Како Азербејџан и Јерменија шире теорије завере о конфликту у Нагорно-Карабаху

Скоро 30 година од крвавих сукоба у Нагорно-Карабаху, међу званичницима у Јерменији и Азербејџану не постоји консензус о томе ко је одговоран за погибију стотина јерменских и азербејџанских цивила.

Сваког фебруара, у Јерменији и Азербејџану обележавају се годишњице два масакра над цивилима - погрома над Јерменима из града Сумгаит и злочинима над aзербејџанским цивилима у селу Хоџали.

Две трагедије, које су се десиле у размаку од четири године и један дан, представљају симбол окрутности и мржње према непријатељу: Сумгаит за Јермене, Хоџали за Азербејџанце.

Шта је Нагорно-Карабах?

Нагорно-Карабах, према резолуцији Уједињених нација 62/243 окупирана територија Азербејџана, од 1988. године тежи да се уједини са Јерменијом.

Етничке напетости између Азербејџанаца и Јермена су 1992, после распада Совјетског савеза, прерасле у рат. Тензије и даље трају, уз спорадичну размену ватре. Међуетнички сукоб аналитичари данас називају „замрзнутим".

Према попису из 1989. године, непосредно пре распада Совјетског Савеза, Нагорно-Карабах имао је нешто више од 193.000 становника.

Нагорно-Карабах прогласио је независност 2. септембра 1991. године, али већина држава у свету га не признаје.

Према попису из 2015, у овој међународно непризнатој републици данас живи око 145.000 Јермена и мали број Руса. Становништво Нагорно-Карабаха је православно, док је већина Азербејџанаца муслиманске вероисповести.

Временом, ове догађаје обавила је читава мрежа теорија завере. Испреплетане, ове две теорије стварају надрелистичну слику у којој Јермени силују и убијају мирно јерменско ставновништво, а Азербејџанци из освете пуцају на Азербејџанце.

Руска редакција ББЦ покушала је да објасни како су ове теорије завере настале и коју су улогу лидери, дипломате и идеолози обе земље одиграли у њиховом стварању.

О чему званичници не могу да се договоре

„Средином 1990-их, бивши председник Азербејџана Ајаз Муталибов дао је интервју руском листу „Аргументи и факти", у којем је рекао да је Хоџали организовала азербејџанска опозиција, како би га склонила са власти", изјавио је премијер Јерменије Никол Пашињан 15. фебруара ове године.

Он се тад састао са председником Азербејџана Илхамом Алиевом током Безбедносне конференције у Минхену.

Пашињан је у ствари хтео да каже да су најкрвавији масакр цивила током конфликта у Карабаху - убиство стотина Азербејџанаца у близини Хоџалија у фебруару 1992. године, организовали сами Азербејџанци.

Министарство спољних послова Јерменије држи се ове верзије од краја деведесетих. Међутим, на оваквом тумачењу највише потенцира Кабинет актуелног председника Јерменије.

На сличан начин, неколико месеци раније, председник Азербејџана Илхам Алијев изјавио је да су погроми Јермена у Сумгаиту у фебруару 1988. - експлозија насиља које је шокирало Совјетски Савез, заправо дело руку јерменских завереника.

Ову верзију шири апарат председника Азербејџана, а понавља је и азербејџанско Министарство спољних послова.

За оне који посматрају са стране, ове теорије могу звучати неубедљиво и збуњујуће. Међутим, у Јерменији и Азербејџану постале су популарна виђења тих дешавања.

Сумгаит: Крај братства и јединства

Сумгаит је изграђен четрдесетих година прошлог века по узору на светске градове. Међутим, већ до краја осамдесетих, град се претворио у сиромашан индустријски центар, са висиком стопом криминала.

Просечни становник Сумгаита имао је 25 година, а сваки пети имао је и кривичну пријаву. Хемијска индустрија у граду била је један од највећих загађивача, и то не само у Нагорно-Карабаху, већ у читавом бившем СССР.

Смртност међу децом била је толико висока да је град чак добио засебно дечије гробље. Напетости у Сумгаиту додатно су се појачале одлуком власти совјетске Републике Азербејџан да се Азербејџанци пребегли из Јерменије населе у том граду.

Ситуација је eскалирала пошто је Веће народних посланика Нагорно-Карабаха 20. фебруара 1988. усвојило позив на отцепљење од Азербејџана и придруживање Јерменији.

У Карабаху су 27. фебруара избили немири, а војни тужилац СССР-а Алесандар Катусев прочитао је на телевизији имена убијених. Сви су били Азербејџанци.

Истог дана, у Сумгаиту су почели погроми. Неколико дана заредом, група људи је силовала, пљачкала, мучила и убијала Јермене.

Неки су живи спаљени.

Једна од жртава силовања присетила се како се правила да је мртва, док су силоватељи међу собом делили њену имовину.

Према званичним подацима, убијене су најмање 32 особе - 26 Јермена и шест Азербејџанаца, а стотине су рањене. Тачан број жртава није могуће утврдити: скоро целокупно јерменско становништво (између 14 и 18 хиљада људи, према различитим проценама) напустило је град.

Немири у Сумгаиту шокирали су читаву земљу - била је то изненадна ескалација етнички заснованог насиља, која у каснијим годинама Совјетско Савеза остаје без преседана.

Полиција је седела скрштених руку, а Јермене су спасавале њихове азербејџанске комшије и комсомолци - чланови подмлатка Комунистичке партије СССР.

Совјетска војска ушла је у град тек 29. фебруара, трећег дана погрома. Представник Централног комитета Комунистичке партије СССР Григори Харченко, присећао се како је, стигавши у Сумгаиит, видео искомадана и спаљена тела.

У почетку су догађаји једва доспевали у вести, а мало људи је разумело шта се догодило. На скуповима националиста у Бакуу поруке о погрому дочекане су паролом „Слава сумгаитским херојима!"

Хоџали: Убиство у планинама

Убиство цивила у Хоџалију догодио се тачно четири године касније. До 1992. године сукоб око Нагорно-Карабаха претворио се у прави рат између Азербејџанаца и Јермена.

Али чак и у размерама тог рата, масакр над неколико стотина азербејџанских цивила, укључујући жене и децу, изазвало је шок. То је најмасовнији покољ цивила током читавог сукоба.

Напад на Хоџали догодио се током активне фазе рата у Карабаху.

То место је било од стратешог значаја: био је кључан за приступ једином аеродрому у Карабаху и представљао је карику у ланцу азербејџанских положаја одакле се пуцало на главни град Карабаха и престоницу Јермена - Степанакерт.

Иако су се Јермени припремали за офанзиву, цивили нису евакуисани на време. Због тога је стотине цивила дочекало почетак операције у Хоџалију.

Према подацима руске невладине организације за људска права Меморијал, у селу је у том тренутку било између две и четири хиљаде становника.

Напад је почео увече, 25. фебруара 1992. године. Јерменске трупе заузеле су град, а неки цивили су заробљени.

Преосталих неколико стотина људи, укључујући неколико припадника ОМОН-а, локалне полиције сличне специјалним јединицама у другим земљама, који су били стационирани у граду, кроз мрак су кренули у избелиштво према азербејџанском граду Агдам.

Како тврди јерменска страна, за цивиле је направљен хуманитарни коридор до Агдама. Међутим, истрага Меморијала показала је да већина житеља Хоџалија није знала за постојање било каквог коридора.

Негде у зору, колона избеглица из Хоџалија је, заједно са припадницима ОМОН-а, уместо да стигне у Агдам, наишла на јерменске положаје.

Тамо су погинули под ватром јерменских трупа, што су утврдиле независне истраге организација Хјуман Рајтс Воч (Human Rights Watch) и Меморијал.

Тог јутра, убијено је више од 100 људи. Осакаћена тела остављена су да леже на земљи. Новинари који су стигли на лице места затекли су страшан призор: лешеве жена, деце и стараца. Међу погинулима су били и припадници ОМОН-а.

Међутим, већина погинулих су били цивили.

Како је показала истрага Парламента Азербејџана, спроведена поводом овог догађаја, укупно је погинуло 485 људи, укључујући оне који су се на путу изгубили и умрли од смрзавања, као и оне који су се накнадно страдали од последица смрзавања.

Министарство спољних послова Азербејџана данас говори о броју од 613 људи.

КГБ, ЦИА и друге завере

Митологизација погрома у Сумгаиту започела је готово одмах. Председник Академије наука совјетског Азербејџана Зија Буњијатов у чланку „Зашто Сумгаит?" из 1989. године, окривио је Јермене за масакр.

„Јерменски националисти су веома пажљиво планирали трагедију у Сумгаиту веома пажљиво", пише Буњијатов. „Неколико сати пре него што је акција почела, јерменска телевизија и фоторепортери потајно су ушли у град и већ чекали".

Верзија Буњијатова је у почетку била маргинална, али је постепено стекла популарност. У Азербејџану су објављене књиге и интервјуи у прилог ове верзије, па су је додатно популаризовали.

Почетком деведесетих, азербејџански редитељ Давуд Иманов снимио је трилогију „Ехо Сумгаита", према којој је град постао поприште међународне завере коју је ЦИА организовала с циљем распарчавања СССР-а.

Азербејџанци су такође експлоатисали мит о руском провокатору Григорјану, којег је наводно послао КГБ да потпирује мржњу.

Познати новинар Ибрахим Мамадов књигу „Сумгаитска провокација против Азербејџана. Случај Григорјан" 2014. године.

У предговору стоји да је књига објављена на иницијативу председника Азербејџана. Научни уредник био је Рамиз Мехдијев, који је до 2019. године био шеф Кабинета председника. Он је написао предговор.

„Догађаји у Сумгаииту из фебруара 1988. године били су провокација против народа Азербејџана. Стога је, на мој захтев, по овом питању поново покренута истрага Тужилаштва", пише у предговору.

„Камени снови" Акрама Ајлислија

Највећи изазов за званичну верзију коју заступа Азербејџан представља роман „Камени снови" Акрама Ајлислија, објављен у часопису „Пријатељство народа" 2012. године.

Ајлисли пише о погромима Јермена у Сумгаиту из фебруара 1988. и Бакуа из јануара 1990, као и о уништавању јерменске баштине у провинцији Нахчиван у Азербејџану (околина азербејџанске престонице).

Роман такође исмева фалсификације националистичких аутора, инспирисане „псеудо-популистичким чланцима новоприсећених историчара". Један од ликова у роману пише чланак „Подли траг Јермена".

Након што је роман објављен, медији у Азербејџану покренули су хајку против Ајлислија. Политичари и колеге су му се супротставили, а групе младих организовале су акције пред кућом писца и захтевале да напусти земљу.

Књига је јавно спаљена у граду Гјанџа и Ајслијевом родном селу.

Писац је за ББЦ рекао да су од њега направили непријатеља народа у духу стаљинистичких кампања 1930-их. Током интервјуа, Ајлисли би се задихао док прича - има 82 године и проблеме са срцем.

Упркос томе, није му дозвољено да напушта земљу и да се лечи у иностранству.

„Сви злочини [свуда у свету] почињени су у име народа и из патриотизма", каже писац.

Азербејџански историчар Ариф Јунус је крајем осамдесетих и почетком деведесетих радио на прикупљању информација о погромима у Сумгаиту. Каже да је у почетку и сам мислио да иза ових трагедија стоји КГБ.

„СССР је још увек постојао 1988. године, тада још није било интернета и свима се чинило да ако неко нешто ради, то мора да је по наредби власти", присећа се историчар у интервјуу за ББЦ.

Јунус је 1992. постављен за шефа Одељења за информације при Кабинету председника Азербејџана. Он подсећа да је добио приступ документима Министарства унутрашњих послова и КГБ-а, али није могао да нађе податке о организаторима погрома у Сумгаиту.

Разлог је што погроми нису ни имали организаторе. Када је изашао из политике, Јунус је постао борац за људска права.

Са супругом је ухапшен. 2014. године, под оптужбом коју су међународне организације окарактерисале као политизоване. Након две године затвора и кућног притвора, Јунус и његова супруга напустили су Азербејџан.

Хоџали: од „завијања шакала" до премијерових говора

Веровали или не, отац теорије завере око убиства цивила у Хоџјалију је први председник независног Азербејџана Ајаз Муталибов, који је због ове трагедије изгубио председничу фотељу.

Месец дана пошто је поднео оставку, у априлу 1992, Муталибов је дао интервју руским новинама „Независимаја газета", у којем је за Хоџали оптужио опозициону странку Народни фронт.

„Према наводима избеглица из Хоџалија, све је било организовано тако да доведе до моје оставке. Некакве силе радиле су на дискредитацији председника", рекао је бивши председник.

Интервју Муталибова био је део његове стратегије да се врати на власт. Председничке дужности обављао је слаб вођа, а у држави је све било исто тако лоше. Муталибов је поново изабран за председника 14. маја 1992. године, међутим - на само један дан.

Иако су бивши председници Јерменије Роберт Кочарјан и Серж Саргсјан, за разлику од Муталибова који је лично учествовао у рату у Карабаху, били скептични према његовој хипотези, она је стекла изузетну популарност у Јеревану.

Муталибов је касније порекао све што је рекао, али већ је било прекасно.

Један од идеолога који су зајахали талас изазван верзијом Муталибова био је Левон Мелик-Шахназарјан, бивши посланик парламента међународно непризнате Републике Нагорно-Карабах.

У једном новинском чланку из 1998. године, Мелик-Шахназарјан тврдио је да је масакр у Хоџалију оранизовала азербејџанска опозиција, како би дошла на власт. .

Званичници у Бакуу и Јеревану нашли су се пред компликованим задатком: како да аргументовано објасне да је противник хладнокрвно убио десетине сопствених грађана.

Мелик-Шахназарјан је прво покушао да то објасни кроз популарну психологију: наводно, „азербејџански менталитет" оправдава убиство сународника да би се постигао циљ. Затим се позабавио теоријама расне супериорности и потпуно дехуманизовао противника.

Написао је да су Јермени „бескрајно супериорни" у односу на Азербејџанце, а тугу због Хоџалија описао је као "завијање шакала".

Он је 2002. године објавио књигу „Случај Хоџали: Специјални досије", коју је написоа заједно са историчарем Ајиком Демојаном, који ће касније постати директор Музеја-института за геноцид над Јерменима.

У књизи су се понављале исте идеје, али на сувом клерикалном језику, без помена „шакала који завијају".

„Муталибов је, правдајући се, изградио теорију да је Народни фронт крив за све, а јерменска страна је то радо прихватила", присећа се јерменски новинар Марк Григорјан.

У то време, теорија о освети јерменских трупа још није била изашла из моде. У памфлету Републиканске странке Јерменије из 2002. године новинар Геворг Јазеџјан пише да је „ослобођење Хоџалија у фебруару 1992. најбољи пример националне освете.

Непријатељ, који се напио јерменске крви на кладенцима у Сумгаиту, Кировабади, Бакуу и на другим местима уништен је немилосрдно, што бисмо ми рекли - како то Јермени раде", написао је Јазеџјан.

Републиканска странка победила је на парламентарним изборима 1999. године (у склопу коалиције Јединство) и наставила да доминира јерменском политиком све до 2018. године. Брошура је и даље доступна на сајту странке, у одељку Библиотека.

Док су у Јеревану теорије завере хватале озбиљан замах, у Баку је одлучио да тражи да се убиство цивила у Хоџалију призна за геноцид, што је контроверзна позиција, која Хоџали представља као испланирано и организовано убиство, а не као спонтани ратни злочнин појединачне групе, како сматрају независни истраживачи.

„Ниједна страна не жели да изгледа као агресор, обе преферирају улогу жртве", каже новинар Марк Григорјан, „А теорије завере се граде на таквим осећањима".

Главни извор теорија завере о Хоџалију био је Центар за односе са јавношћу и информисање при Кабинету председника Јерменије. У либералним круговима, он се сматра се једном од првих фабрика тролова у бившим совјетским земљама.

Између осталог, извори који познају чланове претходног руководства Центра кажу за ББЦ да је рад ове организације био пре свега фокусиран на људе са утицајем на јавно мњење, док су лажни Фејсбук налози ушли у игру тек у лето 2016. године.

Управо овај Центар био је главни штаб из којег се водио информациони рат са Азербејџаном. У Бакуу је исту улогу имао Центар за стратешке студије при Кабинету председника Азербејџана, који је, према речима његовог директора, служио за „представљање Азербејџана широм света".

Новинар Марк Григорјан сматра да је у овај рат је уложено „много напора да се шири пропаганда, на обе стране".

Запослени у Њентру при Кабинету председника Јерменије одржавали су сајтове xocali.net, xocali.tv, karabakhrecords.info и друге. Центар је снимао и документарце у којима се Азербејџан оптужује за геноцид и негира се кривица јерменских трупа за масакр у Хоџалију.

Негирајући кривицу, аутори су наговештавали да је убиство становника Хоџалија било освета за страдање Јермена.

У фото-албуму „Хоџали: последица једног узрока" на Фејсбук страници сајта xocali.net представљени су колажи који комбинују фотографије Јермена рањених и убијених у Степанакерту јануара 1992. са жртвама напада у Хоџалију из фебруара исте године.

Сваки колаж украшен је епиграфом: „Последица лежи у узроку, као што цвет и будући плод леже у семену".

Директор тог Центра од 2009. до 2017. био је Ара Сагателјан, који је потом стао на чело парламента. Његов нећак Арман Сагателјан приредио је документарни филм о Хоџалију, који је каријеру почео као капитен тима КВН Нови Јермени, да би стигао до заменика председника владајуће странке.

Напоредо са Кабинетом председника, теорију завере о Хоџалију промовисало је и Министарство спољних послова. Представио ју је представник Јерменије у Уједињеним нацијама 1997. године.

На ову верзију подсетио је 2014. министар спољних послова Едвард Набандјан. Позивајући се на поменути интервју са Муталибовом, Набандјан је оптужио Азербејџанце за Хоџали. Министар је поново потегао ову верзију 2018. године.

На крају, у новембру 2019. овој верзији приклонио се премијер Јерменије Никол Пашињан.

„Чак је и бивши председник Азербејџана у свом интервјуу рекао да је азербејџанска опозиција организовала догађаје у Хоџалу (према јерменском изговору, прим. ред.), како би изазвала државни удар", рекао је Пашињан.

Током расправе са председником Азербејџана на маргинама Минхенске безбедносне конференције 15. фебруара ове године, Пашињан је остао при овој верзији.

„Митови увек побеђују стварност"

Актуелни премијер Јерменије Никол Пашињан дошао је на власт 2018. године након масовних протеста. Противио се „злочиначком олигархијском" режиму и обећао да ће изградити нову Арменију.

Тада је ретко ко могао да очекује да ће се Пашињан приклонити теоријама завере које је промовисао тим његовог претходника, које је толико мрзео. Али, „на Кавказу, у сукобу митова и стварности, митови увек побеђују", сматра Марк Григорјан.

Међутим, нису сви одушевљени митовима.

Жирајх Липаритјан, који је деведесетих био високи саветник председника Јерменије, написао је 2014. да је одрицање одговорности за Хоџали подсећа на азербејџанску верзију о погрому у Сумгаиту. Он је позвао Јермене да преузму одговорност, чак иако друга страна и даље негира злочине које је починила. „Људска патња не сме бити предмет пијачног цењкања", пише Липаритјан.

„Јермени су починили убиства у околини Хоџалија. Јермени су починили друге ратне злочине, а да не спомињемо насиље над Азербејџанцима у совјетској Јерменији", сматра Ричарг Антарамјан, професор историје на Универзитету у Јужној Калифорнији.

Међу новинарима који одбијају да учествују у информационом рату је и Јуриј Манвељан, главни уредник сајта epress.am. Рођен је у Кировабаду у совјетском Азербејџану (место се сада назива Гања).

Имао је шест година када су у граду почели погроми, и сећа се како су се Јермени скривали у дворишту цркве, где је подметнута велика ватра. Његова породица избегла је у Јереван.

Последњих година Манвелјан и његови запослени више пута су малтретирани због материјала о протеривању Азербејџанаца из совјетске Јерменије и малтретирањима у јерменској војсци.

Добијао је анонимне позиве попут: „Педеру, враћај се у свој Баку". Са осмехом, новинар објашњава да никада није ни био у Бакуу.

„Да ли ми је тешко да поверујем да је човек који се борио за јерменски Карабах спреман да побије цивиле? Не, није ми тешко", каже Манвелјан.

„[Премијер] Пашињан је пример како се компетентна и интелигентна особа, али притом оптерећена образовањем и атмосфером национализма, може приклонити теоријама завере", каже овај новинар.

Сада Хоџали и Сумгаит више нису само страшне епизоде јерменско-азербејџанског сукоба, већ део националног идентитета оба народа, каже Марк Григорјан.

„И порицање кривице у овим епизодама такође је постало део националног идентитета," додаје новинар, „То значи да ћемо још дуго живети и размишљати онако како то диктира колективна свест наших народа".

Редакција ББЦ на руском затражила је коментар Министарстава спољних послова Јерменије и Азербејџана.

Јерменско министарство спољних послова одговорило је да Азербејџан сноси сву одговорност за убиство цивила код Хоџалија и оптужило азербејџанске власти да за покушај да извртања и прикривања истине о овим догађајима.

У одговору за ББЦ, Министарство спољних послова Азербејџана навело је да је погром у Сумгаиту био пажљиво испланирана провокација против Азербејџана и додало да су јерменски новинари пре трагедије већ били стигли у Сумгаит, где су чекали почетак погрома.

Колаж-илустрације: Олесја Волкова Половна. Кориштене фотографије Getty Images, Oлег Литвин/ТАСС

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]