозног теста.

Убрзо је уследила осуда читаве међународне заједнице, не само од САД и Велике Британије, већ и од неких скандинавских суседа СССР-а као што је Шведска.

Једина добра вест од овом облаку у облику печурке била је да ватрена лопта није дошла у додир са Земљом, па је било изненађујуће мало радијације.

А могло је све да буде много другачије.

Да у задњи час није дошло до промене у њеном дизајну како би се зауздало нешто од снаге коју може да отпусти, Цар бомба је требало да буде двапут толико снажна.

Један од архитеката ове застрашујуће направе био је совјетски физичар Андреј Сахаров - човек који ће касније постати светски познат по покушајима да заштити свет управо од оног оружја чијем је настанку помогао.

Био је ветеран совјетског нуклеарног програма од самих почетака и део тима који је направио неке од најранијих атомских бомби СССР-а.

Сахаров је започео рад на вишеслојној направи по принципу фисије и фузије, бомбе која ће створити још енергије из нуклеарних процеса у свом језгру.

То је подразумевало обмотавање деутеријума - стабилног изотопа водоника - слојем осиромашеног уранијума.

Уранијум ће везати неутроне од запаљеног деутеријума па ће и сам почети да реагује.

Сахаров је то назвао слојка, илити слојевита торта.

Овај помак омогућио је СССР-у да изгради прву хидрогенску бомбу, направу много снажнију од атомских бомби од пре свега неколико година.

Хрушчов је наложио Сахарову да осмисли бомбу која је снажнија од било чега што је тестирано до тада.

Совјетски Савез је морао да покаже да може да престигне САД у трци нуклеарног наоружања, према речима Филипа Којла, бившег шефа америчког тестирања нуклеарног оружја под председником Билом Клинтоном.

Којл је провео 30 година помажући у дизајнирању и тестирању атомског оружја.

„САД су биле толико много испред због рада на припреми бомби за Хирошиму и Нагасаки.

„А онда су извршиле велики број тестова у атмосфери пре него што су Руси урадили и један.

„Били смо испред њих и Совјети су покушавали да ураде нешто што ће показати свету да су и они у игри.

„Цар бомба је превасходно направљена да би натерала свет да обрати пажњу и уважи Совјетски Савез као равноправног такмаца", каже Којл.

Првобитни дизајн - бомба са три слоја, са слојевима уранијума који раздвајају сваку фазу - имао би снагу од 100 мегатона - 3.000 пута већи од бомби бачених на Хирошиму и Нагасаки.

Совјети су већ тестирали велике бомбе у атмосфери, реда величине неколико мегатона, али ово би било много, много веће.

Неки научници су почели да верују да је она превелика.

Са толиком огромном снагом, не би било гаранција да џиновска бомба неће захватити и север СССР-а огромним облаком радиоактивног отпада.

То је представљало посебан разлог за забринутост за Сахарова, каже Френк фон Хипел, физичар и шеф Јавних и међународних питања на Универзитету Принстон.

„Био је заиста препун зебње према количини радиоактивности коју ће то произвести", каже он, „и генетских последица које ће имати по будуће генерације."

„Био је то почетак његовог путовања од творца бомби до дисидента."

Пре него што су били спремни да буду тестирани, слојеви уранијума који би помогли да бомба постигне огромну снагу били су замењени слојевима олова, што је умањило интензитет нуклеарне реакције.

Совјети су изградили оружје које је било толико моћно да нису били спремни чак ни да га тестирају под њеном пуном снагом.

Био је то само један од проблема с овом разорном направом.

Бомбардери Ту-95 чија је намена била да носе нуклеарна оружја Совјетског Савеза прављени су тако да превозе много лакше оружје.

Цар бомба је била толико велика да није могла да стане на пројектил, а толико тешка да авиони прављени да је носе не би могли да је однесу до њене мете са довољно горива.

А да је бомба била толико снажна као што је првобитно било замишљено, авион би ионако ишао на мисију у само једном правцу.

Чак и кад су у питању нуклеарна оружја, може да постоји нешто што је исувише снажно, каже Којл, који је сада водећи члан Центра за контролу и неширење оружја, стручне групе из Вашингтона.

„Тешко је пронаћи намену за њу сем уколико не желите да уништите веома велике градове", каже он.

„Била би напросто сувише велика за употребу."

Фон Хипел се слаже.

„Те велике нуклеарне бомбе за бацање у слободном паду прављене су ако сте желели да уништите мету са удаљености од више од километар, да бисте то могли да постигнете".

„Ствари су се, међутим, развиле у потпуно другом правцу - повећавању прецизности пројектила и броја бојевих глава."

Цар бомба је оставила и неке друге последице.

Толика је била забринутост око тестирања - које је било 20 одсто величине свих тестова у атмосфери пре ње заједно, каже Фон Хипел - да је убрзала крај свих испитивања у атмосфери 1963. године.

Фон Хипел каже да је Сахаров био посебно забринут због количине радиоактивног угљеника 14 који је испуштен у атмосферу - изотопа са посебно дугим временом полураспада.

„То је делом било ублажено свим угљеником од фосилних горива у атмосфери који га је разблажио", каже он.

Сахаров се бринуо да бомба већа од тестиране не би била зауздана властитим ударним таласом - као што је била Цар - и да би довела до глобалног радиоактивног отпада, раширивши токсичну прашину широм планете.

Сахаров је постао ватрени поборник Делимичне забране тестирања из 1963. године и гласни противник ширења нуклеарног наоружања, и, крајем шездесетих, антипројектилске одбране за коју се плашио да ће само подстаћи нову трку у наоружању.

Држава га је све више изопштавала, а он је постао дисидент и борац против репресије који ће 1975. године добити Нобелову награду за мир и бити назван „савешћу људског рода", каже Фон Хипел.

Цар бомба, чинило се, оставила је за собом последице једна сасвим друге врсте.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]