Масакр 700 следбеника култа „смака света" две деценије некажњен у Уганди

Џудит Арихо не пушта сузу док се присећа црквеног масакра у ком су се њена мајка, брат и сестра и четворо других рођака нашли међу најмање 700 људи који су изгубили животе.

Пре тачно 20 година, у југозападном уганданском округу Канунгу, они су били закључани у цркви, чија су врата и прозори били заковани споља. Потом је црква запаљена.

Две деценије касније, ужас тог догађаја и даље је превише за Арихо, која изгледа као да може да се носи са том траумом само ако потпуно искључи све емоције.

Мртви су били чланови „Покрета рестаурације десет божјих заповести" - култа смака света који је веровао да ће доћи до апокалипсе на преласку у нови миленијум.

„Крај садашњих времена", како је то једна књига формулисала, стигао је два и по месеца касније, 17. марта 2000. године.

Двадесет година касније, нико још није кривично гоњен у вези са масакром а лидери култа, уколико су живи, никад нису пронађени.

Ана Кабеирехо, која и данас живи на падини изнад земљишта некад у власништву култа, није заборавила мирис који је обавио долину тог петка ујутро.

„Све је било прекривено димом, чађи и смрадом спаљеног меса. Имали сте утисак да вам улази директно у плућа", присећа се она.

„Сви су трчали у долину. Пожар је и даље буктао. Било је на десетине тела, спаљених до непрепознатљивости.

„Прекрили смо носеве ароматичним лишћем да бисмо се одбранили од мириса. Месецима касније нисмо могли да једемо месо."

Канунгу је плодна и мирна регија пуна зелених брда и дубоких долина, прекривена малим фармама испарцелисаним огњиштима.

Једини начин да се спустите у долину која је некада била седиште Покрета је пешке.

Одатле се лако види како је ова верска заједница могла да води животе далеко од очију суседа.

Песма птица одбија се о брда, а чује се и звук оближњег водопада. То је идеално окружење за контемплативни живот.

Али данас ништа није остало од зграде која је поливена бензином и запаљена. На ивици места где је стајала налази се дугуљаста хумка земље, једино обележје масовне гробнице у којој су сахрањени посмртни остаци страдалих у пожару.

Распопљени свештеници и калуђерице

Вернике су привукли харизматични лидери Кредонија Мверинде, бивша конобарица и сексуална радница, и бивши владин службеник Џозеф Кибветере, који су тврдили да им се осамдесетих указала Девица Марија.

Регистровали су Покрет као групу чији је циљ да поштује Десет заповести и проповеда реч Исуса Христа.

Хришћанске иконе налазиле су се на истакнутим местима у комплексу Покрета а култ је имао незнатне везе са римокатоличком црквом будући да су међу његовим лидерима доминирали бројни распопљени свештеници и калуђерице, укључујући Урсулу Комуханги и Доминика Катарибабоа.

Верници су живели углавном у тишини, повремено користећи знаковни језик за комуникацију.

Питања би се слала Мверинде написмено. Позната као „програмски вођа", прича се да је она била мозак из рада установе и она би слала назад писане одговоре.

Арихо (41) се придружила Покрету са породицом кад је имала 10 година.

Њена мајка удовица мучила се да одгоји троје деце, од којих је једно патило од хроничних главобоља. Кибветерина група нудила им је молитве и осећај припадности, каже она.

Ова самоодржива заједница примала је у своје окриље читаве породице, намирујући сваку њихову потребу. Чланови су узгајали властиту храну и користили своје вештине да допринесу заједници радом.

Породица Арихо водила је огранак цркве са око 100 чланова у њиховом комплексу два километра од града Рукунгирија.

„Живот се вртео око молитве, мада смо се бавили и земљорадњом", каже она.

„Радили смо све што је у нашој моћи да избегнемо грех. Понекад, уколико бисте згрешили, наложили би вам да измолите круницу 1.000 пута."

„Морали сте то да радите, али и да молите пријатеље и породицу да вам помогну, све док не одслужите казну."

Исказивање верности Покрету редовно је подразумевало ходочашће до оближњег стрмог каменог брда. Након тешког успона кроз шуму еукалиптуса, висећи са стена и придржавајући се за бусенове траве, верници би стизали до стене за коју су веровали да представља Девицу Марију.

Док ходамо кроз њено село, показује нам огњишта најближих комшија. „Тамо су изгубили мајку и једанаесторо деце, а у оној кући тамо умрли су мајка и њено осморо деце", каже она, спустивши поглед ка земљи.

Арихо није отпутовала у Канунгу зато што се 2000. године удала у породицу која није била део Покрета.

Али она се сећа да су лидери држали вернике у свеобухватном стиску, рекавши да су Мверинде и Комуханги деловале као да су свесне сваког греха почињеног у најдаљим огранцима цркве.

Кад би неки следбеник прекршио правила, двема женама пошле би крваве сузе на очи, тврди она.

Али чини се да су лидери култа учествовали у убиствима и мучењима још пре коначног масакра.

У Канунгуу постоје бројне широке и дубоке јаме у којима је неколико дана после пожара пронађено на десетине тела за која се верује да су тамо убацивана у периоду од неколико година.

Иза објекта који делује као руинирана пословна зграда налазе се још две јаме, за које се каже да су служиле као просторије за мучење. Јаме су пронађене и у близини других огранака цркве.

Шта је претворило обичне припаднике друштва у убиствене лидере култа и даље није најјасније.

Пре његових указања, Кибветере је био успешан човек и редован члан римокатоличке заједнице.

Тофер Шемереза, данас представник локалних власти, доживљавао га је као очинску фигуру.

„Он је био узоран члан заједнице и проницљив бизнисмен. Нисам имао посао кад сам завршио факултет, тако да ми је понудио да превозим локални илегално прављен алкохол, који смо продавали по оближњим окрузима", објашњава он.

Неколико година касније, Кибветере је обавестио штићеника да више неће продавати алкохол. Старији човек и његове колеге лидери култа провели су две недеље у Шемерезиној кући у државном власништву све до вечери кад су пошли за Канунгу, где ће основати седиште Покрета.

„То је последњи пут да сам га видео. Човек ког сам знао није био убица. Нешто мора да га је променило", каже он.

Након оснивања Покрета, речи Кибветереа и његове религијске организације прошириле су се југозападом Уганде, па и даље од тога.

Заједница се није изоловала од остатка друштва, а неколико људи на позицији моћи - укључујући полицајце и локалне носиоце власти - знали су за све њихове активности. Али мало тога је предузето против самог култа пре избијања катастрофалног пожара.

Иако је Интерпол издао налог за хапшење шесторо лидера култа у априлу 2000. године и даље се не зна да ли је неко од њих страдао у пожару или су још живи и негде се крију.

Полицијски извештај из Уганде из 2014. године указује на то да је Кибветере можда побегао из земље. Али други сумњају да је његово здравље могло да му дозволи да то учини.

Без споменика

Духовни покрети који носе обележја култа Канунгу, у којима следбеници безпоговорно верују да свештеници могу да васкрсавају мртве или да света вода може да их излечи од разних болести, наставили су да ничу широм континента.

Њихова привлачност је очигледна, према речима доктора Падија Мусане са Катедре за студије религије и мира на Универзитету у Макеререу.

„Кад постоји неки проблем или потреба коју постојеће институције као што су традиционалне вере или влада не могу лако да испуне, а појави се неко ко тврди да има решење, хиљаде људи ће се окупити око њих", каже он за ББЦ.

„Култ Канунгу је указивао на зла тога доба… и проповедао обнављање или поновно откривање вере."

Доктор Мусана каже да човек не мора много да тражи да би пронашао сличну мисао у порукама данашњих самопрокламованих пророка.

„'Исусовска индустрија' постала је инвестициони подухват. Данашњи проповедници причају о здрављу и велнесу, због бројних болести и јавног здравственог система који једва да функционише", каже овај академик.

Он тврди да влада мора да ради више на контроли ових духовних покрета.

Две деценије касније, земљиште од 48 јутара код Канунгуа сада се користи као плантажа чаја, али локални бизнисмен Бенин Бјаруханга каже да има планове да га претвори у споменик.

До сада мртвима из Канунгуа још ни на који начин није указана никаква почаст. Они који су изгубили најближе никад нису добили никакве одговоре.

„Ми се молимо за наше најближе сами. Трпимо наш бол у тишини", каже Арихо, присећајући се смрти мајке, брата и сестре.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]