Кина и политика: Зашто изгледа као да председник Си Ђинпинг тражи пут повратка социјализму

Деценијама се живот у Кини вртео око њене домаће верзије капитализма „до даске".

Упркос томе што је технички „комунистичка" земља, кинеска влада је уложила све у „економију преливања", верујући да ће, ако некима допусти да постану изузетно богати, од тога користи имати читаво друштво, извлачећи земљу што пре из катастрофалног блата културне револуције председника Маоа.

До извесне мере то је и функционисало.

Из свега тога изникла је позамашна средња класа, а људи као последица тога имају бољи животни стандард у буквално сваком слоју друштва.

Неравноправност у богатству

Од стагнације из седамдесетих година прошлог века, Кина је избила у сам светски врх, парирајући Сједињеним Америчким Државама у глобалној економској доминацији.

Али то је довело до великог јаза у приходима.

Ово се најбоље види по деци оних који су се нашли у право време на правом месту.

Њихови родитељи који су успели да преузму фабрике осамдесетих остварили су уносну зараду.

То је њиховом потомству омогућила да гањају луксузне спортске аутомобиле по светлуцавим градовима, зујећи поред грађевинских радника који се питају како ће успети себи да приуште куповину стана.

Партија се из сваке ситуације вадила користиће израз „са кинеским карактеристикима".

Концепт социјализма - „са кинеским каракстеристикама" - омогућио је влади огроман филозофски маневарски простор у вођењу друштва које, по многим аспектима, уопште није било социјалистичко.

Генерални секретар Си Ђинпинг чини се да је одлучио да то више није прихватљиво.

Кинеска влада је, под његовим вођством, почела да враћа „комунистичко" у Комунистичку партију, макар до одређене мере.

Нови слоган је „заједнички просперитет".

Није се још појавио у уличној пропаганди, али тај тренутак сигурно није далеко.

То је сада постао камен темељац онога што кинески лидер покушава да постигне.

Погледајте видео: Сто година Комунистичке партије Кине

Заједнички просперитет и прогон

Под овим мотом, борба против утаје пореза међу богатима има много више смисла, баш као и потези да се образовање учини правичнијим забрањивањем приватних образованих установа.

Текући прогон технолошких гиганата у земљи доживљен је такође као саставни део овог плана.

Да ли, дакле, Си Ђинпинг заиста верује у ову идеју комунистичког пројекта?

Тешко је бити сто посто сигуран, али неки посматрачи кажу да свакако тако делује.

У прошлости није баш тако изгледало у случају многих званичника партије.

Ствар је у томе да - уз видове прерасподеле богатства из комунистичког пута - Си сматра да то значи повратак партије у већину аспеката свакодневног живота, као једини реалистични начин да се постигне оно што мора да се уради.

Партија стиже у помоћ

Деца су лења, траће младост играјући видео игре?

Партија стиже у помоћ: тросатно ограничење за гејминг.

Тинејџери трују мозак луцакстим телевизијским програмом у ком се обожавају идоли?

Партија стиже у помоћ: забрањено је појављивање у програму дечацима који изгледају као „сека персе".

Демографска темпирана бомба откуцава.

Још једном, Партија има решење: политика три детета за све!

Фудбал, филм, филозофија, бебе, језик, наука... Партија има одговор за све.

Да бисте покушали да разумете како је Си Пинђинг постао данашњи лидер, морате поближе да погледате његово порекло.

Његов отац, Си Чонгсун био је ратни херој Комунистичке партије, познат као заговорник умерене струје, који је касније у Маовој ери постао жртва чистке и завршио у затвору.

У оно време, Сијева мајка била је присиљена да се одрекне његовог оца.

После очеве званичне рехабилитације 1978, овај се залагао за економску либерализацију у покрајини Гуангдонг и наводно бранио једног од најпрогресивнијих кинеских лидера Ху Јаобанга.

Имајући у виду прогон који је Сијев отац доживео од фанатика из Комунистичке партије, као и склоност његовог оца реформама, многи су се запитали зашто сада изгледа као да је Си Ђинпинг води у правцу који делује као да је у потпуној супротности са уверењима његовог оца?

Постоје разна могућа објашњења.

Можда се он напросто не слаже са очевим ставовима по неким политичким питањима.

Или можда кинески лидер намерава да изгура план који, иако различит по нагласку на приоритетима његовог оца, неће завршити ни близу политике Маове ере.

Макар не свесно.

Међутим, све то заиста изгледа прилично неочекивано.

Кад је његов отац послат у затвор, Си Ђинпинг је са 15 година био присиљен да годинама ради у пољима, живећи у пећинском дому.

Та бурна времена очигледно су га очврснула, али су лако могла и да се претворе у мржњу према политици, нарочито ону чврсте руке.

Неки посматрачи Кине спекулишу да он верује да само јак лидер може да гарантује да се Кина неће вратити у хаос шездесетих и седамдесетих.

И не заборавите да су правила сада промењена тако да он може да остане на власти колико год хоће.

Један од разлога за сва ова нагађања јесте да никад немамо прилуку да га чујемо како објашњава шта то ради кад су у питању његове одлуке.

Кинески лидери не дају интервјуе чак ни медијима које контролише Партија.

Си посећује рурална села да би се сликао за телевизију, где га скандирањем дочекују организоване масе мештана и слушају његове мудрости о узгоју кукуруза или другим видовима свог рада, након чега он одлази.

Зато је тешко предвидети каква ће нова правила, ограничења или смернице он увести за економске активности у Кини или колико ће се далеко са било чим од тога отићи.

У скорија времена, једва прође недељу дана без неке крупне промене у прописима управљања неким делом кинеског система.

Искрено, тешко их је све и похватати.

Многе од ових промена падају из ведра неба.

Није да постоји урођени проблем са државом која контролише разне полуге производње.

То је на економистима да процене у контексту онога што је најефикасније.

Ради се о томе да је проблем у наглој неизвесности.

Како може било ко да доноси поуздане одлуке о улагањима ако не зна која ће основна правила бити на снази за месец дана?

Стање неизвесности

Има оних који читав овај процес доживљавају као саставни дао „одрастања" једне земље.

У областима које су биле нерегулисане постојала је потребе за увођењем регулативе.

Ако је то случај, онда је овај прелазни период шок тактике можда само привремено стање које ће се на крају смирити кад нова правила буду постала јасна.

Али ни у ком случају није јасно колико ће ти потези дуго трајати или колико ће широко захватати.

Једно је сигурно: било која промена видеће се кроз призму Сијеве кампање „заједничког просперитета" у време кад партија неће уступити ни центиметар своје моћи спроводећи је, а, у Кини, ви или можете то да прихватите тако што ћете се попети на тај камион или ће вас он прегазити.

Погледајте и овај видео: Како се мењала Кина?

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]