Загађење океана: Зашто не можемо да видимо пластику у морима

Научници су открили до сада највеће забележене нивое микропластике на дну мора.

Загађење је пронађено у седиментима извученим са дна Медитерана, близу Италије.

У анализи, коју је предводио Универзитет у Манчестеру, пронађено је и до 1,9 милиона комадића пластике по квадратном метру.

У те предмете су највероватније спадала влакна из одеће и других синтетичких текстила, као и сићушни делови из крупнијих предмета који су се временом распали.

Истраге које су спровели истраживачи навеле су их да закључе како су микропластику (мања од једног милиметра) на конкретним локацијама на океанском дну концентрисале снажне подводне струје.

„Ове струје стварају нешто што се зове нанесени талози - замислите само подводне пешчане дине", објаснио је доктор Ијан Кејн, који је предводио међународни тим.

„Они могу да буду дуги десетинама километара и високи стотинама метара. Они су међу највећим акумулацијама седимената зна Земљи. Превасходно су направљени од веома финог муља", рекао је он за ББЦ Њуз.

Израчунато је да у океане сваке године, углавном преко река, уђе четири до 12 милиона тона пластичног отпада.

Наслови у медијима били су усредсређени на велике масе отпада које плутају у вировима или буду избачене на обалу у плимама.

Али сматра се да то оком видљиво ђубре представља само један одсто морског пластичног контингента. Тачна локација преосталих 99 одсто је непозната.

Нешто од тога готово сигурно су унела у себе морска створења, али много већи део се можда распао и напросто потонуо.

Тим доктора Кејна већ је успео да докаже да ровови и океански кањони у дубоком мору могу у седиментима да садрже високу концентрацију микропластике.

И заиста, симулације у воденим танковима показала је колико ефикасно струјања блата, песка и муља може да повуче са собом и премести влакна у још веће дубине.

„Само једна од тих подводних лавина („замућене струје") може да пренесе огромну количину седимента стотинама километара преко океанског дна", рекао је доктор Флоријан Пол са Универзитета у Дараму.

„Тек почињемо да схватамо на основу скорашњих лабораторијских експеримената како ови токови преносе и укопавају микропластику."

Нема ничег атипичног у вези са облашћу студије у Тиренском басену између Италије, Корзике и Сардиније.

Многи други делови планете имају снажне дубоке подводне струје које покрећу температура и контрасти у салинитету.

Разлог за забринутост могао би да буде тај што ове струје носе и кисеоник и хранљиве материје створењима из морских дубина.

И тако, пратећи исту путању, микропластика би могла да се спушта у жаришта биодиверзитета, повећавајући шансу да ће је у себе унети морске биљке и животиње.

Професорка Елда Мирамонтес са Универзитета у Бремену, у Немачкој, коауторка је студије из часописа Сајенс који описује ово откриће у Медитерану.

Она каже да исти напор који је уложен у борбу против вируса корона сада мора да се примени и против пошасти загађености мора пластиком.

„Сви улажемо велики труд да унапредимо нашу безбедност, сви остајемо код куће и мењамо своје животе - мењамо наш радни живот или чак престајемо да радимо", рекла је она за ББЦ Њуз.

„Радимо све што можемо да људе не би погодила ова болест. На исти начин морамо да размишљамо и кад штитимо наше океане."

Роланд Гејер је професор индустријске екологије из Бренове школе еколошке науке и менаџмента, са Калифорнијског универзитета у Санта Барбари.

Он је предводио истрагу и описао токове отпада преко којих пластика стиже у океане.

Он је то прокоментарисао овако: „И даље веома слабо знамо колико се укупно пластике наталожило у океанима. Чини се да се полако јавља научни консензус да већина пластике не плута на површини океана."

„Многи научници сада сматрају да је врло вероватно да се већина пластике сада налази на океанском дну, али водени стубови и плаже врло вероватно такође садрже велике количине."

„Сви бисмо истински морали најпре потпуно да се усредсредимо на то да уопште спречимо улазак пластике у море."