Климатске промене: Топљење Антарктика и путовање до „глечера смака света“

Слике су испрва мутне.

Поред камере пролази талог док се Ајсфин, јаркожута даљински управљана роботска подморница, опрезно пробија испод леда.

Онда вода полако почиње да се бистри.

Ајсфин се налази испод скоро 600 метара леда, на самом прочељу једног од великих глечера који се најбрже мења на свету.

Наједном се одозго надвија сенка, од ледене литице прекривене прљавштином.

Екстремно камповање на Антарктику.

Ајсфин је стигао до тачке у којој се топла вода океана среће са леденим зидом моћног глечера Твејтс - тачке у којој ова огромна ледена маса почиње да се топи.

Глечер „смака света"

Глациолози су Твејтс описали као „најважнији" глечер на свету, „најопаснији" глечер", па чак и глечер „смака света".

Огроман је - отприлике величине Велике Британије.

Већ је одговоран за око 4 одсто повећања светског нивоа мора сваке године - огромна цифра за само један глечер - а сателитски подаци показују да се он све брже отапа.

У њему је заточено довољно воде да подигне светски нови мора за више од пола метра.

А Твејтс седи попут носећег камена право у средишту Леденог покривача Западног Антарктика - огромног базена леда који садржи потенцијал да додатно подигне ниво мора за више од 3 метра.

А опет, све до ове године, нико још није покушао да овај глечер подвргне научном истраживању великих размера.

Тим из Ајсфина, заједно са четрдесетак других научника, део су Међународне колаборације на глечеру Твејтс, петогодишњег заједничког британско-америчког плана вредног 50 милиона долара да се схвати зашто се он толико убрзано мења.

Овај пројекат представља највећи и најсложенији научнички теренски програм у историји Јужног пола.

Можда ћете бити изненађени да се толико мало зна о толико важном глечеру - ја сам свакако био кад сам позван да извештавам о раду тима.

Убрзо откривам зашто док покушавам да стигнем тамо.

Снег на залеђеној писти одлаже мој лет са Новог Зеланда до Макмурдоа, главне америчке истраживачке станице на Антарктику.

То је само први у читавом низу одлагања и прекида рада.

Научним тимовима потребне су читаве недеље само да би стигли до својих кампова на терену.

У једном тренутку, истраживања дуга читаву сезону налазе се на ивици отказивања зато што олује обустављају све летове до Западног Антарктика из Макмурдоа на седамнаест везаних дана.

Зашто је Твејтс толико важан?

Западни Антарктик је најолујнији део најолујнијег континента на свету.

А Твејтс се налази у забити чак и по антарктичким стандардима, више од 1.600 километара од најближе истраживачке станице.

Само су четири човека била на прочељу глечера раније, а и они су били део извиднице за овогодишњи рад.

Али разумети шта се дешава овде кључно је да би научници могли тачно да предвиде будући раст нивоа мора.

Лед на Јужном полу садржи 90 одсто светске пијаће воде, а 80 одсто тог леда налази се на источном делу континента.

Лед на Источном Антарктику је дебео - у просеку више од километар и по - али се налази далеко на копну и само се успорено спушта у море.

Један његов део присутан је овде милионима година.

Западни Антарктик је, међутим, веома другачији. Мањи је, али и даље огроман и много подложнији променама.

За разлику од источног, није далеко на копну. Штавише, буквално читава маса је дубоко испод површине мора. Да нема леда, било би ту само дубоко море са неколико острва.

Проводим на Антарктику пет недеља пре него што се коначно укрцавам у црвени твин отер авион Британског института за Антарктик који ме превози до прочеља глечера.

Камповаћу са тимом на месту које је познато као зона уземљења.

Они су се улогорили на леду изнад тачке у којој се глечер сусреће са морском водом, а имају најамбициознији задатак од свих.

Желе да пробуше рупу од скоро километар у леду, тачно на месту где глечер почиње да плута на води.

Нико то још није урадио на глечеру који је оволико велик и покретан.

Они ће искористити рупу да приступе морској води која отапа глечер и открију одакле долази и зашто толико енергично напада глечер.

Немају много времена за то.

Сва ова одлагања значе да им је остало свега неколико недеља антарктичког лета пре него што се временски услови истински погоршају.

Кад чланови тима за бушење поставе опрему, помажем у сеизмичком истраживању дна мора испод глечера.

Докторка Кија Риверман, глациолошкиња са Универзитета у Орегону, буши леденим сврдлом - великом спиралном бушилицом од нерђајућег челика - и у рупу поставља мала експлозивна пуњења.

Ми остали копамо рупе у леду за „гeoроде" и „геофоне" - електронске уши које слушају одјеке експлозије док се одбијају од дна кроз слојеве воде и леда.

Разлог због ког су научници толико забринути у вези са Твејтсом је то подводно корито које се нагиње надоле.

То значи да глечер постаје све дебљи и дебљи како више залазите на копно.

На најдубљој тачки, темељ глечера налази се више од километар и по испод нивоа мора а на свему томе имате још један километар и по леда.

Чини се да се дешава следеће: дубоки топли океан тече ка обали до леденог прочеља и отапа глечер.

Како се глечер више повлачи, још више леда постаје изложено.

То је помало као сечење кришки са оштрог краја комада сира.

Површинска област после сваког одрезивања постаје све већа и већа - откривајући више леда који ће топити вода.

И то није једина последица.

Гравитација значи да лед жели да буде раван. Како се предња страна глечера топи, тежина бескрајног резервоара леда у њему гура га напред.

Он жели да се „распростре", објашњава докторка Риверман. Што је виша ледена литица, каже она, више „распростирања" глечер жели да постигне.

Дакле, што се више глечер топи, лед из њега ће брже плутати.

„Страхујемо да ће се ови процеси само убрзавати", каже она. „То је петља без краја, врзино коло."

Научни рад ових размера у толико екстремном окружењу не своди се само на пребацивање шачице научника на забиту локацију.

Њима су потребне још и тоне и тоне специјалистичке опреме и десетине хиљада литара горива, као и шатори и друге логорске залихе и храна.

Камповао сам на леду месец дана, док неки научници проводе тамо много више, два месеца или чак више од тога.

Било је потребно више од десетине летова флоте америчког антарктичког програма огромних херкулесових теретних авиона опремљених за снег само да се пребаце научници и део њихове опреме до главне изграђене станице пројекта усред Леденог прекривача Западног Антарктика.

Потом су мањи авиони - старији дакота и пар твин отерса - пребацивали људе и залихе до теренских кампова, стотина километара преко глечера ка мору.

Раздаљине су толике да су морали да подигну још један логор на пола глечера да би авиони могли да наточе нове залихе горива.

Допринос Британског института за Антарктик био је епско копнено путовање којим је стило стотине тона горива и товара.

Два ледом прекривена брода пристала су уз ледену литицу у подножју Антарктичког полуострва током последњег антарктичког лета.

Тим возача у специјалистичким снежним возилима потом су све то вукли више од хиљаду и по километара преко леденог покривача кроз најнеприступачнији терен и временске услове на Земљи.

Била је то мукотрпна вожња, максимална брзина морала је да буде свега 16 километара на час.

Бушење кроз лед

Научници у кампу зоне уземљења планирају да употребе врелу воду како би пробушили рупу у леду.

За то им је потребно 10.000 литара воде, што значи отапање 10 тона снега.

Сви се бацају на посао с ашовима, убацујући снег у „флабер" - гумени контејнер величине омањег базена.

„Биће то најјужнији џакузи на свету", шали се Пол Енклер, британски инжењер бушења из Британског института за Антарктик.

Принцип је прост - загрејете воду гомилом бојлера тик испод тачке кључања а онда њом попрскате лед, отопивши пролаз кроз њега.

Али бушење рупе од 30 центиметара у леду дебљине скоро километар на прочељу најудаљенијег глечера на свету није нимало лако.

Лед се налази на температури од око -25 степени Целзијуса, тако да је велика вероватноћа да ће се рупа поново замрзнути, а читав процес зависи од ћудљивости временских прилика.

Почетком јануара, флабер је пун а опрема је спремна, али онда добијамо упозорење да се спрема још једна олуја.

Антарктичке олује умеју да буду веома жестоке. Није неуобичајено имати ветрове ураганске јачине баш као и веома ниске температуре.

Ова је релативно блага за Антарктик, али и даље подразумева три дана ветрова брзине до 80 километара на сат. Наноси огромне снежне сметове у камп, затрпавши опрему и сви радови стају.

Седимо у шатору мензе играјући карте и пијући чај, а научници причају о томе зашто се глечер повлачи толико брзо.

Они кажу да је оно што се дешава овде резултат сложене међуигре климе, временских услова и морских струја.

Кључна је топла морска вода, која долази са другог краја света.

Како се Голфска струја хлади између Гренланда и Исланда, вода тоне.

Ова вода је слана, што је чини релативно тешком, али је и даље степен или два изнад температуре замрзавања.

Ову тешку слану воду носи дубока морска струја по имену Атлантска меридијанска обртна струја све до јужног Атлантског мора.

Променљиви ветрови

Ту постаје део Антарктичке циркумполарне струје, пловећи дубоко - 530 метара - испод слоја много хладније воде.

Површина воде на Јужном полу веома је хладна, тик изнад -2 степена Целзијуса, што је тачка замрзавања слане воде.

Дубока топла циркумполарна вода путује читавим путем око континента али се све више приближава леденој ивици Западног Антарктика.

Ту наступају наше климатске промене.

Научници кажу да се Пацифички океан загрева, што помера руже ветрова од обале Западног Антарктика, дозвољавајући топлој дубокој води да се гомила преко континенталног спруда.

„Дубока антарктичка циркумполарна вода само је неколико степени топлија од вода изнад ње - степен или два изнад нуле - али то је довољно топло да запали овај глечер", каже Дејвид Холанд, океанограф из Универзитета у Њујорку и један од водећих научника у кампу зоне уземљења.

Требало је да напустим Јужни пол крајем децембра, али сва ова одлагања значила су да ће бушење започети тек 7. јануара.

Тада добијамо позив преко сателитског телефона из штаба Америчког антарктичког програма у Макмурдоу.

Кажу нам да не можемо више да одлажемо наше летове са континента и да морамо да одемо теретним авионом који треба да стигне у камп за неких сат времена.

Веома је фрустрирајуће што морамо да идемо пре него што је рупа завршена а инструменти активирани, нарочито кад се узме у обзир колико нам је требало да стигнемо довде.

Опраштамо се и укрцавамо у авион.

Гледам иза себе и видим точак на врху бушилице како се окреће, док се црно црево постојано размотава.

Налазе се на скоро пола пута рупе у леду.

Авион надлеће камп и одлази право на север, ка океану.

Научници су ми испричали да смо камповали на нечему што је практично мали ледени залив заштићен потковицом издигнутог копна.

Док надлећемо изнад прочеља глечера, у шоку схватам колико је крхка тачка спајања с копном.

Нема шансе да не запазите епску силу која је на делу овде, док лагано цепа, кида и ломи лед.

На неким местима велики ледени покривач потпуно је напукао, урушивши се у гомилу масовних ледених санти која плове у пијаном хаосу.

На другим местима има ледених литица, од којих се неке издижу скоро километар и по из морског дна.

Предња страна глечера широка је скоро 160 километара и пропада у море и до 3 километра годишње.

Размере су запањујуће и то објашњава зашто је Твејтс већ толико важна компонента пораста светског нивоа мора, али и даље ме шокира то што је у току још један процес који би могао још и више да убрза његово повлачење.

Стопа топљења расте

Већина глечера који плове по мору имају нешто што се зове „ледена пумпа".

Морска вода је слана и густа, због чега је тешка. Отопљена вода је слатка и стога релативно лака.

Како се глечер топи, слатка вода стога има тенденцију да плови нагоре, повлачећи за собом тежу топлију морски воду иза ње.

Кад је морска вода хладна, тај процес је веома спор, ледена пумпа обично само отапа неколико десетина центиметара годишње - што се лако надомешћује новим ледом који ствара снег који пада.

Али, према тврдњи научника, топла вода трансформише овај процес.

Докази са других глечера показују да ако повећате количину топле воде која стиже до глечера, ледена пумпа ради много брже.

„Она практично може да запали глечере", каже професор Холанд, „појачавши стопу топљења и за до сто пута."

Мали авион нас доноси у камп усред Леденог покривача Западног Антарктика, али још лошег времена значи још одлагања, тако да је остало још само девет дана пре него што стигне херкуелс да нас све пребаци назад у Макмурдо.

До тада су нам се већ придружили и неки од научника.

Била је ово веома успешна сезона.

Потврдили су да дубока циркумполарна топла води одлази испод глечера и сакупили су огромне количине података.

Ајсфин, роботска подморница, успела је да обави пет мисија, извршивши гомилу мерења у води испод глечера и направивши неке изузетне фотографије.

Биће потребне године да се обраде све информације које је тим сакупио и уврсте налазе у моделе који се користе за пројектовање будућих пораста нивоа мора.

Ниво мора у порасту

Твејтс неће нестати преко ноћи - научници кажу да ће за то бити потребне деценије, можда чак и више од века.

Али то не би требало да нас умири.

Повећање нивоа мора од метар можда не звучи много, нарочито кад се узме у обзир да на неким местима плима уме да порасте и опадне три или четири метра сваки дан.

Али ниво мора има велики утицај на тежину олујних таласа, каже професор Дејвид Вон, директор научног одељења при Британском институту за Антарктик.

Узмите за пример Лондон.

Повећање нивоа мора од 50 центиметара значило би да ће олуја која је долазила сваких хиљаду годину сада долазити сваких 100.

Ако то повећате на читав метар, онда ће стогодишња олуја вероватно долазити сваке деценије.

„Кад мало боље размислите о томе, не би требало да нас изненади било шта од овога", каже професор Вон док се припремамо да се укрцамо у авион који ће нас одвести назад на Нови Зеланд, а потом кући.

Све виши нивои угљен диоксида уводе много више топлоте у атмосферу и океане.

Топлота је енергија, а енергија покреће временске услове и океанске струје.

Повећајте количину енергије у систему, каже он, и неизбежно ће се велики глобални процеси променити.

„То се већ десило на Арктику", каже професор Вон уздахнувши. „Оно што видимо овде на Антарктику само је још један огромни систем који реагује на свој начин."

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]

Истраживање и графика: Алисон Траусдејл, Беки Дејлл Лили Хујн, Ирена де ла Торе. Фотографије: Џема Кокс и Дејвид Вон

Додатно истраживање: професор Ендрју Шепард, Универзитет у Лидсу