Други светски рат, Јевреји и нацисти: Моћна порука преживелог из Холокауста - мржња је болест која изједа

„Ја сам најсрећнији човек на свету зато што сам био осуђен на смрт", каже Еди Јаку за ББЦ.

„Еди" је рођен у Немачкој 1920. године као Абрахам Јакубовиц и он је Јеврејин.

Сваке године 27. јануара, људи широм света окупљају се за Међународни дан комеморације у знак сећања на жртве Холокауста.

Пандемија је можда онемогућила да се људи састану уживо ове године, али Еди и даље жели да им пренесе моћну поруку.

Преживевши Холокауст, Еди се зарекао да ће уживати у сваком дану свог живота и да ће помоћи другима да учине исто.

Зацртао је себи циљ: да доживи стоту и да постане најдобродушнији, најактивнији, „најбољи старац" ког знате.

А можда је управо у томе и успео: данас је он весели муж, отац, деда и прадеда.

Еди је за ББЦ испричао како је постигао да остане толико позитиван, упркос ужасима којима је присуствовао у животу.

„Моја порука младима: Не мрзите"

Еди је управо завршио писање својих мемоара, не зато што за себе мисли да је много битан, већ да би пружио наду будућим генерацијама, каже он.

„Нацисти су желели да нас униште, да учине да будем несрећан.

„И тако, да бих то спречио, урадио сам све супротно", каже он.

Тешко је поверовати да не гаји злу крв према људима који су побили његову породицу и пријатеље.

„Нацисти су желели да мрзим. Али ја не мрзим", каже Еди.

„Они су мрзели нас, али ја не мрзим. Желим младима да кажем: 'Не користите ту реч'. Опасно је мрзети некога."

„Мржња је болест", каже Еди.

„Можда ће вам помоћи да уништите непријатеља, али уништиће и вас."

И са тим на уму, Еди каже да је сваки дан у концентрационим логорима радио вредно на томе да презир задржи по страни и да пронађе трачак наде у чему год је могао.

Можда је то само био нечији осмех, неко подељено парче хлеба, било какав поступак, заправо - само да му се не би „осушила" душа.

Погледајте видео: Иван Ивањи о ужасима Аушвица

„Како сам успео да преживим кад их је толико умирало?"

У новембру 1938. године, кад је он имао свега 18 година, нацисти су организовали Кристалну ноћ, „ноћ сломљеног стакла".

Хиљаде немачких Јевреја, међу којима и Едија, било је нападнуто у таласу масовног антисемитског насиља.

За највећи део остатка света, Други светски рат започео је тек годину дана касније (у септембру 1939. године), али за Едија и велики број других немачких Јевреја, ствари су се већ заувек промениле.

Током седам година које су уследиле после те судбоносне ноћи, Еди се сусрео са незамисливим ужасима: прво концентрационим логорима Бухенвалд (1938) и Аушвиц (1944), а онда, коначно, и са нацистичким Маршем смрти (1945), свега неколико месеци пре завршетка рата.

„Заиста се питам како сам успео да преживим кад је толико њих око мене умрло", каже Еди.

У време кад је рат био окончан, већ је изгубио целу породицу, пријатеље и земљу.

Погледајте видео: Потресно сведочење преживелог о Кристалној ноћи

„Најцивилизованија земља у Европи"

„У Кристалној ноћи, десеторица нациста развалила су врата наше куће", присећа се Еди.

„Кунем вам се, разнели су их у парампарчад. Мислио сам да ћу умрети тога дана."

„Изгубио сам достојанство, веру у човечанство… Изгубио сам све за шта сам се залагао", каже Еди.

„Мој пас је желео да ме спасе, да их спречи да ме батинају, тако да су само ставили бајонете на пушке и убили га, узвикујући: 'Ein Juden Hund', што значи јеврејски пас", каже Еди.

„Како је могуће да су моји пријатељи и комшије постали убице?".

„Био сам веома поносан што сам Немац. Мислио сам да живим у најцивилизованијој, најкултурнијој и свакако најобразованијој земљи у Европи."

„Зашто?".

„Никад нећу успети да преживим"

После те свирепе ноћи, Еди је одведен у свој први концентрациони логор у Бухенвалду, а неколико година касније премештен је у Аушвиц.

Затвореници у нацистичким концентрационим логорима добијали су бројеве по доласку.

„Кад су ми истетовирали број на мојој левој руци, то је све што сам постао: број", каже Еди.

У оно време је помислио: „Никад нећу успети да преживим у овом страшном варварском режиму."

„Читав мој живот био је као руком однесен.

„Не можете да надокнадите оно што сам ја изгубио", каже Еди, али дао је све од себе да преживи и да не постане огорчен.

Погледајте видео: Жена која је преживела Холокауст и опростила нацистима

„Не опирете се непријатељу док сте у заробљеништву"

„За педесет одсто мог преживљавања заслужна је срећа, за преосталих педесет то што сам знао кад да проговорим, а кад да ћутим", каже он.

„Не опирете се непријатељу кад сте у заробљеништву: они су владари а ви сте њихов слуга.

„То што сам био свестан тога ми је вероватно помогло", каже Еди.

Али није могао свако да издржи те нехумане услове.

„Многи су одустали. Само би одшетали до наелектрисане ограде око концентрационог логора и спржили се струјом."

„Али ја сам желео да изађем.

„Био сам толико бесан због свега што им се десило да сам рекао себи: 'Неко мора да преживи'", каже Еди.

Крај ноћне море

У јануару 1945. године, више месеци пре окончања рата, Еди - заједно са још око 60.000 затвореника - био је присиљен да учествује у ономе што ће постати познато као Марш смрти из Аушвица.

Док су совјетске трупе надирале ка логору, нацистичка војска у повлачењу преместила је хиљаде изгладнелих затвореника дубље на територију још под немачком контролом, углавном пешке.

Пошто је прешао стотине километара, и поново прошавши поред Бухенвалда, Еди је успео да побегне.

Пре догађаја од Кристалне ноћи, Еди је био снажан и здрав младић, али у време кад се рат завршио а амерички војници га пронашли крај пута, био је само бледа сенка некадашњег себе.

„Имао сам 28 килограма", присећа се он.

„Крио сам се у пећини. Јео сам пужеве голаће, био сам веома болестан."

Кад је завршио у болници, обећао је себи: „Ако преживим, бићу највеселији човек на свету. Свима ћу помагати, бићу добродушан, радићу другима све оно што Немци нису радили мени."

„То је моја победа", каже он.

Погледајте видео: Аушвиц - 75 година касније

„Нисам огорчен, али нисам ни глуп"

Еди је био упоран у жељи да исприча причу о логорима зато што, каже он: „Можете да одете у Аушвиц десет пута, али и даље нећете разумети шта се тамо десило.

„Како је тако нешто било могуће?".

Чак и људима који су били тамо било је тешко да појме све ужасе који су се одиграли у логорима.

У својој књизи, он пише да су знали за свакодневне муке и нечовечност, али „нисмо знали шта се дешавало у медицинском сектору Аушвица".

Мораће да се оконча рат да би „свирепи, сулуди медицински експерименти које су спроводили Јозеф Менгеле и његови доктори на мушкарцима, женама и деци иза затворених врата" постали познати у свету.

Еди каже да није огорчен, али да ни не лаже себе: „Много нацистичких злочинаца и убица није стигла правда."

„Могу слободно да вам кажем, нацисти нису били кажњени. Живе срећно у Јужној Америци од нашег новца."

Нови живот у Аустралији

После рата, Еди каже да сеу Европи није осећао код куће.

„Било је тешко заборавити да смо окружени људима који нису учинили ништа да спрече прогон, депортацију и убијање мог народа", пише он у својим мемоарима.

Еди је упознао и венчао се са Флором и они су 1950. одлучили да се преселе у Аустралију и да започну живот испочетка.

Еди и Флора су у браку сада већ 74 године и имају одрасле унуке, као и праунуке који су славили заједно са Едијем кад је он напунио 100 година почетком 2020. године.

„Читавог живота су ми нудили да напишем књигу о свом искуству", каже Еди, али он је био сувише заузет породицом, дружењем са пријатељима… никад није било право време за то.

Кад се Флорино здравље нарушило и она је морала да се пресели у геронтолошки центар, Еди је одлучио да пође са њом, и тад је нашао времена да забележи своје успомене.

„Коначно сам написао књигу у пензији!", смеје се он.

„Били смо усред пандемије, шта сам друго могао да радим!".

Није му било смешно, међутим, кад је чуо да се неко жали због мера затварања, рекавши да је то као да си у концентрационом логору.

„Имаш кревет, имаш храну, имаш све! Не пореди изолацију са концентрационим логором", каже он, а потом почиње да се смеје.

Упркос томе што има сто година, Еди је чврсто оријентисан на будућност и следећу генерацију.

„Желео бих да испричам свима за моја три Х: Наду, Здравље и Срећу (Hope, Health, and Happiness)", каже он.

„А срећа је једина ствар на свету која се удвостручи кад је поделите са неким."

Еди Јаку је говорио са Мартом Кирни са ББЦ-ја. Додатно извештавање: Ева Онтиверос

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]