Корона вирус и вакцине: Хтео сам да будем део решења – зато сам учествовао у тестирању

Док сам седео у препуној соби за прегледе, вртело ми се у глави од нових и све ризичнијих сценарија.

Био сам нервозан сетивши се новинског чланка који сам читао о добровољцу који је умро учествујући у испитивањима вакцине.

Јесам ли био сигуран да је то добра идеја? Шта ако ми позли? Како ћу знати да ли је то што осећам очекивано или нешто много опасније?

Али као новинар, увиђао сам да је то добра прилика да се прича напише са прве линије фронта - изнутра чак.

Док сам био у Ирану, суочавао сам се са затвором и протеривањем да бих био „очи народа" и извештавао о истини - ваљда ћу моћи ово да издржим.

Кад је ушао доктор, поставио ми је гомилу питања, али ја сам за њега имао само једно: „Хоће ли ово бити ризично по људе око мене?"

Најпре сам се бринуо за жену и ћерку, али потом и за родитеље, који обоје имају дијабетес и спадају у групу угрожених.

Био сам нервозан и зато што нећу моћи да их посећујем након што почнем да учествујем у испитивањима.

Али лекар ме је уверавао да нећу угрозити најближе и најдраже, те сам одлучио да наставим.

Спремао сам се за добровољно учешће у британским испитивањима које води америчка биотехнолошка компанија Новавакс како би пронашла вакцину за Ковид-19.

Било је то нешто о чему сам много размишљао да урадим, док је пандемија харала светом.

Кад сам летос прочитао репортаже о лову на вакцину, прва мисао која ми је прошла кроз главу била је да помогнем свету да се реши ове „ноћне море".

То је била моја мотивација за учешће.

Као лондонски новинар, пажљиво сам пратио вирус док се ширио планетом.

Био сам на добром положају да учествујем у испитивањима, имајући у виду су лабораторије, истраживачки центри, универзитети и фармацеутске компаније лоцирани управо овде.

Мој професионални инстинкт можда је био да пандемију доживим као причу, да одржим дистанцу и задржим ту перспективу, али на личном нивоу, дубоко сам желео да учествујем више од тога.

Онлајн пријава

Жудео сам да ми се врати мој нормални живот.

Свет у ком моја ћерка може да иде у школу и игра се са школским другарима и пријатељицама без икаквих брига, у ком не морам да страхујем да ћу се јавити на телефон само да бих сазнао да ми је неко близак умро; у ком могу слободно да се дружим, путујем и купујем.

Са свим тим разлозима на памети и „позивом савести" у срцу, чим сам видео сајт са линком за пријаву добровољаца за испитивања на људима, нисам оклевао.

Испунио сам неколико формулара са више десетина питања о свом здравственом стању и историјату.

Након што сам се пријавио, добио сам мејл са захвалницом и речено ми је „уколико сте изабрани, јавићемо вам се."

Нису се јавили месец дана.

„Изабрани сте"

Већ сам малтене био одустао од надања, али сам 30 дана касније добио мејл од њих у ком се каже: „Изабрани сте за следећу рунду" и у ком ме питају да ли и даље желим да учествујем.

Фантастичне вести - наравно да сам желео! Пожурио сам да потпишем неопходне формуларе, али сајт није радио од преоптерећености.

Претпоставио сам да то указује на велик број добровољаца за вакцину - што је можда неповољно за мене, али прилично здрав знак за човечанство.

Једне ноћи док ме је мучила несаница, успео сам да отворим страницу и провео сам двадесетак минута одговарајући на списак веома детаљних питања о историјату моје породице, мојих путовања и мог здравља.

Око недељу дана касније, позвала ме је медицинска сестра да јој потврдим да и даље желим да учествујем у испитивању.

Поново ми је поставила сва иста питања из формулара, чисто да би била сигурна, али најзначајније од свега, кључно питање овај пут било је да ли сам био заражен Ковидом-19.

Претпоставио сам да ако јесам, не бих могао да учествујем у испитивању. Рекао сам јој да колико знам, нисам.

Заказала ми је преглед, а ја нисам могао да га дочекам.

Бићу један од 9.000 добровољаца у испитивању, од којих ће четвртина бити старија од 65 година.

Сазнао сам да половина учесника - које је насумице одабрао компјутер, не добијају праву вакцину, већ плацебо.

Пријавио сам се за годину дана - колико траје читаво испитивање - и пристао да идем на клинику шест пута током тог периода: 1, 21. и 35. дана, а потом после три, шест и 12 месеци.

То ће једно дуже време бити саставни део мог живота, мада ми је омогућено да одустанем у сваком тренутку.

Дан први

Мој први термин био је заказан за 20. октобар у Установи за пробе Краљевског колеџа.

Кад сам стигао, особље ме је замолило да одем у чекаоницу где је било још осам или девет столица, а на свакој од њих добровољац ког је сестра упознавала са пробом.

Скоро половина добровољаца били су старији од 60 година - да ли су старији људи можда гајили снажнија хуманитарна убеђења?

Сео сам не једину преосталу столицу, осећајући се помало нервозан због наредних стадијума. Пришла ми је медицинска сестра и после топлог дочека, проверила мој идентитет, а након тога је доктор замолио да пођем у собу за преглед.

Доктор ми је поставио још питања и прегледао ме, а потом ми је сестра објаснила како функционише процедура. Овај дуги процес помогао ми је да постанем мање нервозан.

Испрва ми је измерио крвни притисак, пулс и телесну температуру, а потом ме је тестирао на Ковид-19.

Примање инјекције

После неколико минута, убризгао ми је прву вакцину у леву руку.

Био сам истовремено узбуђен и забринут због онога што ће уследити. Допадало ми се то или не, већ ми је било у телу.

Мотрили су ме наредних пола сата, потом ме пустили кад су били сигурни да нема нуспојава.

Током тридесетоминутног посматрања, преузео сам апликацију Patient Cloud на свом мобилном телефону са јединственим кодом за логовање, да бих сваки дан могао да јављам клиници и научницима своје здравствено стање и телесну температуру.

Дали су ми и три кућна теста на Ковид-19, да бих, ако осетим симптоме, могао да искористим прибор и пошаљем им поштом.

Тај прибор за тестирање такође ме је умирио - осећао сам се као да имам неопходни алат да проверим свој статус кад год се будем забринуо.

Обољевање

У наредних неколико дана, редовно сам пријављивао своју телесну температуру преко апликације.

Десет дана после инјекције, почела је да ме боли глава и осећао сам благу вртоглавицу, очи су ми поцрвенеле а и болело ме је читаво тело. Опао ми је ниво енергије.

Одједном сам поново постао веома нервозан - нисам био спреман за ово.

Моја ћерка и жена су ме редовно проверавале, испитујући ме да ли ме хвата грозница.

Блиски пријатељи су се стално распитивали за мене преко Воцапа.

У овом стадијуму, ушао сам у самоизолацију.

Како су се симптоми погоршавали, све сам их пријављивао преко апликације. Четрнаестог дана, апликација ме је саветовала да се тестирам трипут у наредна три дана.

У тој фази више нисам могао нормално да радим.

Осећао сам се као да више немам нимало енергије у телу и био сам потпуно исцрпљен.

Како ми се стање погоршавало, почео сам да жалим што сам се добровољно пријавио за испитивање.

Иако сам осећао друге симптоме Ковида-19, нисам имао температуру и кашаљ, који су најчешћи.

После два дана, примио сам резултате свог првог теста на Ковид-19 и био је негативан.

Била је то сјајна вест за мене и сви чланови моје породице су одахнули. Наша ћерка је сад могла да се врати у школу.

Поново сам почео да се надам и, постепено, снага ми се враћала након што су и наредна два теста показала да сам негативан. Прошао је око 21 дан после прве вакцине.

Ујутро на дан заказане друге вакцинације, отишао сам поново у болницу, али овај пут нисам био нервозан као пре.

Упућен сам у неку другу чекаоницу, где ме је лекар испитивао о променама у мом здравственом стању. Испричао сам му шта ми се десило, а он је све забележио у извештај.

Друга инјекција

После тога, упутили су ме у велику чекаоницу, где ми је сестра, након што ми је измерила притисак и температуру, дала другу инјекцију, овај пут у десну руку.

Поново сам био на посматрању наредних 30 минута. Сестра ми је све поново прегледала и, коначно, дала ми нова три кућна прибора за тестирање на корона вирус.

У наредних неколико дана, моје здравствено стање се коначно вратило у нормалу - остало је само црвенило очију - и понекад сам имао малу главобољу и вртоглавицу.

Тридесет петог дана, поново сам отишао у болницу, ради прегледа и састављања извештаја. Након тога, сестра ми је извадила крв да би је искористила за студију и заказала ми следећу посету - за фебруар 2021. године.

Данас је, иако испитивање још није завршено, у међувремену све другачије.

Вести о вакцинама стижу сваки дан, долази до брзог развоја догађаја. Британија је започела јавне вакцинације и ван себе сам од среће због тога.

И даље не знам да ли је вакцина коју су ми дали права или сам био у контролној групи, али то заиста није важно.

Оно на шта сам најпоноснији је да сам био део ове студије и осећам се као да сам део решења које ће нас ослободити овог вируса.

Надајмо се да ћемо следећег лета, кад се врати топлије време, моћи да се састајемо и слободно путујемо без маски, да бисмо могли да исказујемо срећу, олакшање и да сви могу да виде како се смешкамо.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]