Авганистан: Како повратак талибана утиче на светски поредак

Ужурбани одлазак америчке војске и администрације из Авганистана пропраћен је сличном ужурбаношћу аналитичара и коментаторима да осуде Џоа Бајдена.

Они су, у огромној већини, критиковали америчког председника због одлуке коју многи доживљавају као непотребну и као издају - и они који су служили у Авганистану, као и сами Авганистанци.

Срцепарајуће слике са аеродрома у Кабулу само поткрепљују ову поруку.

Све је очекивано пропраћено великом количином емоција.

Запад је уложио много крви, времена и новца у Авганистан.

Авганистански народ много, много више.

Тешко је оповргнути критику на рачун брзоплетог одласка Бајденове администрације.

Авганистан можда стварно не може да се спасе, са његовим структурама које не заступају народ и корумпиране су.

То, међутим, само додатно потцртава аргумент да Авганистан није „изгубљен" у прошле две године већ током претходних двадесет.

Ипак, одлука да се нагло пресече и побегне доживљава се као страшан ударац по кредибилитет Америке - њену поузданост као партнера, али и по морални статус у светској политици.

Како се то одсликава на Бајденов борбени поклич по преузимању власти, да се Америка вратила?

Повлаче се паралеле са Вијетнамом - сличност између хеликоптера који одвозе америчке држављане из палог града биле су превелике да би им насловне стране новина одолеле.

Али у стварности - упркос површинским сличностима - постоје и неке веома битне разлике.

Јужни Вијетнам је пао отприлике две године пошто су америчке трупе отишле.

А заиста изгледа као да су Американци очекивали да њихови авганистански савезници издрже још значајан временски период без њих.

Америку је Вијетнам понизио - њена популација била је дубоко подељена, а њен војни морал значајно нарушен.

Али док се Вијетнам на крају показао као трагична споредна представа Хладног рата, САД су ипак на крају добиле ту битку. НАТО није био ослабљен.

Амерички савезници широм планете нису се снебивали да очекују америчку подршку. САД су остале доминантна суперсила.

Авганистан је нешто сасвим другачије.

Унутрашње поделе у САД-у око овог сукоба ни приближно не могу да се пореде са вијетнамским.

Авганистанска мисија свакако није била популарна код куће, али није било ни масовних протеста због ње.

Кључно, међутим, данашњи међународни контекст драстично је другачији од оног из седамдесетих.

САД - читав Запад заправо - учествују у више паралених борби, а у врло мало њих су убедљиви победници.

Авганистански крах је потенцијална катастрофа у такозваном рату против терора.

Али у ширем сукобу између демократије и ауторитаризма, неуспех Вашингтона може да се доживи само као озбиљан корак уназад.

Биће осмеха у Москви и Пекингу, макар за сада.

Западни модел либералног интервенционизма - представљан као начин ширења демократије и владавине закона - вероватно је стављен на пробу до уништења у Авганистану.

Човек не може да види много ентузијазма за сличне подухвате у будућности.

Вашингтонске савезнике који су учествовали у авганистанском пројекту ово је грдно заболело.

Они се осећају крајње изневерено.

Чак су и британски министри, љубоморни на свој однос са Вашингтоном често дефинисан као „посебан", били отворено критични према одлуци Бајдена.

А што се тиче европских савезника Америке уопште, ово само истиче колико су зависни од САД-а и колико мало вреде њихови ставови једном кад Бела кућа одлучи да пође у неком конкретном правцу.

И тако, ово су недвосмислено лоше вести за Запад.

Али колико ће дуго потрајати осмеси у Пекингу, Москви, па чак и Исламабаду?

Пакистан је неговао и давао безбедно уточиште талибанима због властитих гео-стратешких циљева.

Али ако обновљена талибанска владавина доведе до простог враћања сата уназад - ако међународни тероризам буде тамо пронашао обновљено уточиште - онда би Пакистан могао да открије да нарастајуће турбуленције у региону носе са собом изразито негативне последице.

Кина воли да види кад Америка не успе.

И заиста, ако је Бајденов разлог да се повуче из Авганистана био жеља да преусмери пажњу америчке националне моћи тако да парира све јачој Кини, онда је овај корак Кини просто пружио прилику да прошири властити утицај у Авганистану и шире.

Кина, међутим, такође мора бити забринута. Она дели кратку границу са Авганистаном.

Активно прогања властиту муслиманску мањину и сигурно је брине могућност да антипекиншки исламистички терористи искористе Авганистан као сопствену базу.

Не чуди онда што је кинеска дипломатија у последњим недељама била толико спремна да се додвори талибанима.

И Русија сигурно има својих брига у вези са повратком нестабилности и тероризма.

Она можда осећа мало већу утеху сада када су САД на сличан начин понижене од авганистанских племенских бораца баш као што је то био Совјетски Савез крајем осамдесетих.

Али њен највећи интерес је безбедност великог дела Централне Азије, чије су многе државе савезници Москве.

Овог лета Русија је преместила тенкове на таџикистанско-авганистанску границу ради вежби чији је циљ био демонстрација њене решености да не дозволи било какво преливање авганистанског кризе.

Краткорочно гледано, дакле, авганистански дебакл свакако иде на руку противницима Запада.

Али њихови ставови се ионако не би променили.

Оно што је стварно битно су последице међу савезницима Вашингтона.

Шта ће они извући из овог авганистанског искуства?

Мимо непосредне кризе, хоће ли чланице НАТО-а, Израел, Тајван, Јужна Кореја или Јапан, сада доживљавати САД као мање поузданог партнера?

Ако буде било тако, онда ће се Бајденова одлука да изађе из Авганистана заиста показати судбоносном.

Можда ће вас занимати видео: Колика је цена рата у Авганистану?

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]