Русија, комунизам и политика: На тенку са Борисом Јељцином 1991. године

Два човека који су стали раме уз раме са Борисом Јељцином пружајући отпор покушају пуча тврде комунистичке струје у Москви 1991. присећају се критичних сати током којих је спашена руска демократија - и деле разочарање друштвом које је у међувремену настало.

То је један од вечних призора из савремене руске историје, славна слика Бориса Јељцина док држи говор на тенку испред парламента у Москви 19. августа 1991. године.

Био је то тренутак кад је будућност Совјетског Савеза висила о концу.

Тог јутра је група припадника комунистичке тврде струје организовала пуч против реформи Михаила Горбачова.

Совјетски лидер био је заточен на Криму, а на улице Москве изведени су војска и тенкови.

Чинило се да је ера гласности и перестројке приведена крају.

Али посвећена група демократа окупила се испред руског парламента, који је у наредна три дана постао редовно место окупљања.

То је велелепно здање у кривини реке Москва, а тог августа постало је познато као „Бела кућа".

Борис Јељцин, нови председник Руске Совјетске Социјалистичке Федералне Републике, спремао се за најодважнији тренутак.

Морална дилема

Тог јутра се у „Белој кући" налазио и Михаил Арутјунов.

Он је научник који се осамдесетих заинтересовао за људска права.

Као и многи други у тим бурним годинама, некако је успео да се нађе у политици и сада је био посланик у руском парламенту.

Михаил Арутјунов је тих човек, али челичне воље, са бескомпромисним ставом према ономе што сматра да је исправно и погрешно, и до данашњег дана изгледа као благо расејани професор.

„Био сам тога јутра близу Јељцина у 'Белој кући'", присећа се он.

„Он је одлучио да изађе пред тенкове. Дозвао ме је и рекао: 'Ајмо!', и ми смо изашли. Попео се на тенк и одржао славни говор."

Иако многи у то време нису знали како ће се све то завршити, он инсистира на томе да тог јутра страх није био фактор.

„Нисмо се плашили. Били смо сигурни да ћемо победити - да смо у праву и да ћемо ми победити."

На фотографијама и телевизијским снимцима од тога дана Михаил Арутјунов може да се види како стоји на тенку иза Бориса Јељцина, благо замишљен, један од разнородне екипе телохранитеља, политичара и демонстраната који су се усудили да поверују да могу да победе систем који је Русијом владао од 1917. године.

У том тренутку се један од команданата исте тенковске дивизије борио с оном врстом моралне дилеме са којом ниједан војни официр не жели да се сусретне - да ли да послуша наређење или се оглуши о њега и уради оно што сматра да је исправно.

Сергеј Јевдокимов био је пробуђен у касарни недуго после поноћи и примио наређење да повезе тенкове на Москву.

Не знајући тачно шта се дешава, у тајности је у сваком случају обећао себи док се котрљао широком авенијом до главног града да никог неће повредити.

Поставио је тенкове на реци преко пута „Беле куће", а потом добио наређење да их превезе преко моста и постави директно испред парламента.

Кад се нашао тамо, заподенуо је разговор са једним од демонстраната, бизнисменом Сергејем Брачиковим.

„Попео се на мој тенк и поставио ми ово питање: 'Хоћеш ли пуцати у нас? Или би радије да пређеш на нашу страну и почнеш да браниш парламент?'".

Бес

Сергеја Јевдокимова бринуло је да би бизнисмен могао да буде из КГБ-а, али су га убедили да ипак уђе у „Белу кућу" и поприча са неким од старијих посланика унутра.

Кад се вратио, наредио је својим људима да опколе парламент и окрену тенкове тако да су топовске цеви окренуте ка споља, од зграде а према било каквом потенцијалном нападу.

Требало је још два дана да пуч изгуби замајац, али су ти драматични гестови од првог дана били најзаслужнији што је тврдокорна струја изгубила ветар у леђа.

По распаду Совјетског Савеза, Борис Јељцин је постао председник нове Руске Федерације.

Михаил Арутјунов је остао у политици још свега неколико година после 1991.

Оштро се противио првом рату са Чеченијом и крајње се разочарао новом Русијом у чијој је изградњи учествовао.

Гледао је, беспомоћно, како олигарси и корумпирани званичници замењују чланове Комунистичке партије као нова елита земље.

„На крају смо завршили баш онако против чега смо се све време борили", каже он.

„Становништво се дели на екстремно сиромашне и екстремно богате.

„Нажалост, наш народ је одувек био веома пасиван сем у критичним тренуцима."

Он предвиђа да дани руске револуције још нису окончани, „мислим да ће оно што се управо дешава на крају довести до још једног таласа беса."

Командант тенковске дивизије Сергеј Јевдокимов напустио је војску у време кад је финансијска криза у Русији деведесетих почела да показује зубе.

Наредних неколико година мењао је низ слабо плаћених бесперспективних послова у сектору обезбеђења, једва успевајући да састави крај с крајем.

Гледао је како земља у чијем је рађању помогао постаје немерљиво богатија на конто економске либерализације и високих цена нафте и робе.

Али је гледао и како идеали за које је све ризиковао лагано пропадају.

Двадесет година касније, Русија је нека врста демократије, али је систем дубоко мањкав, лишен сваке одговорности и корумпиран.

„Оно чему сам се надао ономад 1991. године није се баш остварило. То је велика штета", каже он.

„Али живот је сада много бољи него што је био у Совјетском Савезу.

„Није баш оно што смо очекивали, али је бољи."

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]