Револуција у Либану - зашто су протести добили женско лице

Прве редове масовних протеста у арапској републици заузеле су жене. Бране своје од полиције, праве људски ланац и организују живот у камповима за оне који протестују.

Револуција (Thawra) како је зову изнедрила је снажан женски глас.

На опште проблеме који треба да се реше, од смећа до корупције, надовезали су се и проблеми о равноправности полова - да се женама врате права и да се искорени породично насиље.

И да се преправи химна и додају и жене у текст „Наше горе и долине, где рађају се смеле јуначине".

„Раније једноставно ништа нисмо могле да кажемо. Сада смо узеле ствари у своје руке и натерале их да нас слушају и примете", каже активисткиња и учесница митинга Нур Нашеф.

„Када смо палиле свеће, певале или када смо лупале у шерпе. Ја сам убеђена да ће револуција да измени улогу жена у либанском друштву", додаје она.

По родној равноправности, Либан се налази на 140. месту од 149 земаља. Међутим, то није једини проблем у држави.

Она пролази кроз дубоку политичку и економску кризу. Под притиском протеста, премијер је поднео оставку али може ускоро да се вратити.

Присталице шиитског покрета „Хесболах", који доминира у Либану, након два месеца мирних протеста почели су да примењују насиље над протестантима.

Али жене на барикадама кажу да се неће предати.

„Ова револуција је могућност да се успостави нови поредак, да се поново успоставе односи са светом и међу људима", прича Ванеса, која се пре неколико година вратила из Швајцарске у Либан.

Све је почело од пореза на WhatsApp

„Жене немају шта да изгубе, напротив, протести су могућност да створе нови тип друштва", каже Ванеса.

„Можда се ово покаже као наивна идеја али ми излазимо на улице како бисмо створили основу за друштво у коме се не би доводила у питање једнакост међу људима, брига о животној средини, равноправност полова на послу. Друштво у коме би се бавили таквим проблемима."

Демонстранти једногласно говоре: ми не желимо да одемо из наше земље у потрази за бољом будућношћу, ми желимо да градимо идеално друштво овде и сада.

Протести су почели у октобру када је тражено да се укине нови порез на WhatsApp и остале платформе за дописивање.

Власти су се повукле али нису могли да зауставе талас протеста. Људи су исказивали неслагање са политичким системом који је настао након грађанског рата, укорењеном корупцијом и лошим положајем омладине у друштву.

Протести у Либану на неки начин подсећају на акције које су се одиграле пре седам година у Москви.

Када су код споменика Абају Кунанбајеву на Чистопрудном булевару демонстранти проводили дане и ноћи, протестујући против фалсификовања избора у Думи. Московски камп је брзо растурен.

У Бејруту и другим либанским градовима то се још увек не догађа и протест се углавном одвија мирно.

На протесте долазе младе девојке и старије жене, једне са муслиманским марамама а друге са голим раменима. Активисткиње и домаћице, студенткиње побегле са предавања или директно са посла, са вереницима или децом у колицима.

Хришћанке и представнице других вероисповести. Много их је различитих и не напуштају протест.

„Жене су неодвојиви део револуције која се тренутно догађа у Либану", говори глумица Наташа Шуфани, која учествује у протестима.

Жене су такође и гаранција да се протест одвија мирним путем, прича једна од активних учесница, студенткиња по имену Енигма.

На први знак могућег насиља од стране полиције жене истог тренутка формирају живи зид између протестаната и полиције.

„Повикале бисмо "Мир!", сваки пут када би некога хтели да приведу,нисмо давале војницима или полицији да их одведе", тврди Нур Нашеф.

Нова стварност, стари закони

Либан је једна од најлибералнијих арапских земаља.

Улога жене у либанском друштву постала је приметнија у последњих 20 година, прича Жуман Абурус Муфаржек, саветник Либанске националне комисије за положај жена, институције која је основана 1998. ради саветовања либанских власти.

„Положај жена у либанском друштву побољшао се у последњих неколико година али промене се нису десиле у законима", објашњава она.

Дискриминација се одражава и у друштву, и упородичном животу: имају мање права да добију дете у случају развода, добијају мањи део наследства, могу прилично рано да их удају и немају право да деци преносе држављанство.

Права често одређују правила религиозних заједница а не закони. Демонстранткиње захтевају да се учврсти једнакост у оквиру грађанских права.

На ранг листи Светског економског форума о једнакости међу половима која узима у обзир социјалне, политичке и економске параметре, Либан заузима 140. место од 149 земаља.

Ситуација је лошија само у Саудијској Арабији, Ирану, Малију, Демократској републици Конго, Чаду, Сирији, Ираку, Пакистану и Јемену.

„Ми смо такође део ове земље и ми тражимо иста права, каже Енигма. Трпели смо их више од 30 година. А сада је доста! Толико тога лошег су учинили да је Либан сада у бедном стању."

Демонстранти говоре да је власт огрезла у корупцију и да се не бави питањима жена у друштву. Морају коначно да се позабаве питањима породичног насиља, које је, према резултатима организације за људска права Kafa, узрочник смрти 37 жена од почетка 2018.године.

Жене чине већину становништва Либана али готово да их нема у политичком животу: од 128 посланика у парламенту, 122 су мушкарци.

Чак их нема ни у либанској химни. Либанска певачица Карољ Самаха је решила да исправи ситуацију и у стиху „Наше горе и долине, где рађају се смеле јуначине", додала је реч жене.

Према речима учеснице протеста глумице Наташе Шуфани, нова химна објављена је у најстаријим новинама у Либану „Ан-Нахар".

„Ту химну певамо на протестима", прича она.

„Нећемо отићи"

Учеснице демонстрација су одлучне.

„Нећемо отићи док нам се захтеви не испуне. А ако они покушају да се извуку опет ћемо да блокирамо путеве.", обећава Енигма.

Млади који су стуб протеста, не слажу се са статусом кво који су њихови родитељи прихватили. Не желе да се помире са правилима која су установљена после грађанског рата 90-их.

Они се не сећају рата и не боје га се.

„Нећемо отићи, наставићемо да се боримо. Ово је највећа револуција у земљи. Не треба узети у обзир неколико малих победа још увек је рано да се борба прекине, прича Нур Нашеф. Док не дође до неких видљивих промена, ми не одлазимо".

На позив демонстраната Саад Харири је почетком новембра отишао са места премијера али политичка криза у Либану далеко је од краја: претходног викенда потенцијални кандидат за премијера Самир Хатиб одбио је да се бори, а сунити у Либану јасно су ставили до знања да ће поново подржати Хариријеву кантидатуру за премијера.

Тешко да се све ово допада демонстрантима који захтевају радикалније промене.

„Желим да сломим систем који функционише од краја грађанског рата. Он само негује фаворизовање и корупцију", прича о расположењу са улица Нур Нашеф.

У земљи није присутна само политичка, већ и економска криза. Либанска економија је на ивици краха, државни дуг Либана је један од највећих у свету (86 милијарди долара, више од 150% бруто националног производа), а 10 милијарди у резервама би било довољно за 4-5 месеци, према оценама економиста.

Донедавно, најмоћнија политичка опција у земљи коју представља „Хезболлах" готово да није прибегавала насиљу, покушавајући да се ограничи на друге методе деловања.

Међутим, последних недеља у неколико градова дошло је до сукоба протестаната са присталицама шиитске радикалне групе и њиховог покрета „Амал", након што су ови уништили камп учесника протеста.

Шиитски радикални покрет покушава са различитим степеном успеха да застрашује протестанте и натера војску да их растера.

На могуће провокације за време протеста жене одговарају маршевима једниства, настојећи да не дозволе да дође до раскола.

„Жене различитих вероисповести, различитих погледа на свет марширају заједно зарад мира. На такав начин ми одговарамо свима онима који покушавају да посеју раздор и да се окористе различитостима, које су на крају крајева довеле до грађанског рата", прича Наташа Шуфани.

Пре пар недеља, према речима активисткиње Енигме Сакар, одиграо се марш жена обе вероисповести из већинског хришћанског града у муслимански, показујући политичарима да их неће завадити и да оне неће допустити нови међуверски и међуетнички рат.

„Хезболлах" може да покуша да окрене једну страну друштва против друге и помоћу те тактите да угуши протест.

„Али Либан није Сирија и та тактика неће проћи", убеђена је Ханин Гадар, експерт са Универзитета у Вашингтону.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]