Авганистан и жене: Како су се суткиње спасиле сигурне смрти - „Жене су затворене, а криминалци су на слободи“

Када је Авганистан пао у руке талибана, стотине суткиња су се сакриле. Екстремисти су из затвора широм земље ослободили управо оне мушкарце које су судије некада затвориле.

После више месеци живота проведеног у страху, 26 суткиња успело је да побегне из земље.

ББЦ је пратио њихов бекство - живе од милостиње, скривајући се у сигурним кућама.

Отишли смо да разговарамо са њима у Грчкој где живе у несигурности, са привременим визама који ће ускоро истећи.

Због њихове безбедности, сва имена су им промењена.

Близу поноћи, зазвонио је телефон.

Сад кад је потврђено место на ком ће их покупити, било је време да се пође.

Обучена у црни чадор преко читавог тела, суткиња Сана изашла је на улицу, док је двоје њене младе деце обигравало око ње.

Свако од њих носио је по једну торбу, у којој су биле две преобуке, телефон, готовина и онолико хране колико уопште могу да понесу на пут који им предстоји.

„Кад смо кренули, нисмо знали куда идемо", присећа се Сана.

„Речено нам је да ће успут бити безбедносних ризика, али смо их све прихватили, јер смо знали да је то једини излаз."

Стигао је аутомобил по њу и њену децу.

Док је улазила у њега, Сана се осврнула на град у ком је рођена, одрасла и засновала властиту породицу.

Да ли ће преживети сада је било у рукама незнанаца који су организовали њихову евакуацију.

Није имала појма куда иду, али је знала да не смеју да остану.

„Био је то најгори тренутак у мом животу, кад сам погледала своју децу док смо одлазили", каже он.

„Била сам очајна. Питала сам се да ли ћу успети да их изведем из Авганистана живе."

Протекла три месеца, испричала је Сана, ловили су је они људи које је слала у затвор за насилне злочине над женама.

Талибани су редом отварали затворе како су заузимали земљу, ослобађајући хиљаде криминалаца из освете према онима који су их затворили.

„Радила сам у суду који се бавио многим различитим злочинима, као што су убиства, навођење на самоубиство, силовања и други сложени злочини.

„Казне које сам изрицала биле су дуге и тешке", каже Сана.

„Али пошто су сви они ослобођени, сваки од њих нам је поручио: 'Убићемо вас ако вас нађемо.'"

Скорашње истраживање ББЦ-ја показало је да је више од 220 суткиња живело скривајући се зато што су се плашиле одмазде под талибанском влашћу.

Говорећи са тајних локација унутар Авганистана, многе од тих жена рекле су да свакодневне добијају претње смрћу.

У реакцији на ове оптужбе, портпарол талибана Билал Карими рекао је за ББЦ: „Суткиње би требало да живе као и све друге породице без страха".

„Нико не сме да им прети. Наше специјалне војне јединице у обавези су да истраже такве притужбе и учине нешто ако постоји кршење закона."

Карими је такође поновио талибанско обећање „опште амнестије" за све бивше запослене у влади широм Авганистана.

Али Сана описује протеклих неколико месеци као „ноћну мору на јави".

„Мењали смо локације свака два-три дана, селећи се са улице у сигурне куће и хотеле", каже она.

„Нисмо могли да се вратимо. Наша кућа је већ била похарана."

Погледајте видео: Бег плесачице из Авганистана

Евакуисане

Пошто су пошли са уговореног места окупљања, Сана и њена породица наставили су следећу етапу копненог путовања.

Путовали су кроз пустињу више од десет сати, каже она, никад не спавајући.

Сваких пола сата стизали би до новог талибанског контролног пункта где би наоружани људи прегледали путнике.

Сана је читавим путем у наручју држала млађе дете, каже она.

Мислила је да се неће извући живи.

„Ако би сазнали да сам суткиња, убили би нас на лицу места", каже она, расплакавши се.

„У прошлости, често бих пресуђивала у случајевима у којима би жене извршавале самоубиство због злостављања мужева.

„Увек сам се питала у ком то тренутку жена одабере смрт.

„Али како сам почела да губим наду, и сама сам дошла у ту тачку. Била сам спремна да се убијем."

Пошто су безбедно прешли пустињу, Сана и њена деца провели су више од недељу дана у сигурној кући, све док коначно нису одведени на авионску писту.

Док је авион узлетао, сви путници у кабини бризнули су у плач, каже она.

Успели су да побегну.

Избеглиштво

Стигавши у Атину, свих 26 суткиња и њихове породице тестирани су на Ковид-19, а потом одвезени до разних стамбених блокова широм града.

Под привременом визом, грчке власти, у сарадњи са разним добротворним установама, гарантовале су суткињама храну и склониште наредних 14 дана.

Шта ће се десити када истекну те две недеље није познато.

Суткиње су саветоване да почну да подносе захтеве за азил у некој трећој земљи.

Међу онима који подносе захтев у Великој Британији је и Асма.

Са више од 25 година искуства као суткиња у Авганистану, ово није први пут да она бежи пред талибанима.

Кад је ова група 1996. године преузела власт после повлачења совјетске војске, Асма и њена породица побегли су преко границе из Авганистана.

„Ово је други пут да доживљавамо талибанско преузимање власти.

„Била сам суткиња и кад су први пут дошли на власт", каже Асма.

„Чак и тада, стукиње су биле прве прогнане из друштва."

Са доласком америчких и НАТО трупа 2001. године, Асма се вратила кући и наставила да ради као суткиња.

Све док, пре два месеца, историја није почела да се понавља.

Сана је такође већ доживела успон талибана.

Тек је дипломирала на правном факултету кад су преузели власт деведесетих.

Пет година је била приморана да остаје код куће и не одлази на посао, каже она.

„Постати суткиња само је по себи велика борба", каже она.

„Прво морате да убедите властиту породицу да вам дозволи да студирате.

„Потом, чак и кад завршите факултет и добијете посао, и даље морате да се доказујете на сваком кораку."

„Али суткиње су неопходне у Авганистану како би разумеле бол који жене проживљавају.

„Као што је лекар потребан да би се лечили болесни, суткиња најбоље разуме патње жена и може да помогне да се укине неравноправност."

„За жене, срамота се везује чак и за само пријављивање злочина.

„Али породице ће пре подржати рођаку ако је присутна суткиња."

Оно што су оставили за собом

Шеткајући се међу зидовима привременог станчића у Грчкој, Сана скролује на свом телефону.

Показује слику старог породичног дома, поседа за који је с поносом говорила да је њен, по закону, а ње њеног мужа.

После евакуације, кућу је запленио високи припадник талибана, каже она.

Он живи у њеном дому, вози њена кола, у његовом су власништву све њене ствари.

За суткиње које сада живе у дијаспори, вести од куће ретко су позитивне.

У једној од њихових многих Воцап група, дели се монтажа од 28 профилних слика.

Свако лице, каже једна суткиња, припада бившем мушком тужиоцу ког су у последњих 48 сати убили криминалци пуштени из затвора.

Од свих суткиња које су успеле да стигну у Грчку, чини се да су оне млађе највише погођене због оног што су морале да оставе за собом.

Наргис, млађа суткиња, служила је мање од пет година у покрајинском породичном суду пре него што су стигли талибани.

Читава њена универзитетска и радна каријера одвијали су се под авганистанском владом коју су подржавале САД.

„Док су талибани на власти, биће немогуће за жене да напредују и да задрже све што су постигле у протеклих 20 година", каже Наргис.

Међу старијим суткињама, оне које су присуствовале не само успону, већ и паду талибана једном раније, има више наде.

„Жене данас у Авганистану нису жене од пре 20 година", каже Асма.

„Погледајте само све те жене које су протестовале у првим данима пошто су стигли талибани; захтевајући своја права, тражећи образовање.

„Чак ни стићи до ове тачке није било лако. Али данас је свака ћерка наше земље на ногама."

Сана је и сама пронашла наду за себе.

Закони у чијем су настанку помагале она и њене колегинице не могу напросто да се избришу из историје, каже она.

Њих ће талибани можда игнорисати, али они не могу да се избришу.

Они могу да се претражују и да се деле - постоји запис о томе шта је све постигнуто.

Она је цитирала из устава.

Члан 22: Сви грађани Авганистана, и мушкарци и жене, имају једнака права.

Члан 43: Образовање је право свих грађана Авганистана.

Члан 48: Рад је право сваког Авганистанца.

Сана је помогла у изради нацрта закона о искорењивању насиља над женама, који је усвојен 2009. године и претворио 22 чина насиља над женама у кривична дела, као што је силовање, пребијање, принудни брак, спречавање жене да стекне власништво над имовином и забрањивање женама или девојкама да одлазе у школу или на посао.

За сада, талибини су саопштили да све запослене жене и студенткиње морају да остану код куће све док се радна места и образовне установе не прогласе „безбедним".

Рекли су да је то само привремена мера, али тек треба да одреде рок кад ће се та ситуација изменити.

Упитан да ли ће жене у будућности држати истакнуте положаје, као што су судијски или министарски, Карими је за ББЦ рекао да то не може да коментарише зато што су „радни услови и прилике за жене" и даље „предмет расправе".

Из њеног новог привременог склоништа у Грчкој, Сана код куће види болну неправду.

„У овом тренутку, жене морају да остану затворене у кућама, а криминалци које сам осудила су на слободи", каже она.

Она се зарекла да ће наставити да се бори против те неправде, чак и из иностранства, и да ће „помагати свакој Авганистанки".

„Авганистан не припада само талибанима нити било којој другој одређеној групи", каже она.

„Он припада сваком Авганистанцу."

Фотографије: Дерик Еванс

Погледајте и овај видео: Тренирање кошарке и борба за права жена могла су да ме коштају живота

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]