Филм, Холивуд и Дејвид Боуви: Када кола крену низбрдо у биографском филму

Продуценти биографског филмског хита Боемска рапсодија о Фредију Меркјурију из 2018. на крају су могли да запевају: Ми смо шампиони - освојио је четири Оскара и зарадио близу милијарду долара од приказивања у биоскопима.

Следеће године, Ракетни човек, мјузикл заснован на животу Елтона Џона, такође је добро прошао, зарадивши довољно да чувена звезда не мора да брине да ли ће наредних деценија моћи себи да приушти скупоцене фирмиране наочаре.

Поред тога, филм је освојио и два Оскара.

А сада имамо Звездану прашину, са Џонијем Флином као младим Дејвидом Боувијем, чиме се употпуњује триологија драма о сексуално пустоловним британским глем рок легендама са егзотичним сценским именима.

Филм је у Британији изашао средином јануара и вероватно његови продуценти сада само чекају да поберу награде и остваре профит.

Или можда немају таква очекивања.

Не треба сумњати у искреност боувијевски профилисаног кастинга и одабира екипе, али за разлику од Боемске рапсодије и Ракетног човека, Звездана прашина је нискобуџетни инди филм са неколико неизбежних омашки.

Редитељ је донео чудну одлуку да ангажује глумце у тридесетим, четрдесетим и педесетим годинама живота да глуме ликове које филму приказује у њиховим двадесетим годинама.

Због тога филм Звездана прашина није добио одобрење Боувијевих наследника, у филму се не чује ни једна његова песма.

Очекивано, трејлер је био предмет поруге на друштвеним мрежама када се појавио у октобру.

После америчке премијере у новембру, критичар портала AV Club га је оцрнио, рекавши да је то „џанки биографска драма у којој нема нити једне песме коју су написали Боуви или неки његов савременик и у њему глуми лик који не личи и не звучи као тај човек."

То је био један од блажих приказа.

Погледајте видео: Дарко Рундек и Екипа: Од и до Брисаног простора

Подразумевани ризици

Поука гласи да је биографски филм о познатој личности најризичнији жанр. Када успе, пуни биоскопе и купи награде, нарочито у 21. веку.

Али када крене по злу, резултат може бити ужасан на посебан, изнурујући начин.

Глумци очигледно верују да, кад је реч о биографском филму, вреди ризиковати - не без резона.

Од 2000, 11 Оскара за најбољег глумца освојили су познати који глуме познате.

На пример, Џејми Фокс у филму Реј, Филип Симор Хофман у Капотеу, Денијел Деј Луис у Линколну, Еди Редмејн у Теорији свега, Гери Олдмен у Најмрачнијем часу и, неизоставно, Рами Малек у Боемској рапсодији.

Током истих тих 20 година, 10 оскара за најбољу женску улогу освојиле су глумице за остварења која су се базирала на животима стварних личности.

Међу њима су Шарлиз Терон у Монструму, Рис Витерспун у Ходу по ивици, Хелен Мирен у Краљици, Мерил Стрип у Челичној дами и Рене Зелвегер у Џуди, филму из прошле године.

Али није се свима посрећило.

Готи (2018), у ком Џон Траволта игра мафијашког боса Џона Готија, припада малобројној групи филмова који на порталу Ротен томејтос (Rotten Tomatos) има резултат од нула процената.

„Пре бих се пробудио поред одсечене коњске главе него што бих поново гледао филм", написао је Џони Лексински у Њујорк посту.

Кевин Спејси није прошао много боље кад је реч о филму Изнад мора (2004) о певачу Бобију Дерину.

Филм, који је од зараде на биоскопским благајнама вратио тек трећину буџета од 25 милиона долара, написао је и режирао Спејси.

Он је такође певушио песме и глумио славног певача, иако је тада био у средњим 40-тим, а певач је умро у 37. години.

Мик Ласал је у критици коју објављеној у Хроници Сан Франциска написао да је реч о „смушеном и рђаво скројеном пројекту мотивисаном таштином… [и] једном од најнепријатнијих спектакла 2004."

Ради свеобухватног разумевања потенцијалног ризика који снимање биографског филма носи са собом, довољно је да узмемо као примере четири филма двојице редитеља.

Оливер Хиршбигел је снимио Хитлер, последњи дани (2004) који, и поред тога што корисници Јутјуба често ради збијања шале преиначавају титл у сцени у којој је приказана Фирерова махнита тирада у бункеру, и даље представља једно од најцењенијих филмских остварења о нацистичким режимом.

Дало би се очекивати да ће Хиршлбигел, ако би се одлучио за још једну драму о знаменитој личности из 20. века, снимити у најмању руку пристојан филм.

Али Дајана (2013), са Наоми Вотс као слепо заљубљеном принцезом Дајаном, био је бесмислен на толико нивоа, да је Дејли телеграф објавио чланак Тима Робија под насловом „10 најсмешнијих тренутака у Дајани".

Једини проблем, пише Роби, јесте што је филм „у тој мери пун сцена које су уврнуте, звучно бизарне и нехотично-урнебесно смешне, да издвајање само десет таквих ситуација представља озбиљан изазов".

Слично томе, Оливије Дан је режирао Живот у ружичастом (2007), биографски филм о Едит Пијаф, а Марион Котијар је постала прва глумица која је освојила Оскара за улогу у филму снимљеном на језику који није енглески.

Међутим, Данов следећи биографски филм Грејс од Монака (2014), са пријатељицом Наоми Вотс, Никол Кидман у улози Грејс Кели.

Филм је, према Питеру Бредшоу из Гардијена, био „задивљујуће дрвен [и] фантастично досадан... налик 14-минутној реклами за Шанел, само без суптилности и дубине".

Како могуће да су се двојица редитеља стропоштала са тако блиставих висина у тако мрачне поноре? „Сумануто, зар не?", каже Роби за ББЦ Културу.

„Мислим да је линија која раздваја квалитет од кемпа опасно танка у жанру биографског филма.

Постоји нешто што смртну озбиљност жанра чини пријемчивим подсмеху. А и у случају када сами редитељи нису предмет подсмеха, они могу дозволити да читава ствар оде у потпуну бесмислицу."

Та „преозбиљност" је један од главних разлога због ког људи воле поједине биографске филмове - и због ког исмевају друге.

„Биографски филмови су увек били схватани као престижна дела, а не као само још један у низу", каже Јанис Циумакис, аутор књиге Амерички независни филм: Увод.

„Када погледате холивудски филм у време 30-тих и 40-тих година прошлог века, снимљено је пуно биографских филмова јер се сматрало да тај жанр има већу уметничку вредност од вестерна или мјузикла.

„Био је то примамљив позив гледаоцима да виде историју."

Зашто је Холивуд опседнут биографским филмом

За разлику од вестерна или мјузикла, каже Робертс, биографски филм има потенцијал да „привуче све од 7 до 77":

„Имате истиниту причу. Имате историјски контекст, позадину која причи прибавља величанственост или важност. Затим је ту животни пут, сјајан или важан на одређени начин."

Људи који у биоскоп иду само једном или двапут годишње осећају да треба да посвете део драгоценог времена филму управо због величанствености и значаја његове теме, а не због јефтине забаве коју вам на пример даје акциони остварење Џерарда Батлера.

Али када је филм оптерећен осећајем важности, он је попут балона који је толико напумпан да само што не пукне.

Једна погрешна процена, и читав пројекат ће се распршити.

У биографском филму Џеј Едгар (2011), о оснивачу ФБИ, који је режирао Клинт Иствуд, кап која је прелила чашу била је шминка због које је Арми Хамер (игра Клајда Толсона, најближег сарадника Џеј Едгара Хувера) личио на недавно ископану египатску мумију.

У Полоку (2002), биографском филму о Џексону Полоку редитеља Еда Хериса, то је незграпна реплика Марције Геј Харден у улози Ли Краснер, изговорена у тренутку када уметник заврши прво дело у стилу акционог сликарства:

„Успео си, Полоче. Направио си нешто досад невиђено."

А у Најмрачнијем часу (2017), у питању је озлоглашена сцена када Винстона Черчила (Гери Олдман) разведри вагон воза испуњен предивним Лондонцима који током разговора цитирају поезију.

„То је тренутак када је филм испао из шина", каже Елен Чешајер, ауторка књиге Био-филм: Живот у сликама.

„Сцена делује толико усиљено да након ње помислите, 'Побогу, шта то раде?'"

Питер Бредшоу из Гардијана се слаже да је „филм постао познат по тој бесрамно неуспелој сцени".

Још гори је случај са простетичким носем који је користила Никол Кидман када је играла Вирџинију Вулф у филму Сати (2002).

„То је најбизарнији, најапсурднији лажни нос који сам икада видео", каже он за ББЦ културу.

„Није јој нимало помогао да личи на Виџинију Вуф. Пре је личила на Велику птицу из Улице Сезам."

У најгорем случају, биографске филмове раздире напетост између високопарног, узвишеног тона и суштинског смећераја уграђеног у жанр.

У другим филмовима, сценаристи могу кренути драматуршки најуверљивијим путем, док у биографском жанру морају да прате животну причу која већ постоји.

Затим морају да испуне кључне догађаје растежући их на два сата.

Потом угурају тренутак када јунак/јунакиња долазе до „еуреке" по којој су постали познати, представљене у некој врсти дијалога који има функцију објашњења, пародираног у филму Ходај мушки: Прича о Дјуију Коксу (2007) Џејка Каздана:

„А шта ви мислите, Џорџе Харисоне из Битлса?"

Игра имитације

Глумци и тимови који се баве њиховим фризурама и шминком такође не могу створити најинтересантније ликове које можемо замислити.

Они морају да имитирају одређене људе, користећи притом најразличитије перике, простетику и најрнеобичније акценте.

Успех имитације је једноставно измерити.

Увек можемо рећи када се исплатио очигледно уложени труд, и управо због тога глумци који играју у биографским филмовима редовно освајају Оскаре.

„Док гледамо биографске филмове, штиклирамо ставке на листи коју имамо у глави. Да ли је нека звезда набацила велику килажу?

Да ли је превише смршала? Да ли глумци сами певају песме у филму? Колико личе на особу коју глуме? У којој мери говоре попут њих?"

Али исто тако, увек нам је јасно када је труд био узалудан.

„Ако успеју да ангажују великог глумца да игра познату особу, то је попут сусрета некротиве силе и непокретног објекта", каже Бредшо.

„Иде се за максималним коришчењем звезданог статуса глумца, али такође и звезданог потенцијала осоне коју он игра, тако да на крају добијамо бизарно склепану фигуру."

Како је приметила Ана Смит у критици филма Амелија (2009) објављеној у Метроу, Амелија Ерхарт „увек изгледа као пресликана Хилари Свонк, са лажним зубима и смешним гласом".

Парадокс биографског филма почива на томе што, с једне стране, поносно истиче верност стварном животу - са глумцима који су до детаља маскирани и стереотипним сценаријима - а, с друге стране, ниједан други жанр није толико вештачки.

Управо та ивештаченост све више боде очи.

У савременом свету смо на клик од проверавања нечије биографије на Википедији, и гледања нечије гестикулације на каналу Јутјуб.

Интернет нам, такође, омогућава да незадовољство изразимо брже него икад.

Када је Зои Салдана одабрана за улогу Нине Симон у филму Нина (2016), обожаваоци певачице су се жалили да је Салданина боја коже исувише светла, а њен нос узан.

Наследници Нине Симон су у једном твиту рекли да је Салданин портрет велике певачице „дубоко узнемирујући, мучан, потресан".

То засигурно није могло да буде искоришћено као слоган на плакату за филм.

Нина је на сајту Ротен томејтос постигла резултат од два одсто, а Салдана је 2020. осетила потребу да се извини рекавши:

„Погрешила сам што сам прихватила улогу Нине."

С обзиром на то да филм Звездана прашина нема подршку Боувијевих наследника, остаје нада да Флин неће морати да понуди сличну врсту извињења у наредном периоду.

Али ако би то и учинио, само би погоршао ствари.

Ако ништа друго, катастрофални биографски филмови могу досегнути култни статус, што им омогућава да не потону у заборав.

Добро снимљени биографски филмови не пролазе увек толико неславно.

Неколицина њих, међу онима које смо претходно поменули, иницијално су добро прошли, а чак и данас их нико не би окарактерисао као промашаје.

Међутим, не налазе се на многим листама омиљених филмова свих времена.

Да ли данас још неко прича о Полоку, Џеј Едгару, Госпођици Потер, Гвозденој дами или Блиставом уму?

Људи су ишли у биоскопе да гледају те филмове, делом због осећања дужности, али да ли их је ико поново погледао код куће?

Помислите на све те филмове о знаменитим људима који су такође потонули у опскурност.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]