Наука: Замислите да можете да осетите мирис из филма или серије

Фредерик Деринк није јувелир, али је његов следећи пројекат огрлица. Овај комад, међутим, не садржи драги камен нити привезак, већ једну малу кутију.

У овом тренутку она је величине помало незграпних пет са пет центиметара, али Дерин је чврсто решен да је смањи на величину коцкице за игру.

А она није ни обичан украс.

У коцки се налази батерија и систем мириса осмишљен да испусти облак ароме на захтев, а Деринк је описује као „мирисни мехур".

Овај холандски предузетник суоснивач је стартапа Сентроникс који за собом већ има машину за штампање парфема.

Тај уређај користи алгоритам за прављење мириса по мери заснованих на одговорима муштерија у упитнику.

Али Деринк сада жели да примени исту технологију у минијатури да би дигитална производња мириса могла да буде покретна.

Ако је носите у биоскоп, на пример, и наместите апликацију на вашем телефону да буде усклађена с радњом, у кључним тренуцима испуштаће дискретне мирисе.

Крајњи производ није ни изблиза завршен, признаје Деринк - његова тренутна величина и живот батерије велика су препрека, баш као и квалитет мириса и пројекција.

Али он остаје оптимистичан.

„Имамо доказ одрживости концепта с овим нашим прототипом, а нема ничег сличног у понуди што функционише на тај начин, тако да смо пријавили патент."

Следећи корак, нада се он, јесте да га доради тако да придобије инвеститоре и обезбеди финансирање за даљи развој носиве верзије.

Деринк, наравно, није први који је покушао да доведе мирисе на захтев у носеве људи у намери да дочара реалистично чулно искуство.

Он је исто тако свестан да је то мисија која је поразила многе предузетнике пре њега.

Сматра се да су то покушавали чак и Стари Грци.

Једна древна песма описује како су се крила голубице умакала у миришљава уља да би се ширили мириси међу гостима фестивала.

Како су птице лепетале крилима, арома је лебдела међу окупљеном светином.

У биоскопској ери, покушаји да се гледалачком искуству додају још и мириси започели су још давне 1916, кад је један власник биоскопа зачинио приказивање годишње утакмице америчког фудбала у Роуз Боулу ружиним уљем.

А онда је дошао Смеловижн (или, како се испрва звао, Сентовижн).

Први пут представљен на Светском сајму у Њујорку 1939, био је то низ цеви повезан са седиштима гледалаца преко којих је кино-оператер могао да пушта мирисе у складу са сликама које је приказивао.

Ова технологија привукла је пажњу јавности тек 1960. године, кад је оживљена у благо поједностављеној форми за премијеру Мириса мистерије.

То је трилер у којем су кључни делови заплета обележавани мирисима пуштаним у аудиторијум, као што је била сцена кад убица пуши лулу.

Филм, и сам Смеловижн, нису остварили успех, углавном зато што је технологија лоше функционисала.

Грешка у временском поклапању могла је да изазове велике проблеме, а мириси су били сувише разређени да би могли да пруже задовољавајуће искуство.

Благовремено проветравање мириса како би следећи могао слободно да дође до изражаја такође је представљало велики проблем.

Ривалски систем, познат као Аромарама, испољио је сличне мане.

Режисер Џон Вотерс окушао се са картицама огреби-па-помириши које су се делиле уз његов филм Полиестер раних осамдесетих.

Деведесетих је стартап по имену Диџисентс лансирао свој ајСмел концепт, сакупивши 20 милиона долара у средствима за уређај код куће за који је тврдио да ће функционисати ако га укључите у УСБ утичницу компјутера.

Мирис би настајао из потрошних кертриџа, баш као код пуњења за штампач.

Проблем је био што није баш добро радио - мириси су се мешали и било је тешко јасно их разликовати.

До краја 2001. године, док је свет патио за време економске кризе после напада 11. септембра, компанија је остала без новца.

Чак и данас, међутим, кад је свет забаве постао технолошки напреднији и хипер-реалистичнији са кацигама за виртуелну стварност и покретним позориштима, мирис остаје један елеменат који је неухватљив и веома га је тешко реконструисати.

Али иако је Деринк сигуран да његови напори неће оманути као они његових претходника, прво ће морати да реши неке крупне изазове.

Можда највећи проблем јесте тај што ми још увек до краја не разумемо како функционише наше чуло мириса.

Тек је 1991. двоје научника са Универзитета Колумбија у Њујорку објавило дело које је коначно показало да наше чуло мириса зависи од неких 1.000 различитих гена.

То је око три одсто нашег укупног генома - који кодирају наше рецепторе у малој области ткива на слузуокожи горњег дела носне шупљине.

Свака ћелија у овом мирисном ткиву садржи само један тип рецептора, али нам они заједнички омогућују да детектујемо око 10.000 мириса кад различити молекули мириса стигну до њих, активирајући нервне сигнале до нашег мозга.

Двоје научника - Линда Бак и Ричард Аксел - добили су Нобелову награду за физиологију или медицину 2004. за рад.

Али како тачно мирис активира рецепторе да ови шаљу сигнале и даље је предмет расправе међу научницима.

Саскија-Вилсон Браун, оснивачица непрофитног Института за уметност и чуло мириса у Лос Анђелесу, у Калифорнији, објашњава да постоје две сучељене теорије како наши носеви функционишу.

Према првој, кад молекул прође кроз наше мирисне рецепторе, слабе електростатичне силе између атома покрећу вибрациону енергију.

Ове вибрационе фреквенције се преводе у електричне сигнале, преко којих подаци о мирису могу да стигну до мозга и тамо буду обрађени.

Друга, и много шире прихваћена, теорија јесте да молекули мириса делују као кључ који улази у браву и на тај начин шаљу нервне сигнале у мозак.

Вилсон-Браун каже да је израда вештачког уређаја за мирисе слична тражењу од средњовековног сликара да наслика реалистичну слику пре него што је савладао основе перспективе.

„Мирис није попут боје, код које можемо да урадимо колор модел у ком се црвено, зелено и плаво светло мешају на различите начине да би се дочарао широк спектар боја".

„Није ни CMYK, други колор модел који се користи у колорној штампи, и да репродукујемо све што нам падне на памет", каже Вилсон-Браун.

Сваки мирис има властите компоненте, додаје он

И док неке мирисе активира један молекул, већину ствара више мирисних молекула а сваки од њих често активира више рецептора.

И иако одређене хемијске групе које могу да се нађу у одорантима као да играју већу улогу у мирисима од других, тешко је предвидети који ће мирис неки молекул произвести само на основу његове хемијске формуле.

Добар пример за ово може да се пронађе у три хемијски слична молекула позната као лактони.

Иако су сродни због сличне хемијске структуре, један има мирис налик нани, други има путераст карактер, а трећи мирис налик камфору.

Све ово чини предвиђање и вештачку реконструкцију мириса на захтев изузетно тешким, поготово зато што већину рада на вештачким одорантима брижно чувају тајновите мултинационалне компаније.

„Сва добра истраживања о мирисима чувају се у лабораторијама пет компанија на свету", каже стратешкиња мириса Оливија Џезлер.

Она је оснивачица Будућности мириса, консултантске фирме која прави мирисе за брендове, укључујући Светски економски форум, Викторијас сикрет и Диор.

Друга препрека је више културолошка него биолошка: мирис има проблем с имиџем.

Џезлер је радила у лабораторији Универзитета у Сасексу, мапирајући мирис и друга чула, али каже да се на њега ретко примењује таква академска озбиљност.

„Мирис се сматра најнижом врстом чула и као последица тога најмање је проучаван", додаје она.

„Али то је једино чуло код кога стимуланс има директну везу са нашим мозгом - молекули путују нагоре назалним пролазом и директно се везују за мирисне рецепторе који се шаљу у нашу амигдалу", додаје она.

Она мисли и да би овогодишња пандемија могла ненамерно да помогне у озбиљнијем схватању мириса.

„Људи су спознали, будући да је губитак чула мириса један од начина да се постави дијагноза Ковида-19, колико је мирис важан за нас."

Ми смо обично осетљивији на мирисе који су нам одвратни, али мириси који су нам одбојни често су изузетно индивидуални и зависе од сићушних разлика у нашим генима.

То отежава проналажење праве количине за пуштање у етар, а да неким људима ово не буде превише.

Филмска ауторка Грејс Бојл ради нашироко са вештачким мирисима и води Филиз, компанију за продукцију хиперреалистичних видеа названу по сличној идеји у Врлом новом свету Олдоса Хакслија.

Бојл каже да се мирис често своди на пост-скриптум у креативном процесу, због чега је често пука цака.

Да би мирис функционисао као компонента у индустрији забаве, мора да се узме у разматрање од самог почетка и да буде интегрални део сценарија, каже она.

„Не пишете композицију за кларинет, а онда је одсвирате на клавиру и очекујете да буде једнако ефектна", каже Бојл.

Уместо да пустите мирис хлеба у кацигу док се сцена одржава у пекари, каже Бојл, можда би било боље користити колоњску воду убице како бисте назначили публици да је овај провалио у просторију а да протагониста није свестан његовог присуства.

Био би то мирисни еквивалент музике која диже напетост током сцене.

Трећи проблем са коришћењем мириса као забаве је новац.

Трошкови су свакако ограничили успех Аромараме и њених ривала - реновирање биоскопа да би се инсталирао систем за пуштање мириса поред пројектора било је веома скупо.

Џеки Мори, стручњакиња за виртуелну стварност која је радила на Институту за креативне технологије у Калифорнији пре него што је основала властиту компанију, ради на пољу стварања вештачких мириса још од осамдесетих.

Она је током деценија на пробу стављала разне уређаје - њен најновији је огрлица, у којој се мирис испушта преко филтер-папира уместо преко спреја.

То олакшава брзу ротацију мириса, јер се тако испушта мало молекула, објашњава она.

„Кочи нас чињеница да људи не желе да улажу због - знате већ, Смеловижна", каже она.

„Инвеститори желе велику зараду, нешто опипљиво, и стално питају: 'Како ћете продати 500 милиона јединица за пет година?' За то тренутно просто не постоји тржиште."

Али други се брину да је коначни разлог много простији: недовољно интересовање за дигиталне мирисе.

Дејвид Едвардс је биоинжењер са Универзитета у Харварду и изумитељ „звучника за дигиталне мирисе" који је назвао Сирано.

Лансиран 2016. године, био је то систем заснован на кертриџу који је могао да створи десетак различитих мириса, са ценом од 49 долара по јединици.

„Стекли смо општи утисак да потрошачи напросто нису укапирали у чему је штос", присећа се он.

Већина уређаја Сирано завршило је сакупљајући прашину по столовима и ускоро је отказана његова производња.

Прилично слична судбина чекала је Сенти, још једну играчкицу која ради на кертриџ засновану на истраживању инжењера Адријана Чеока, оснивача Института за замишљање у Малезији.

Већину уређаја, каже Чеок, на крају су у пару куповали млади парови који су их користили да шаљу мирисе чоколаде или руже једни другима на даљину.

„Било је забавно неко време, али колико пута уопште желите то да радите?", каже он.

Ипак, неуспех Сентија навео је Чеока да промени фокус и тренутно ради на новом уређају за дочаравање мириса који функционише на потпуно другачији начин.

Он директно стимулише мирисне рецепторе у носу преко електрода које се убацују у ноздрву.

То би могло да реши проблем замене мириса скупоценим кертриџима, а он је видео неке обећавајуће резултате у лабораторијским тестовима, мада признаје да ова опрема има своје проблеме.

„Хоће ли људи желети да седе у дневним собама и гурају електроде у своје носеве?", пита се он.

„Чак и у нормална времена вероватно то не би желели, али у доба корона вируса то је најгоре могуће истраживање које можете да извршите.

Ове године уопште нисам радио на њему."

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]