Други светски рат, нацисти и Холокауст: Како је суђење Адолфу Ајхману ујединило Израел

Кад је нацисти Адолфу Ајхману пре 60 година отпочело суђење за ратне злочине, оно је помогло да се уједини млада држава Израел тако што је омогућило Јеврејима да отворено говоре о Холокаусту.

„За Јевреје", рекао је израелски историчар Том Сегеј, „одувек су постојала два Адолфа."

Адолф Хитлер се убио у рушевинама свог берлинског бункера, али други Адолф, потпуковник СС-а Адолф Ајхман, био је оно што је Сегеј назвао „лицем Холокауста".

Пре шездесет година, мало пре девет сати изјутра, 11. априла 1961. године, „други Адолф" суочио се с правдом у приручној израелској судници у Јерусалиму.

Суђење Ајхману помогло је да настане савремени Израел и има дубоке импликације по данашњи свет.

„Кад станем овде пред вас", рекао је на суду главни тужилац Гидеон Хауснер, „не стојим сам. Овде у овом тренутку са мном стоји шест милиона тужилаца."

Отмица у стилу Џејмса Бонда

На суду је речено да је Ајхман био кључан за организовање логора смрти у којима су страдали милиони.

На основу дојаве западнонемачког тужиоца Фрица Бауера да Ајхман живи у Аргентини, израелска обавештајна служба Мосад организовала је 1960. године његову отмицу у стилу Џејмса Бонда.

Човек који је командовао Мосадовим тимом, Рафи Еитан, умро је 2019. године.

Био је ситан грађом, али врло окретан и враголаст.

Кад смо се срели у Тел Авиву 2011. године, испричао ми је како је организована отмица, а ја сам сугерисао да је он израелски Џејмс Бонд.

Насмејао се на то и рекао да је он само „пола Џејмса Бонда".

Ајхман је био отпремљен из Буенос Аиреса и пребачен на тајну локацију у Израелу, где је био месецима саслушаван.

Они који су га у то време срели, односили су се с ниподаштавањем према овом наводном примерку нацистичке „више расе".

Еитан је описао Ајхмана као „потпуно просечног".

Израелски полицијски испитивач Мајкл Голдман Гилад, који је данас зашао у деведесете, рекао је да је био ништаван - јадник, никоговић.

Догађај који је ујединио земљу

Али иза кулиса, тадашњи израелски премијер Давид Бен Гурион играо је крупну политичку игру.

Он је био свестан да суђење, ако буде правилно изведено, може да постане догађај који ће ујединити младу израелску државу коју је градио уз помоћ јеврејских имиграната из свих крајева света.

Ти људи су говорили различитим језицима и на моменте изгледали као да имају врло мало тога заједничког.

Израел 1961. године није имао своје телевизијске канале, али је читава земља слушала радио пренос суђења, а десетине милиона других људи широм света пратило га је преко телевизије.

Дан за даном, преживели су јавно причали своје приче, често први пут, о ужасима које су доживели.

Историчар Том Сегеј је рекао:

„До 1960. године, Холокауст је углавном био табу тема, а родитељи нису причали деци о њему.

Деца се нису усуђивала да питају за њега. Суђење Ајхману отворило је ту рану."

Један од израелских полицајаца који су испитивали Ајхмана, Мајкл Голдман Гилад, преживео је Аушвиц, али су његови родитељи и сестра били убијени.

Кад је после рата дошао у Израел, он, као и многи други преживели Холокауста, није говорио о ономе што је видео чак ни породици и пријатељима, зато што му други Израелци „нису веровали".

Он је рекао: „Било је немогуће веровати, зато што је било толико страшно. Али суђење Ајхману нам је поново отворило уста."

Суђење Ајхману постало је национално искуство које је ујединило земљу.

Том Сегеј је рекао да је Бен Гурион желео да сви признају да „штагод да је свет дуговао жртвама, сада то дугује Израелу."

Освета

Ајхман је проглашен кривим 11. децембра 1961. године.

Тридесетог маја 1962. године, извршено је једино цивилно погубљење у историји Израела.

Истражитељ Мајкл Годлман Гилад био је присутан.

Он се присетио да је Ајхман у Аушвицу захтевао да сваки Јеврејин буде убијен зато ако неки преживи једног дана би могао да тражи освету.

„Е, па био је у праву", рекао ми је он суморно.

Након погубљења, наложено му је да надгледа кремирање и просипање Ајхмановог пепела у море, да се не би створили услови за настанак неонацистичког споменика.

Голдман Гилад је објаснио да је Ајхманов пепео био довољан да напуни тек посуду од два литра.

Он је био шокиран, зато што је у логорима за истребљење један од послова који је присиљен да ради било просипање пепела из крематоријума по леду и снегу, да се нацистички официри не би оклизнули.

Хрпе од мртвих људи чиниле су „огромну планину пепела", много више од шачице настале од Ајхмановог тела.

Шездесет година касније, Ајхманово зло и даље не може да се објасни. Али његово наслеђе је очигледно.

Театрална природа његовог суђења помогла је у настанку савремене јеврејске државе.

Од теме која је сувише болна да би се уопште помињала, Холокауст је сада обавезан предмет у израелским школама, а чак осам од десет израелских средњошколаца себе описује као „преживеле" Холокауста.

Адолф Ајхман: Ум ратног злочинца

професор Дејвид Сезарани

Рани утицаји

Адолф Ајхман је рођен 1906. године у Солингену, малом индустријском граду у Рајнској области.

Његов отац је био рачуновођа у локалној електрани, али је премештен на виши положај у Линцу, у Аустрији, 1913. године.

Ајхман и његово петоро браће и сестара преселило се заједно с њим.

Његова мајка умрла је 1916. године, а његов отац се врло брзо поново оженио.

Старији Ајхман био је активни члан евангелистичке цркве, а његов син је остао верник све до 1937. године, дуго пошто је већина есесоваца већ раскрстила са религијом.

Ајхман је био под великим очевим утицајем, а старији мушкарци од ауторитета наставиће да обликују његов живот.

Ипак, он није предано радио нити је имао успеха у школи, а напустио ју је без икаквих квалификација.

Његов отац, који у међувремену покренуо властиту компанију за извлачење нафте, нашао му је посао.

Ајхман је радио на површини и у подземним тунелима уљних шкриљаца пре него што је прешао да ради као приправник у електротехничкој фирми.

Његов отац је 1927. године искористио породичне везе да му нађе посао у још једној нафтној компанији.

Мало је пажње посвећивано Ајхмановом радном искуству, али оно је имало велик утицај на његову каријеру у СС-у.

Ајхман је био добар у савладавању практичних вештина на послу, под покровитељством старијих људи које је поштовао.

Док је наставио да живи код куће, пропутовао је Горњу Аустрију продајући нафтне деривате, проналазећи локације за бензинске пумпе и отварајући их.

Уговарао је и испоруке керозина. Суботом је савесно завршавао папирологију и подносио извештаје надређенима.

Ајхману је добро ишао посао и био је пребачен у салцбуршки округ. Али 1933. године се уморио од посла а и, у сваком случају, добио је отказ.

Научио је, међутим, много: како да препозна главне локације на укрштањима путева, како да саставља временске распореде и организује доставе, како да прода производ и убеди људе да ураде посао за њега.

Пошто је проглашен технолошким вишком, преселио се на север у Немачку, делом у потрази за послом, али углавном да би задовољио нову страст: политику.

Привукли га нацисти

Током суђења, правио се да је аполитичан, али Ајхман је потицао из изразите немачке националистичке породице.

Као и многи Немци, његов отац је изгубио све што је имао током послератне економске кризе и прошао је кроз огорчено искуство почињања од нуле.

Уписао је сина у омладински покрет Вандервогел, који је, иако наизглед аполитичан, био проткан снажним фолкиш идејама о Хајмату (домовини).

Ајхман се касније придружио огранку Хајмшуца из Линца, десничарског паравојног удружења војних ветерана.

Размишљао је да се учлани и у масонски клуб који му је био примамљив зато што није примао Јевреје.

Уместо тога, у априлу 1932. године, учланио се у Нацистичку партију.

На наговор локалног гаулајтера, који је познавао његову породицу, присуствовао је нацистичком митингу и ту му се обратио СС-овац по имену Ернст Калтенбрунер, чији је отац пословно сарађивао са старијим Ајхманом.

Калтенбрунер је сигурно осетио да је Ајхман зрео за партију зато што му је рекао: „Ти си наш".

Ајхман је комбиновао трговину са активизмом у аустријском СС-у све до 1933. године, кад је партија забрањена, а Калтенбрунер је средио да се овај пребаци у Немачку.

Провео је неко време у СС-овом центру за обуку са протераном аустријском јединицом СС-а, пре него што је му је додељен положај у концентрационом логори Дахау.

Одатле се пријавио за чланство у СД-у, обавештајној служби нацистичке партије, и био примљен на рад у једном од њених берлинских огранака.

Ајхман је тврдио да се СД-у придружио грешком, али овај је одговарао његовим талентима.

Радио је као службеник у одељењу које је надзирало Слободне зидаре, пре него што је га запазио шеф Јеврејског одељења СД-а, Едлер Фон Милденштајн, који је постао његов следећи „ментор".

Јеврејско питање

Фон Милденштајн се посебно заинтересовао за ционизам и јеврејску емиграцију у Палестини као решење за немачко „Јеврејско питање".

Подстицао је Ајхмана да проучава јеврејско друштво и историју да би боље разумео јеврејског непријатеља.

Ајхман је бриљирао и стекао бројна унапређења, али СД је у то време био тек мали део СС машинерије и његово јеврејско одељење било је ћорсокак.

Друга одељења Трећег рајха диктирала су активности по питању политике према Јеврејима.

Ајхман се прославио у овој области само зато што се од средине тридесетих СД под Рајнхартом Хајдрихом циљано бавио јеврејским питањем и изградио је репутацију центра за јасно, научно размишљање о раси.

И док су политичке галамџије попут Јозефа Гебелса дизале глас против Јевреја и позивале на још строже, али бесциљне мере против њих, СД је тихо промовисао јеврејску емиграцију.

У ту сврху, Ајхман је остварио контакт са ционистичким изасланицима и чак посетио Палестину 1937. године.

Ово путовање, прекинуто после само једног дана, открило је праве размере његових симпатија према ционизму: упозорио је СД да би било бесмислено промовисати јаку јеврејску државу.

Уместо тога, требало би да се подстиче јеврејска емиграција у назадне земље, где би они живели у сиромаштву.

Убрзо пошто је обавио ову мисију, Ајхман је пребачен у бечки СД.

Пословна пракса

У марту 1938. године, Немачка је окупирала Аустрију и над аустријским Јеврејима је спроведена владавина терора.

Ајхман је добио задатак да убрза јеврејску емиграцију и ослободи бројна уска грла кроз која су они који желе да емигрирају морали да прођу.

Ајхман је искористио своје пословно искуство да заведе ред.

Анкетирао је надлежне агенције и наложио им да групишу све своје канцеларије на једно место.

Наложио је формирање централне јеврејске организације да би имао лидере са којима може да преговара и да би омогућио ционистичкој организацији да функционише.

Новац је узиман имућним Јеврејима за финансирање масовне емиграције сиромашних Јевреја.

На крају је успоставио систем „покретне траке", где би Јеврејин могао да уђе у Централну емиграциону канцеларију са својим папирима и креће се од стола до стола све док не стигне на крај, са пасошем и излазном визом, али успут оставши без имовине, готовине и права.

У року од неколико месеци, канцеларија је спровела емиграцију 150.000 Јевреја.

После овог тријумфа, Ајхман је добио налог да оснује сличну канцеларију у окупираном Прагу и у октобру 1939. године додељен је Одељењу IV Д 4 Гестапоа у Берлину, које се бавило емиграцијом из Рајха.

Рационална „Јеврејска политика" коју су заговарали људи из СД-а сада је држала примат, али прилике за емиграцију биле су малобројне.

А Немачка је управо стекла више од милион нових Јевреја у окупираној Пољској.

Ајхман је размишљао о новој опцији: депортовању Јевреја на договорену јеврејску територију.

Отпутовао је у Пољску да пронађе одговарајућу локацију и потом наредио да се окупе хиљаде чешких и бечких Јевреја и пошаљу на исток како би се поставио темељ за ово „територијално решење".

У року од неколико месеци, међутим, одустало се од овога плана.

Ајхманова канцеларија није имала ресурса за њу, а други СС-ови пројекти имали су приоритет.

Истовремено је брутално протеривао стотине хиљада Пољака и Јевреја како би направио места за етничке Немце пребачене из Источне Европе у свеже припојене области Рајха.

Као привремена мера, расељени Јевреји били су гурани у гето, али где ће бити смештени за стално?

После пада Француске, Ајхман је усвојио план који је потекао из немачког Министарства спољних послова да се четири милиона европских Јевреја пошаље на Мадагаскар.

Уложио је велику енергију и вештине истраживања у овај план, али и он се изјаловио.

Коначно решење

Кад је Немачка напала Русију у јуну 1941. године, агенције одговорне за јеврејска питања била су пуна очекивања.

Надале су се да би Јевреји ускоро могли бити транспортовани на исток и остављени тамо.

У међувремену, мобилни одреди смрти Ајнсацгрупен, раширили су се по Русији убијајући Јевреје који су били проглашени непријатељима бољшевика.

Ајхман није имао много везе с тим, али на лето је од његове канцеларије (сада назване IV Б 4 и, што је значајно, која се више није бавила емиграцијом) тражено да истражи начине како се отарасити „нежељених" Јевреја.

Али овај пут су већ донете одлуке да се убију Јевреји у пољском гету проглашени неспособним за рад.

Ајхман је добио задатак да провери како то напредује.

За неколико месеци видео је операције убијања гасом у Хелму, масовна стрељања у Минску и посетио је Аушвиц.

Припремио је терен за Ванзејску конференцију у јануару 1942. године, на којој је Хајдрих обезбедио сарадњу разних министарстава у држави, Нацистичке партије и СС-а, за „Коначно решење јеврејског питања".

Ајхман је касније тврдио да је био шокиран кад је чуо да „евакуација на исток" значи смрт, али га је слагање званичника високог ранга заиста ослобађало одговорности и кривице.

Тешко је, међутим, помирити то са ревношћу са којом је организовао регистрацију, експропријацију, окупљање и депортацију Јевреја у логоре смрти из Немачке, Аустрије, Француске, Холандије, Белгије, Словачке, Грчке, Италије и, изнад свега, Мађарске.

Слао је асистенте од поверења да уговарају локалне аранжмане, прекоревао их ако нису остваривали довољно брз напредак и кажњавао званичнике који су околишали или се противили.

Извео је бројне интервенције како би спречио да и један једини Јеврејин буде изузет из транспорта.

У марту 1944. године, пошто су немачке трупе окупирале Мађарску, отпутовао је у Будимпешту са специјалном радном групом и лично руководио пљачкањем, гетоизацијом и депортацијом више од 437.000 Јевреја у року од осам недеља, од којих је већина убијана одмах по доласку у Аушвиц-Биркенау.

Кад је, под међународним притиском, мађарски режим обуставио депортације, он је заобишао наређења и послао последњи товар воза у гасне коморе.

Чак се оглушио и о наређења властитог шефа, Химлера, који је крајем 1944. године коначно издао наређење да убијање престане.

Снимци на тракама

Док се крио у Аргентини средином педесетих, Ајхман је снимио на траке своја сећања на те последње дане.

„Позвао сам моје људе у берлинску канцеларију… и формално их ослободио дужности. 'Ако будем морао', рекао сам им, 'радо ћу ускочити у сопствени гроб знајући да су пет милиона непријатеља Рајха већ умрли као животиње'"

Ова изјава вам указује на то како је Ајхманов ум функционисао.

Јевреји су били непријатељи.

Није имао ништа лично против њих, али у рату је непријатељ морао да буде уништен.

Ајхман није убио ниједног Јеврејина голим рукама и често је био љубазан према јеврејским лидерима који су радили оно што је од њих тражио.

Али је знао да буде и агресиван и насилан: како је његова моћ расла а његове буржоаске инхибиције слабиле, постао је све грубљи.

Упркос томе, Ајхман није био централна, демонска фигура нацистичког режима као што је представљен на свом суђењу и какав је постао у сећању јавности.

Он није донео ниједну кључну одлуку у вези са јеврејском политиком и ни у једном тренутку пре средине 1941. године није могао да зна куда све то води.

Геноцид су покренули други и он је испрва вођен независно од његове канцеларије.

Нема никакве сумње да је он чинио зверства и пре тога и не може се порећи чињеница да је постао саучесник у све ширем кругу масовних убистава чије је одржавање свом силином помагао.

Оно што његове злочине чини толико језивим јесте то да их нису условили никаква очигледна патологија или урођени расизам.

Ајхман је научио да мрзи и мрзео је контролисано и безлично.

Примењивао је властите пословне методе на руковање људским бићима која су, једном кад су била дехуманизована, могла да се третирају као пошиљке керозина.

У његовој глави постојала је врло мала разлика у организовању бензинских пумпи и логора смрти.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]