Светски дан сигурног побачаја: Жене широм света деле интимне приче о абортусу

Да ли абортуси треба да буду легални? Ово је питање о ком се и даље непрестано расправља широм света.

У америчкој савезној држави Тексас, овог месеца је на снагу ступио закон који забрањује абортус после првих шест недеља трудноће.

Са друге стране, u Мексику је недавно дошло до декриминализације абортуса у северној држави Коавила.

„Истина је да је приступ абортусу одувек био неизвестан и још је", каже Ану Кумар, председница и извршна директорка америчке групе за заштиту репродуктивних права Ипас.

Али она верује да се ствари крећу у добром правцу.

„Од 1994. године наовамо, више од 40 земаља либерализовало је законе о абортусу", додаје она.

Иза ове расправе крију се лична искуства жена са абортусом која се често чувају у тајности.

Овог Међународног дана безбедног абортуса замолили смо пет жена да са нама поделе приче о прекиду трудноће.

Оне потичу из различитих делова света, а неке су одлучиле да остану анонимне.

„Одмах сам знала да не желим да ова особа буде отац мог детета" - Сандра, Бангкок

Сандра* је почела да осећа промене у свом телу после осам недеља трудноће.

Урадила је тест и био је позитиван.

„Одмах сам знала да не желим да ова особа буде отац мог детета", каже она за ББЦ.

„Он је био само 'шема за секс', а преда мном је била дуга каријера."

Знала је за Тамтанг групу на Тајланду, која пружа локалне информације о приступу безбедном абортусу и обратила им се за помоћ.

„Успела сам да пронађем клинику, али сам осетила велики притисак ноћ пре захвата", каже она.

Све донедавно абортус је био илегалан на Тајланду, сем уколико трудноћа није последица силовања или инцеста, или ако је мајчино здравље угрожено.

Сандра се одлучила за абортус 2019. године, док су ови закони још били на снази.

„Почела сам да се питам - да ли да им кажем да сам доживела сексуално злостављање или да ли ћу изгледати довољно јадно да могу да им кажем да не могу да приуштим дете?

„Свакакве ствари су ми пролазиле кроз главу", каже она.

Тога дана, испунила је упитник како би описала „ментални стрес" који осећа.

Питала се да ли то што има 27 година и што има довољно висока примања може да се покаже као отежавајућа околност.

„Била сам сама и осећала сам се као да ме сви око мене осуђују", каже она.

„Нисам могла то да испричам чак ни најбољој пријатељици, зато што су у нашој култури уверења против абортуса веома снажна.

Постоји чак и ТВ серија која пропагира идеју да ће жена која оде на абортус са собом вући дух бебе до краја живота."

Осетила је олакшање када су је позвали у операциону салу.

„Све је било готово за 15 минута, а после неколико минута одмора, одвезла сам се сама на посао на други део радног дана."

„Упорно сам говорила себи да је све у реду - све док једног дана нисам видела неке ружне коментаре на друштвеним мрежама о абортусу, и распала се."

Она каже да се нада да ће жене једног дана успети да поврате потпуну контролу над властитим телима.

„Јер без обзира на то колико су либерални закони постали, и даље је велика стигма која нас контролише."

Погледајте видео: Муке Пољакиња које желе да изврше абортус

„Што више нас отворено говори о нашим абортусима, то ће јача бити наша заједница" - Ерин, Сједињене Америчке Државе

Ерин је први абортус имала са 28 година, а најскорији са 36.

„Некада сам за себе мислила да сам аномалија зато што сам имала 'толико абортуса'", каже она за ББЦ.

„Међутим, током тренутног активизма у вези са абортусом, сазнала сам да су абортуси (у множини) изузетно чести."

Али она сматра да ова учесталост у значајној мери не умањује срамоту око одлуке да се прекине трудноћа.

„Разговор о томе је и даље веома стигматизован, чак и у самопрокламованим напредним или либералним групама, па чак и у заједницама које се боре за заштиту репродуктивних права", каже она.

„Надам се да ће се то ускоро променити."

Ерин се залаже за заштиту репродуктивних права у склопу америчке организације која се зове „Кажи гласно да си абортирала".

Она каже да јој је то помогло да буде отворенија о личним искуствима с абортусом.

„За мене је то била велика промена - кад сам први пут започињала овај рад, имала сам проблема чак и да гласно изговорим реч 'абортус'", каже она.

„Данас то делује веома нормално и лако ми је да отворено говорим о абортусу."

Она је одрасла у религиозној заједници која није прихватала идеју о абортусима.

„Прилично ме је било срамота и било ми је непријатно што сам ишла на абортус, и нисам се обраћала породици или пријатељима за помоћ", каже она.

„Нарочито након што сам већ једном абортирала, нисам се осећала као да могу да тражим помоћ у случају више абортуса."

Ерин није било тешко да схвати да је трудна након што јој је изостала менструација.

„Моје тело је увек деловало другачије сваки пут кад бих затруднела - знала бих да је нешто другачије."

Али се она никад није премишљала око одлуке да абортира.

„Нисам желела да постанем мајка и нисам желела да будем родитељ детета ни у једној од својих веза", каже она.

„Мислим да је представа о томе да је абортус тешка и трауматична одлука за апсолутно свакога начинило много штете покрету за заштиту репродуктивних права."

Она описује осећање усамљености после абортуса и нада се да ће та стигма уминути.

„Абортус је одувек био честа појава, али је реторика око њега тврдила да је он редак и да треба да је последње прибежиште", каже она.

„Што више нас отворено говори о нашим абортусима, то ће јача бити наша заједница и више ће се смањити стигма која прати абортус.

„Можемо да помогнемо једне другима у овоме."

„Због срамоте сам се осећала усамљеном у друштву" - Инду, Индија

„Имала сам 31 годину и управо сам изгубила телефон", каже Инду за ББЦ.

„Отишла сам да купим нови телефон и осетила мучнину. Тад је мој партнер предложио да урадим тест на трудноћу."

Тест је био позитиван, а она је недвосмислено желела абортус.

„Управо сам започињала каријеру као уметница, а мој партнер се слагао са мном."

Отишла је код гинеколога са којим је ишла у школу и успела је да прекине трудноћу „релативно лако", уз помоћ пилула.

Али ју је теже погодило оно што је уследило после.

„Због стигме која прати абортус, мој је био строго чувана тајна и због те срамоте сам се осећала усамљеном у друштву", каже она.

„Обилато крварење после абортуса изазивало ми је мучнине и страх. Плакала сам као киша."

Абортус је и даље стигматизован у Индији, где је женски глас „ретко онај који одлучује", као што је известила медијска организација ИндијаСпенд у септембру 2020. године.

„Била сам љута што сам морала да пролазим кроз то и физички и ментално, иако смо обоје били у томе", каже она.

„Мање од годину дана касније, била сам на антидепресивима."

Она каже да је то утицало и на њене будуће везе и да се дуго после тога плашила да се упусти у секс.

Схватила је колико је важно имати емотивну подршку.

„Кад се данас осврнем на све то, да сам имала простора да говорим о абортусу отвореније, мислим да би све било другачије."

„Абортус се сматра грехом у нашој заједници" - Џослин, Демократска Република Конго

Џослин је родила друго дете четири месеца раније.

„Почела сам да доживљавам знаке као што је отицање груди, губитак апетита и умор", каже она.

Ускоро је открила да је поново трудна и одлучила је да абортира.

„Здравље мог детета било је први приоритет у започињању овог процеса.

„Постојала је бојазан да ће абортус имати медицинске последице, али сам је савладала због охрабрења које сам добила од мужа."

Док је одрастала, није чула да је било ко у њеној заједници имао абортус.

„Абортус је овде строго поверљива ствар и сматра се грехом у нашој заједници", каже она.

„Особа која абортира гледа се попреко ако људи сазнају за то."

Џослин каже да је морала да убеђује лекара да изврши абортус.

„Није прихватио моју одлуку и давао ми је разне савете, али сам га ја преклињала да то уради."

Одлучила је да се подвргне захвату код куће, како би читава ствар остала тајна.

„Плашила сам се јер никад раније то нисам радила, али сам у себи нашла храбрости", каже она.

„Медицинско особље ми је помогло да пребродим то и осетила сам велико олакшање кад је све било готово."

Џослин каже да је после абортуса, који је имала у 31. години, постала много свеснија читавог проблема.

„Сада користим контрацептивно средство да бих избегла још једну трудноћу - искуство ми је помогло да истрајем у жељи да ми се то не понови."

„Сањам о томе да жене једног дана буду слободне" - Марија, Мексико

За Марију* је први сусрет са лекарем био као чеони судар са стварношћу.

Била је жена од 35 година која је желела абортус, али је одрасла са представом о томе да је „абортус убиство, да је то нешто изузетно опасно, да ће се раскомадати биће које већ осећа, говори и мисли".

Али то се све брзо променило.

„Тај тренутак је све преокренуо. Докторка ми је објаснила читав захват као да ми објашњава лечење од било које друге болести", каже она.

„Ни у једном тренутку није довела у питање моју одлуку, није ме прекоревала, није се опходила према мени као према неком ко је неодговоран.

„Ту сам схватила сву тежину стигме око абортуса."

Она каже да је тешко доћи до безбедних абортуса упркос томе што су легални у Мексико Ситију.

Трошкови на приватној клиници умеју да буду високи, али је она одабрала њу уместо државне установе како би сачувала приватност.

„Моја породица не зна за мој абортус.

„Не знам каква би им била реакција, али сам прилично сигурна да би било болно за неке од њих, почев од моје мајке."

Она се присећа расправе о абортусу коју је водила са својом породицом кад је њена млађа сестра затруднела са 14 година - Марија је предложила да абортира.

„Били су изузетно увређени самом том могућношћу, тако да се више никад нисам дотакла те теме."

Марија се нервозно подвргнула захвату док је њен партнер све време био уз њу.

„Све скупа је трајало тридесетак минута, можда мање", каже она.

„Било ми је тешко да појмим да је за тако кратко време решено нешто што сам доживљавала као огроман проблем који ће ме обележити за читав живот."

Сада са 38 година, она је сигурна да не жели да има децу.

„Свесна свега што родитељство са собом носи, у овако компликованом свету, мој партнер и ја смо се одлучили да то не радимо", каже она.

„Сањам о томе да жене једног дана буду слободне да у потпуности и апсолутно одлучују о томе шта се дешава у нашим животима, а нарочито шта се дешава у нашим телима.

„Надам се да ће се једног дана то и остварити, у свим земљама."

*Имена промењена да би се заштитили идентитети

Додатно извештавање: Емери Макумено

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]