Русија, САД и Авганистан: Како Русија покушава да се заштити од последица повлечања америчких трупа из Авганистана

Повлачење америчких трупа из Авганистана може довести до јачања талибана и дестабилизације региона, што Русија будно држи на оку, нарочито јер у суседним земљама, попут Таџикистана, има војне базе и партнерства у области одбране.

Руски министар одбране Сергеј Шојгу је у Таџикистану потписао споразум о формирању заједничког система против-ваздушне одбране и учествовао је у заседању Савета министара одбране држава чланица Организације уговора о колективној безбедности (ОУКБ).

„У позадини погоршања ситуације у суседном Авганистану планирамо заједнички одговор на могуће претње, а током вежби симулирамо практичну сарадњу", овако је Шојгу објаснио разлоге путовања у Таџикистан (цитат према РИА Новости).

Стручњаци са којима је ББЦ разговарао сагласни су да Русија страхује од дестабилизације овог појаса у Средњој Азији.

Могуће погоршање ситуације у Авганистану повезано је са повлачењем војних трупа САД и НАТО.

Русија нема заједничку границу са Авганистаном, али граничи се са његовим суседима - Туркменистаном, Узбекистаном и Таџикистаном са којима има јаке економске везе, с обзиром на велики број миграната који у Русију долази из тих земаља.

Како САД повлаче трупе из Авганистана?

Крајем априла је амерички генерал и командант међународних снага ангажованих у Авганистану изјавио да је процес повлачења већ почео, као и предаја војних база и опреме тамошњим војним снагама.

У складу са споразумом потписаним фебруара 2020, САД су биле дужне да у потпуности повуку војску из земље до 1. маја ове године, али је крајњи рок за повлачење одложен за 11. септембар.

У Авганистану је у последње време било распоређено 2.500 америчких војника, као и око 7.500 војника из разних земаља Северно-атлантске војне алијансе (НАТО).

Страни војници доведени су у земљу после терористичких напада на Америку 11. септембра 2001, да би децембра 2009. број међународних снага ангажованих у Авганистану износио 100 хиљада људи.

Војска САД о њени савезници у Авганистану почели су да се повлаче 2014. године.

Американци се, међутим, из безбедносних разлога, нису усуђивали да напусте земљу у потпуности - авганистанске власти нису могле саме парирати талибанима.

Планирали су да осигурају споразум са покретом талибана у којем су били назначени услови повлачења - безбедносне гаранције за САД и савезнике, обећање да ће почети преговори са званичном Владом, размена заробљеника и слично.

Споразум који је потписан у фебруару 2020. у Дохи и који је резултирао повлачењем трупа покренуо је преговарачки процес о будућности Авганистана.

Од тада САД, Русија и друге земље не престају са покушајима успостављања дијалога између талибана и авганистанских власти.

Међутим, нема много резултата: представници талибана се понекад не појаве на састанцима, а јасан план за решавање сукоба и даље не постоји.

Док посредници покушавају да покрену процес преговора, обе стране - и авганистанска влада и талибани - себе виде као једину легитимну власт у држави.

Зашто нестабилност у Авганистану изазива страх?

У Авганистану се плаше да ће по одласку НАТО трупа почети криза слична оној из 1991. када су совјетске трупе напустиле земљу.

„Најбоље што се може догодити је да се период предвиђен за повлачење покаже као катализатор и да подстакне обе стране на прихватање решења.

Или ће до септембра постићи некакве политичке споразуме или ће постати део грађанског рата по сиријском сценарију", каже у разговору за ББЦ извршни директор Института за истраживања питања рата и мира у Кабулу Тамим Асеи.

Професор Факултета светске економије и политике на Високој школи економије Андреј Казанцев казао је за ББЦ да би одлазак међународних трупа из Авганистана могао изазвати домино ефекат.

Овим термином описивали су се догађаји из различитих делова света 20. века када је нестанак комунистичког режима у једној држави имао за последицу настанак и у другим.

Овог пута, домино ефекат могао би да се манифестује нешто другачије.

Казанцев се не плаши инвазије талибанских трупа, него ширења хаоса по читавом региону и његове дестабилизације.

„Исто се деведесетих догодило у земљама које се граниче са Авганистаном", подсећа.

„Совјетска војска напустила је Авганистан, све је пропало, 1992. срушен је режим Мухамеда Наџибуле, муџахедини су се међусобно сукобљавали, те је избио грађански рат у Таџикистану када је срушена граница, да би на крају ова ситуација полако захватила читав регион".

Према речима Андреја Казанцева, талибани сами по себи нису сила која има уједињено, централно руководство.

Он их назива кровном организацијом за све који бију битке са Американцима.

Подржавали су и подржавају међународне терористичке организације попут Ал Каиде или Исламске државе (обе су забрањене у многим државама, укључујући Велику Британију и Русију).

Повезани су и са мањим екстремистичким групацијама које делују појединачно.

Притом, ставови талибана у различитим деловима Авганистана разликују се тако да би се било који покушај успостављања власти на територији целе земље претворио у грађански рат.

На пример, могло би да дође до сукоба паштунских племена са представницима узбекистанске, таџикистанске или хазарске националне мањине.

„Ово је веома озбиљна ситуација за земље Средње Азије јер су оне на првој линији фронта, поготово када се узме у обзир да су таџикистанске мањине повезане са матицом која је повезана са Русијом, узбекистанске са Узбекистаном и Турском, а хазарске са Ираном", наводи Казанцев.

Тиме се аутоматски ствара могућност великог регионалног рата, упозорава он.

Као што је наведено у књизи Савезници коју је 2020. објавио руски Центар за анализу стратегија и технологија (ЦАСТ), управо је победа муџахедина у Авганистану била катализатор који је национални сукоб у Таџикистану са почетка 90-тих претворио у крвави рат.

Тада су оружје и избеглице су преко границе стизали у земљу.

Аутори књиге овај сукоб карактеришу као трауму таџикистанске државности.

Истовремено, Исламска држава представља огромну опасност за земљу.

„Према подацима Државног комитета за националну безбедност крајем 2018, око 1.900авојника из Таџикистана борило се у ИСИС-у у Сирији и Ираку - могуће да је већи број војника био само из Узбекистана", стоји у књизи.

Зашто се жене у овом селу у Авганистану удају за девере

Како Русија покушава да спречи кризу?

Током протекле деценије и по, Таџикистан и Узбекистан остали су важни центри за обезбеђивање међународне војне операције у Авганистану.

Од 2001. до 2007. на аеродрому у Душанбеу били су стационирани француски борбени авиони Мираге 2000Д и танкери Ц-135Ф, а касније су пребачени у Кандахар. Према подацима ЦАСТ-а,

Таџикистан је од 2001. до минимум 2019. добијао војну помоћ од САД.

Ипак, Москва остаје главни безбедносни партнер Душанбеа.

У Таџикистану налази се 201. војна база у којој је распоређено, према једним подацима, више од шест, а према другим око три хиљаде војника.

У састав базе улазе и хеликоптери Ми-8 и Ми-24 који се налазе на војном аеродрому Ајни недалеко од Душанбеа.

Према подацима ЦАСТ-а, таџикистанским војницима додељен је део имовине 201. мотострељачке дивизије на основу које је створена база.

Поред тога, Русија је ову земљу снабдевала оклопним транспортерима, борбеним хеликоптерима, артиљеријским системима, наоружањем за ракетни систем ПВО и тенковима.

Многе испоруке започете су последњих година.

Русија на војним универзитетима обучава официре за таџикистанску војску, а у 201. бази - специјалисте, возаче тенкова, радисте, нишанџије и слично.

Узбекистан је био један од главних партнера САД у Средњој Азији током операције у Авганистану.

Од 2001. до 2005. године на војном аеродрому била је стационирана велика америчка база Карши-Ханабад у којој су се налазили транспортни авиони и хеликоптери.

Ташкент је ограничио сарадњу са Вашингтоном због политичких несугласица, после чега је базу користила Русија.

Москва је такође имала сложен однос са Ташкентом - Узбекистан је два пута излазио из ОУКБ-а и не планира да се врати у њу.

Сада Русија не покушава толико да интензивира своју присутност у региону, колико жели да ојача земље региона, оцењују стручњаци.

Истовремено, она не покушава да створи нове економске, војне или политичке блокове, као ни да промени структуру старих - по свему судећи покушава да изгради билатералне споразуме.

То је делимично проузроковано тиме што се свака од земаља региона налази у сопственом систему групних споразума заједно са Русијом.

Таџикистан је у ОДКБ-у, али није у Евроазијској унији у којој су Киргистан и Казахстан, док је Узбекистан након изласка из ОДКБ-а остао само у Заједници независних држава (ЗНД), а Туркменистан је задржао несврстани статус.

Још један узрок су не тако једноставни односи међу самим државама.

После завршетка посете Сергеја Шојгуа региону, 29. априла, дошло је до оружаног сукоба на киргиско-таџикистанској граници.

Животе су изгубиле десетине људи.

Авганистан: Девојчице се враћају у школу

Руски војни стручњак Виктор Мураховски сматра да је данас лакше подржати билатералне односе, него формирати блокове.

„Тежња савремене политике не треба да буде враћање у време блокова попут Варшавског или НАТО пакта да би се причало о њиховој надомоћи, него изградња читавог спектра билатералних односа", наводи.

Русија, према његовим речима, неће стварати нове војне базе у региону, нити можда ширити већ постојећу, него ће властиту безбедност Таџикистан и Узбекистан обезбеђивати сами.

„У случају директне војне агресије на Таџикистан, Русија може помоћи ваздушним снагама високо прецизних система, али на терену акценат ће бити на локалним снагама, њиховој обуци и оснаживању.

Нико неће сопствене батаљоне да баца у ватру", сматра Мураховски.

САД ће сачувати своју улогу, сматра независни политиколог и стручњак за Средњу Азију Аркадиј Дубнов.

Вероватно ће покушати да оставе за собом отворена врата да делују у региону и после повлачења из Авганистана, сматра експерт.

То се може урадити, на пример, уз помоћ војне авио-базе из које могу да делују и пилотне и беспилотне летелице, наводи.

Дубнов сматра да се на овај начин може објаснити предлог Русије да потпише са Таџикистаном споразум о стварању заједничког система против-ваздушне одбране.

„Не знам ко може са стране Авганистана да нападне, чак и у садашњој ситуацији, ваздушну територију Таџикистана.

„Међутим, може да ојача руско присуство у Таџикистану. Зашто не би тамо распоредили, на пример, противавионски и противракетни систем С-400?", рекао је.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]