Како настају урагани и зашто су толико чести у Америци, Мексику и на Карибима

Урагани су највеће и најјаче олује на планети.

Сваке године, између јуна и новембра, они погађају Карибе, Мексички залив и источну обалу Сједињених Америчких Држава, понекад остављајући велику пустош за собом.

На Тихом океану познати су као циклони.

У Индијском океану и јужном Пацифику познати су као тајфуни.

Све су то тропске олује, али их само у земљама око северног дела Атлантика и северозападно од Пацифика називају ураганима.

Како настају, зашто су толико чести у овим деловима света и какав им је утицај?

Урагани су енергетске бомбе

Многи урагани који настају на Атлантику су резултат атмосферског феномена који се назива тропски талас.

Талас почиње као врста атмосферске струје која формира појас ниског ваздушног притиска, што се нарочито често дешава током јула на западу Африке.

Ако се сви услови склопе, ниски ваздушни притисак почиње да се помера највише уз помоћ пасатних (источних) ветрова.

Кад стигне до Атлантика, тропски талас има потенцијал да постане ураган, али да би се то десило мора да има довољно енергије у облику топлоте и ветра.

Штавише, неопходан му је дебео слој топле воде, са површинском температуром воде изнад 27 степени Целзијуса.

Потребна су му и права поља ветрова - ротација хоризонталног ветра и слабо или мало вертикално смицање ветра. Високо смицање ветра прекинуло би доток топлоте и влаге који омогућавају настанак урагана.

На крају, потребна је одређена концентрација кишних облака и високе влажности у датој области.

Све то мора да се деси на правом месту - обично између 10. и 30. степена географске ширине на северној хемисфери, где ротација Земље помаже да се ветрови сусрећу и подижу у области ниског ваздушног притиска.

Кад тропски талас наиђе на све ове елементе, они почињу међусобно да дејствују у области широкој између 50 и 100 километара.

„Кретање тропског таласа је окидач за олују", каже Хорхе Завал Хидалго, генерални координатор мексичке Националне метеоролошке службе.

А олуја је катализатор - тада започиње плес топлоте, ваздуха и воде.

Област ниског ваздушног притиска хлади влажни, топли ваздух који се диже са океана, а он испуњава облаке.

Кондензација овог ваздуха отпушта врелину, која још више спушта притисак, привлачећи још влаге из океана и тако настаје олуја.

Ветрови се сусрећу и дижу у областима ниског ваздушног притиска, обрћући се супротно од смера кретања казаљки на сату, дајући урагану његов препознатљиви облик.

И док олуја постаје све снажнија, тзв. „око урагана" - средишња област широка најмање 10 километара - остаје релативно мирно.

Око њега се диже густи зид од облака и најјачих ветрова - тзв. зид „ока".

Преко тога су спирална закривљења облака, која се називају кишни појасеви и где је концентрисан највећи део кише.

Брзине ветрова одређују тренутак у ком ову појаву можемо да назовемо ураганом.

У тренутку настанка, он је тропска депресија. Кад стекне снагу, постаје тропска олуја. А кад брзина ветра достигне више од 118 километара на сат, то је онда ураган.

Међутим, урагани могу да буду класификовани у пет категорија у зависности од сталних брзина ветрова. На Атлантику, користи се Сафир-Симпсонова скала ветрова како би се измерила његова деструктивна снага.

Ветрови једног урагана могу да произведу око половине светског потенцијала за производњу електричне енергије, показују подаци Националне океанске и атмосферске управе (НОАА).

Међутим, највећи кривци за разарања и губитке људских живота нису ветрови, већ олујни удари и поплаве које изазива киша урагана.

У САД-у, на пример, олујни удар који су изазвали тропски циклони на Атлантику били су заслужни за скоро половину смрти у ураганима између 1963. и 2012. године, према тврдњама Америчког метеоролошког друштва.

„Штета или опасност повезана са тропским циклоном не одговара нужно његовој категорији. На пример, олуја највишег степена неће нужно значити више кише", каже Хидалго за ББЦ Мундо.

Највише погођени Мексико, САД и Кариби

Овај део света најсклонији је ураганима, углавном зато што тропске географске ширине у Атлантском океану имају савршену температуру за њихов настанак током многих месеци у години.

Ту су и кретања великих ваздушних струја.

Источни или пасатни ветрови, који круже око Земље близу екватора, крећу се с истока на запад и гурају урагане ка Карибима, Мексичком заливу и југу Сједињених Америчких Држава. На њихов правац утиче Земљина ротација - под називом Кориолисов ефекат, који их тера да благо нагињу ка северу.

И тако, док урагани путују Атлантиком, они незнатно скрећу ка северу, а кад стигну до географске ширине од 30 степени северно, обично се сусретну са Претежно западним ветровима, још једним глобалним системом ветрова - он чини да урагани заокрену ка истоку.

Кад на свом путу налете на Бермудско-азорски антициклон, он одређује да ли ће ураган кренути у правцу Мексичког залива или САД-а.

Антициклони су области високог атмосферског притиска, са сувим ваздухом и мање облака.

На северној хемисфери, ветрови круже уз антициклоне супротно смеру кретања казаљки на сату. Бермудски антициклон постаје препрека, тако да, да би наставили даље, урагани морају да га заобиђу.

Величина и положај антициклона може да одреди правац кретања тропског циклона.

Уколико је антициклон слабији и креће се ка истоку, урагани га заобилазе и полазе на север, удаљујући се од Кариба.

Ако је, сасвим супротно, антициклон јачи и налази се на југоистоку, тропски циклон ће се упутити ка Мексичком заливу или Флориди.

Положај антициклона варира у односу на доба године и годишње доба, а може да се промени за свега неколико дана.

„Због ових варијација, ураган следи веома другачију путању од оне коју ће следити свега три или пет дана касније", каже Хорхе Завала Хидалго из мексичке Националне метеоролошке службе.

Исто тако, антициклони и други типови ваздушне масе могу да промене путању урагана ка истоку - то се десило са ураганом Сенди 2012. године.

Након што је стигао до копна на Куби, ураган Сенди је почео да се креће ка североистоку, али су му се на путу испречили антициклон на Гренланду и хладни фронт. То је погурало Сенди назад ка америчкој источној обали, где је похарао Њујорк и Њу Џерси.

Мање урагана стигне до копна у источној пацифичкој зони него у Северном Атлантику, упркос томе што је то активнији регион.

Зашто има мање урагана у Јужној Америци?

И док север Атлантика нуди идеалне услове за настанак урагана, испод екватора ситуације је другачија.

„Југ Атлантика је мирнији зато што нема тропских таласа - та појава је много уобичајенија на северној хемисфери и има више варијација у брзини и правцу ветрова, што спречава настанак урагана", каже Барнс.

Такође, тропски циклони не настају даље од 500 километара од екватора, зато што је ефекат Кориолис ту сувише слаб и не мења правац ветрова и не претвара их у урагане.

Али иако урагани нису уобичајени у Јужној Америци, настајали су на јужним обалама Бразила. Тропски циклон Катарина је 2004. године изазвао 11 смрти и расељење више од 30.000 људи.

Какав је утицај климатских промена?

„Климатске промене загревају температуру површине океана и дебели океански слој, што представља проблем. Имамо теорије према којима топлији океани чине снажније и жешће олује", каже метеоролог Гери М. Барнс.

Такође, постоје наговештаји да су области у којима циклони налазе савршене услове за опстанак све веће, каже Хорхе Хидалго.

„Могуће је да број циклона неће расти, него да ће се променити прерасподела категорија. Могли бисмо да доживимо више урагана више категорије а мање оних из ниже."

Оба научника се слажу да је прерано да се измери утицај климатских промена на настанак и правац урагана.

„Постоји могућност да ће олује полако постати жешће, али требаће нам много података да бисмо доказали да глобално загревање изазива јаче урагане. Можда ћемо имати више доказа за 25 година", каже Барнс.

Уз захвалност Хозеу Мануелу Галвезу из Националне океанске и атмосферске управе (НОАА).

Погледајте видео о ураганима:

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]