Вегани из Санкт Петербурга кувају револуцију

Док Русија улази у двадесету годину владавине Владимира Путина, у Санкт Петербургу расте анархистичка заједница вегана.

Ти активисти, које мрзи екстремна десница и који се не уклапају у превладавајући националистички сентимент у Русији, створили су своју верзију савршеног друштва - и ту визију промовишу кроз укусну храну. Да ли ће они променити ставове и других младих Руса?

Једном месечно, осам људи запослених у ресторану брзе хране Хоризонтал одржавају састанак на ком износе разне примедбе, расправљају о допунама јеловника и гласају о свим променама које желе да уведу.

Сала њиховог ресторана, кутије шибица у којој се служе вегански бургери, хот догови и нагети за понети, излепљена је налепницама које промовишу антифашизам, анархизам и друге веганске ресторане у граду.

Њихов понуда дана, нешто што се у Русији обично назива „пословним ручком", зове се „антипословни ручак".

У скорије време група је дискутовала о томе да ли да задрже или промене локацију - у комплексу у ком су тренутно смештени одржавају се представе са животињама држаним у заробљеништву.

А они сматрају да су те представе окрутне и да експлоатишу животиње.

Иако неки од њих ту раде дуже од осталих, свих осам чланова тима има једнако право гласа у пословним одлукама. Нема менаџера и нема хијерархије.

Двадесетшестогодишња Варја има најдужи стаж у ресторану.

„Зато се и зовемо Хоризонтал - свако ко почне да ради у ресторану на истом је нивоу као остали и има иста права и исти положај", каже она.

Ресторан држи до принципа антифашизма, феминизма, LGBTQ+ права, укидања граница и пуштања животиња на слободу.

У земљи у којој одбацују, а понекад и физички нападају људе који се не у уклапају у родне стандарде или су транс особе, Хоризонтал је место где се поштује свака одабрана лична заменица.

Група планира да срочи неку врсту манифеста у ком ће навести своје постулате, како би били сигурни да је сваки нови члан сагласан с њима.

„Нама је важно да људи који нам се прикључују гаје исту идеологију, да деле наше погледе и да схватају шта заправо сматрамо 'веганством'", каже Варја.

Хоризонтал је један од десетак простора у Санкт Петербургу у којима се промовише вегански анархизам - „веганархизам" - кроз припремање укусне веганске хране.

„Ви сте микрокосмос света око вас"

Термин „веганархиста" срочио је анархиста Брајан Доминик из Њујорка у есеју из 1997, „Ослобођење животиња и друштвена револуција".

По њему је веганство инхерентно испреплитано са антифашизмом, борбом за људска права и антикапитализмом.

Он тврди да се убијање животиња, којег се вегани и вегетаријанци свесно одричу, ослања на систематску експлоатацију како људи тако и животиња - те да се вегани једино кроз борбу против свих неправди могу истински борити против било које од њих.

Он сугерише да тај рат може да се води кроз индивидуалне акције и драстичну промену начина живота.

„Улога револуционисте је једноставна", пише Доминик.

„Начините од вашег живота минијатурни модел алтернативе, револуционарно друштво које замишљате. Ви сте микрокосмос света око вас и чак и ваши најједноставнији поступци утичу на друштвени контекст чији сте део. Нека тај чин буде позитивне и радикалне природе."

Али иако реч „веганархизам" долази из Америке с краја двадесетог века, и анархизам и исхрана без меса имају дугачку историју у Русији.

Руска православна црква прописује биљну дијету током поста, а већина традиционалних ресторана и даље нуди „посни јеловник" заснован на биљној исхрани.

Етичко вегетаријанство, међутим, цветало је у Русији пре Октобарске револуције - делом због примера који је крајем деветнаестог века дао романсијер Лав Толстој.

Али током већег дела совјетског периода на вегетаријанство се попреко гледало, као на буржоаски хир.

У Великој совјетској енциклопедији се чак тврдило да „вегетаријанство, које се заснива на лажним претпоставкама и замислима, у Совјетском савезу нема следбенике".

Према анкети iz 2018. Руског центра за истраживање јавног мњења (ВТсИОМ), данас само један одсто Руса тврди да су вегетаријанци - што је приближно проценту вегана у Британији.

А што се тиче анархизма, руски филозофи из 19. века Михаил Бакуњин и Петар Кропоткин сматрају се двојицом најутицајнијих мислилаца у историји анархизма.

Кропоткинов радикални текст из 1892, „Освајање хлеба", и данас је својеврсна библија анархиста широм света.

У њему аутор, између осталог, тврди да је један од првих корака у свакој анархистичкој револуцији то да људи преузму контролу над храном и њеном производњом.

„Имамо смелости да објавимо да сви имају право на хлеб, да хлеба има довољно за све, те да ће уз тај слоган, 'Хлеб за све', наша револуција доживети тријумф."

Купце у веганској пиљари Љамас дочекује слика краве која држи истурена два средња прста.

А унутра: цегери у бојама дуге, феминистичке налепнице и вегански кондоми продају се заједно са тортама на биљној бази и сламчицама за вишеструку употребу.

У замрзивачу се могу наћи кнедле вареники и пелмени, које израђује „феминистички хоризонталистички кулинарски пројекат" She's Got a Knife (Она држи нож).

У стражњој просторији се налази дискретан мали ресторан по имену Tempeh Time (Време је за темпех). Посвећен је јелима справљених са темпехом, протеином који се добија од ферментисаних зрна соје.

Љамас су прошле године отворили Ања, 30, и Игор, 33. Она га са симпатијама описује као „мужа и пријатеља". У тренутку када разговарам с њима, они се спремају да прославе прву годишњицу продавнице.

Игор ми каже да су, пошто веганство постаје све популарније у граду, покушали да подражавају сличне просторе у градовима као што је Берлин. У то време нису посетили тај град, али су знали да је европска престоница веганског активизма.

„Људи долазе овамо због тог европског осећања, због слободе, да би се на неколико минута осетили као да су у Берлину или негде другде", каже он.

„Покушавамо да створимо простор у који ће вегани моћи без стида да дођу са својим невеганским пријатељима, и кажу: 'То је веганско место - није чудно и није страшно'."

„Нисмо хтели да Љамас буде само продавница, већ и кафић и место на ком се окупљају чланови наше заједнице", додаје Ања.

„Такође смо намеравали да у близини отворимо берберницу, али то је и даље на нивоу идеје."

Отварање стражње просторије за веганске куваре увелико је допринело формирању простора ове заједнице и практичном остварењу њихових убеђења, тврди Ања.

Први житељ кухиње био је Дања, Анин и Игоров пријатељ који је држао пицерију Данер пица.

Када се преселио у већи простор, на његово место је дошао Јуриј Шилов, мајстор за темпех. Почетком августа је направио пробно отварање за ограничену клијентелу, пре правог отварања 7. септембра.

„Храна сама по себи може бити вид активизма"

Наручила сам чинију прженог пиринча, темпех и свеже краставце за 180 рубаља - 2,26 долара. Цене осталих ставки на менију, међу којима има сендвича и супа - око 200 рубаља.

Јуриј објашњава да жели да држи ниске цене како би веганску храну - а посебно темпех - учинио доступном што већем броју људи.

„Мој циљ је да што више људи проба темпех", каже он, сав озарен.

Јуриј га је први пут јео пре две године, док је са женом путовао по југоисточној Азији током меденог месеца.

У Индонезији је наручио неко јело с темпехом и, како каже, остао потпуно затечен. Имало је укус печурака али и коштуњавог воћа, чврсте текстуре и могло се жвакати као пилетина.

Када би се испржило у уљу, са мало морске соли, укус се није могао упоредити ни са чим што је дотад јео.

Врло брзо се љубав према темпеху развила у опсесију.

Сваког дана би, после сурфовања, одлазио у исти кафић и наручивао исто јело, оно које је пробао први пут, то јест, управо оно које сам, случајно, и сама поручила: пржени пиринач, темпех и краставце.

Али када се медени месец окончао и пошто се свеже венчани пар вратио кући, Јуриј нигде није могао да пронађе омиљено јело.

„Када смо се вратили у Русију, хтео сам да једем темпех. Тражио сам посвуда продавнице са темпехом или чак кафиће у којима се служи, али ништа нисам нашао", каже Јуриј.

Стога је решио да сâм отвори један.

„На интернету сам пронашао америчку књигу о производњи темпеха. Била је стара - човек по имену Вилијам Шуртлеф ју је написао седамдесетих - али била је савршена", каже он.

„Након што сам је прочитао, поручио сам стартер [састојак потребан за ферментацију] чак из Индонезије, направио сам инкубатор код куће и купио довољно соје да направим око четири-пет паковања темпеха.

„Испрва сам правио темпех само за себе и пријатеље. А онда, чим сам схватио како да направим веће количине, почео сам да га продајем местима попут овог", каже он и показује пиљару, Љамас, у којој седимо.

Недуго потом почео је да прави око 10 килограма темпеха по тури, а процес производње би га окупирао до раних јутарњих часова.

„Мојој жени је већ било пресело... У том тренутку смо имали тромесечног сина. Замислите само: беба плаче, моја жена се нервира, а ја тамо правим темпех у два ујутро."

Напослетку је жена изгубила стрпљење: „Јура, иди и нађи неку праву кухињу", рекла му је.

Испоставило се да је то био сјајан савет, пошто је, нашавши простор - била је то просторија коју му је изнајмио пријатељ Дање, власника пицерије - почео да прави више темпеха него икад пре.

Изван Индонезије темпех је мање распрострањен од других веганских протеина, као што су тофу и сејтан, замена за месо која се прави од пшеничног глутена.

Никад нисам била љубитељ тога - али Јуријев темпех је веома укусан, ни налик стварима које сам раније пробала.

Јуриј ми каже да је постао веган пре шест година, док је радио у кухињи једног бара.

Направио је себи сендвич са јајетом на око и један колега га је питао: „Јуриј, зашто једеш јаја?", пре него што му је одржао лекцију о месу, млечним производима и индустрији јаја.

Заинтересован, Јуриј је погледао један аустријски документарац о веганству.

„Било је тотално одвратно", каже. „Од оног што сам видео... срце ме је заболело. Осећао сам се веома лоше кад год бих јео месо и јаја, као и пио млеко."

Сада покушава да кроз кување пренесе позитивну поруку о веганству.

„Храна сама по себи може бити вид активизма", каже Јуриј.

„Имам муштерије које једу месо, али пошто су пробали темпех, у њему подједнако уживају. Многи моји пријатељи су пробали темпех и свидео им се - имам једног који није вегетаријанац, али након што је пробао темпех схватио је да му месо заправо не треба.

„Сада у току недеље барем један дан не једе месо. То се зове активизам."

„Могуће је мењати свет од човека до човека"

Док Јуриј нуди једноставну, целовиту веганску храну по ниским ценама, друга млада веганска куварица, двадесетпетогодишња Викторија Мосина, примењује веганска уверења у отмена јела, haute-cuisine, у свом ресторану Грун, и справља веганске верзије традиционалних грузијских рецепата у оближњем кафеу Дзе бистро.

У тренутку кад се срећемо Викторија је управо одабрана у ужи избор за кулинарску награду Санкт Петербурга - једина жена у категорији Најбољег шефа кухиње и једина веганка међу 31 такмичара.

За Дзе бистро је саставила јеловник од адзарулија на биљној бази - грузијског хлеба који се обично филује месом.

Викторијине верзије, међутим, праве се од биљних састојака - са патлиџаном и наром, на пример, који се традиционално користе у грузијској кухињи.

Док разговарамо, показује ми две деконструисане верзије традиционалих руских супа са јеловника ресторана Грун - једна је од коприве, а друга је свеколник, врста супе од цвекле.

„Почела сам да кувам са 16 година и отад промовишем и популаришем веганство", каже она.

„После неког времена сам схватила да бих могла да мењам свет кроз храну - а сада сам научила да спремам храну на биљној основи која је укусна, људи више неће морати да једу месо."

Када је почела да се бави кувањем у Санкт Петербургу је било толико мало веганских места да није имала одакле да научи нешто о послу вођења ресторана.

Стога је каријеру започела у невеганским кухињама, спремајући искључиво њихове веганске варијанте - мада је инсистирала на томе да нису обележене као веганске на јеловницима.

„У Русији, ако човек зна да је нешто веганско, неће наручити због стереотипа у мишљењу", објашњава она.

Када би рекла својим невеганским муштеријама шта су управо појели, често би их изненадило то што није реч о јелу од меса или млечних производа.

„У том тренутку сви стереотипи би пали у воду. Због мојих напора и популарности коју уживам међу мејнстрим клијентелом вегане не посматрају као преживаре или секташе онолико као пре", каже она.

Викторија користи свеже, сезонске биљне састојке које или сама узгаја у вертикалној башти постављеној на спољни зид ресторана, или их бере у природи.

Једном недељно одлази у шуму са својим тимом из кухиње, проверава које биљке би могла да убере и проучава их у ботаничким приручницима како би пронашла најбољи начин за спремање. Када се врати у град, проводи још један дан разрађујући нове рецепте, тако да се до наредне недеље нађу у јеловнику.

„Могуће је мењати свет од човека до човека. Мој активизам тако функционише - променом појединца", каже она.

Соња, 26-годишњакиња, дели њено мишљење. Она води производњу колача Трчи зеко трчи, коју је основала пре мало више од три године са још једним веганским пекаром, тридесетједногодишњим Славом.

После неког времена су се споразумно разишли и он је отворио свој кафе.

Поред тога што држи пекару, Соња је све популарнија као феминистичка јутјуберка, која влогује са пријатељима на каналу Феминистки појасњајут - „Феминисткиње објашњавају" - где разјашњавају „ствари у вези с феминизмом за обичне људе".

Такође је са популарним веганским јутјубером, Михаилом Веганом, сарађивала на кулинарским туторијалима.

По њеном мишљењу, најбољи начин да се пренесе нека порука јесте да се „понуди пример" - нешто што она покушава да уради у Трчи зеко трчи.

„Ако сте етичка веганка и доброг сте здравља, све је с вама у реду и не умирете - нормални сте, као и било ко други, само што сте веганка - по мом искуству то је заиста најбољи облик активизма!"

Соња ми показује неколико врста колача које прави и објашњава зашто муштерије у њеним рецептима неће затећи непрерађени шећер или суперхрану.

„Неки људи мисле да сте аутоматски здравији ако сте веган", каже она.

„Ја не мислим тако. Мислим да заиста може бити здраво ако то желите, али не сматрам да колачи морају да буду здрави.

„Мислим да су они нешто чиме удовољавате себи и у чему уживате. Они су слатки, они су масни, садрже много угљених хидрата - и уопште нису здрави."

Истовремено, кафе који је раније ове године отворио Слава, Соњин бивши пословни партнер, такође добро послује.

Он ми говори да га је инспирисала скандинавска култура, те да је због тога одабрао име Фика, што на шведском означава поподневни чај.

„Веома ми се допао концепт да кафе истовремено буде и салатни бар, деликатесна радња и пекарa - такво нешто сам видео у Скандинавији и Финској", каже он.

Раније је држао кафе близу реке Фонтанке, али то је било мало место и храна је била толико популарна да су испред увек били дугачки редови.

На овој новој локацији - која је даље од центра, али је већа - лакше је добити услугу.

Кад вегани из Санкт Петербурга кажу да филозофија не обухвата само храну, нису посреди тек празне речи.

Недељу дана пре него што сам их упознала, Ања и Игор из Љамаса учествовали су у годишњем фестивалу у граду Знак равенства - Знак једнакости.

Тај фестивал не промовише само веганство, већ и феминизам, антирасизам, LGBTQ+ права и енвиронментализам, те покушава да покаже да су сви ти покрети међусобно повезани - у шта је Брајан Доминик и веровао.

Поред тезги са храном, ту су и предавања, радионице о блоговању и живљењу без отпада, као и бендови који свирају уживо.

Двадесетчетворогодишњи Костја, један од шест организатора фестивала, каже да је ово друга година у којој се одржава Знак равенства.

Његов претходник, Вегански фестивал, који је био више усмерен на веганство, одржаван је током четири године, пре него што су организатори одлучили да прошире садржај.

„Покушавамо да покажемо да је све повезано, те да, ако сте веган, морате да подржавате све друге покрете који заговарају једнакост - стога феминисткиње и феминисти, рецимо, долазе да науче нешто о веганству, и обрнуто", каже Костја.

Међутим, није лако бавити се том променом.

„Нажалост, када смо почели да укључујемо феминизам и права LGBTQ+ заједнице, одређени број учесника је одустао - због предрасуда."

Навео је неколико ресторана који су повукли учешће са фестивала због тога што неки чланови особља нису желели отворено да подрже те циљеве.

Али популарност фестивала свеједно расте, тврди он. Ове године су имали око 5.000 посетилаца.

За Ању и Игора догађаји попут Знака равенства представљају кључ у покушају проширења њихове заједнице и шире промовисање једнаких права у том граду.

„Та четири дана фестивала била су боља од новогодишњих празника, због атмосфере, осеђања слободе, доброте, толеранције... Личило је на визију идеалне Русије", каже Ања.

„Нама веганима је веома тешко да иступамо отворено, али ту смо могли да дођемо и видимо разне пројекте, упознамо нове људе и дружимо се."

Игор се слаже и додаје да је због тога што вегани не добијају много подршке изван заједнице веома важно да постоје простори у којима могу бити то што јесу.

„Необично је већ то што се овај фестивал уопште одржава", каже он.

„Овај вегански фестивал, који промовише толеранцију и једнакост, противи се званичној идеологији нашег друштва."

Санкт Петербург има дугу традицију активизма. Она потиче још из совјетског доба и због тога Костја тврди да је ово можда најбољи град у Русији за вегане - и уопште за активисте.

То је и разлог зашто се из родног града на далеком северу Русије преселио у Санкт Петербург.

На пример, у граду постоји феминистички кафе Симона (по Симон де Бовоар) који је у марту доспео у вести када је група присталица државне политике упала, наоружана цвећем за Дан жена.

Уследио је сукоб и један од уљеза је добио сузавац у лице.

У граду постоји и јавни центар Отворени простор, и активисти могу да га бесплатно користе - једноставан је то концепт, али се ретко виђа у градовим широм света.

Илија, један од оснивача Отвореног простора, каже да је ту дом једине феминистичке библиотеке у граду која је, када сам је посетила, била украшена феминистичким антифашистичким плакатима и лецима који позивају на ослобађање политичких затвореника.

Ту, такође, догађаје редовно организују независни посматрачи избора - што је у Русији рискантно занимање - као и маргинализоване групе, укључујући LGBT заједницу, „зато што овде није безбедно отворено рећи да си геј".

Он тврди да је укупно више од 80 независних активистичких група организовало догађаје у том простору.

Али ако су Знак равенства и Отворени простор микрокосмоси идеалне Русије за веганску анархистичку заједницу, права Русија је понекад веома другачија.

Могуће је да будете тужени због облика активизма који многи од њих подржавају и понекад у њему учествују.

Бројне руске Параде поноса и омладинске LGBT групе су укинуте у складу са државним законом против „геј пропаганде", који забрањује позитивно представљање истополних веза у свим медијима које могу да прате деца - у шта спада и интернет.

Недавно су власти забраниле две LGBT групе на друштвеним мрежама на руском језику.

И иако се чини да је све већи број младих Руса спреман да протестује на улици против акција локалних власти - против елиминисања кандидата на локалним изборима, на пример, или уништавања паркова и отварања депоније токсичног отпада у близини река - они због тога могу бити ухапшени.

Међутим, један конкретан случај је увелико погодио веганархисте Санкт Петербурга.

Почетком новембра 2017, Арман Сагинбајев, власник антифашистичког веганског кафеа, ухапшен је у свом дому у Санкт Петербургу и оптужен за тероризам.

Био је један од десет активиста из Санкт Петербурга и града Пензе, далеко у регији Волга, оптужених да су део „анархистичке терористичке групе Мрежа".

Истражитељи су их оптужили за покушај промовисања, кроз разговоре и састанке, „даље дестабилизације политичке климе у земљи" током председничких избора и Светског првенства у фудбалу 2018. године.

Вегани са којима сам разговарала верују да Сагинбајев није терориста, те да је постао мета због тога што је антифашиста.

Сагинбајев је иницијално признао оптужбе против себе, али је повукао то признање у септембру прошле године, тврдећи - у дугачкој и детаљној изјави - да га је државна служба безбедности из њега извукла на силу.

Још двоје брањеника у истом случају су се пожалили на мучење Европском суду за људска права. Сагинбајев је и даље у притвору, док чека почетак суђења.

Игор хапшење Сагинбајева види као упозорење за остатак заједнице.

„Политичка ситуација у Русији је таква да нам брани да будемо слободни као вегански активисти", каже он.

„У Европи је лакше бити отворени веган и заговарати једнака права, али руска политика је политика ксенофобије, одсуства слободног говора."

На питање о политици, Јуријев осмех зачас нестаје с лица.

„Политичка ситуација у Русији је више него одвратна", каже он.

„Мрзим нашег председника, мрзим нашу власт. Полицајци млате наше људе, ломе им ноге."

Јуриј мисли на графичког дизајнера којем су током недавних продемократских демонстрација у Москви полицајци поломили ноге у тренутку кад уопште није учествовао у протесту, већ је џогирао поред градске већнице.

„Прошле године смо супруга и ја отишли на протест. Она је била трудна - и полицајци су нам пришли и запретили да ће је испребијати", наставља Јуриј, видно потресен успоменом.

Каже да са супругом чак размишља о пресељењу у неку другу земљу, попут Канаде.

„Имам 31 годину и готово цео живот сам проживео под Путиновим режимом. Не желим више да живим овде."

„Имамо проблем"

Веганску заједницу не брине само власт.

Неколико људи с којима сам разговарала описује сукобе са екстремним десничарским групама - од тога да неонацисти лепе екстремне десничарске налепнице на њихова врата, до насилних напада - који подразумевају премлаћивање и убоде ножем.

У октобру 2017. године, група младих активиста екстремне деснице отишла је у сада затворени вегански анархистички ресторан Животиње и убацила бакље кроз застакљене прозоре. Део особља је озбиљно повређен.

Костја каже да је са 15 година свесно постао антифашиста, пошто је одрастао у селу на крајњем северу Јамало-ненецког округа.

То је била мултикултурална средина у којој су живели и чланови староседелачке етничке групе Ненеца, али такође је било и много припадника екстремне деснице, Руског националистичког покрета.

То је узнемиравало Костју, који је веровао да су сви људи једнаки.

Чак и пре тога, када је имао 10 година, запањило га је убиство Тимура Качарава, двадесетогодишњег рок музичара и противника расизма, којег су насмрт изболи неонацисти у једној књижари у Санкт Петербургу. Заувек је то запамтио.

„Имамо проблем", каже он. „Нажалост, у Русији већ не знам колико дуго нема никакве промене. Велики део проблема су наши масовни медији, као и поруке које власт шаље путем њих. Они тврде да је свет против нас, гаје хомофобију и говоре да је Европа 'геј', на пример."

Каже да многи млади људи данас игноришу телевизију и до вести долазе онлајн.

Агенције које врше анкете су такође приметила тај тренд - једна скорија анкета је открила да готово половина руског становништа старости између 18 и 24 године прати вести путем углавном нецензурисаног интернета.

После кратке станке, Костја додаје: „Не мислим да су Руси лоши људи. Просто нису едуковани и научени су да је остатак света против нас. Из тог страха се рађа мржња према свему што је различито."

Какви су, онда, изгледи за будућност?

Упркос свему са чим се сусрећу, вегани анархисти из Санкт Петербурга гаје наду у вези са годинама које долазе.

„Желим друштво једнакости, волела бих да људи поштују животиње, да поштују једни друге и да поштују планету - а волела бих и да видим свет без граница, свет у ком земље неће бити омеђене", каже Варја.

Свет без граница је за многе незамислив колико и свет без меса или сира. Али Варја остаје непоколебана.

„Разумем да ће у стварности то били могуће тек за неколико генерација. Али се надам да ћемо подићи једну генерацију, па онда још једну и још једну - те да ће наши потомци коначно моћи да живе у много бољем друштву."

Игор и Ања се слажу с тим.

„Русија је имала веома тешку историју", каже Игор.

„Али све је до менталитета људи - до тога да ли увиђамо инерцију генерације или савест генерације. Кад бисмо макар успели да подигнемо либералну државу, за десет година од сада, добили бисмо другачију земљу."

Костја додаје да је веганство у Санкт Петербургу у рапидном порасту, да је ове године на градској паради поводом Првог маја чак постојао и одсек за права животиња.

„Било нас је више него припадника Уједињене Русије", каже уз осмех, осврнувши се на странку председника Путина.

„Идеална Русија и идеални свет за мене подразумевају да живимо у хармонији и једнакости, да живимо међу људима који су сви различити, али смо сви једнаки. Тамо где постоји директна демократија - где људи гласају за или против неке политике директно путем референдума, а не кроз представнике у власти.

„И, наравно, тамо где смо сви свесни околине у којој живимо", каже он.

„Свет без држава, без полиције, без граница, без нација - свет у ком људи сами одлучују шта желе и шта би да постигну."

Све фотографије снимила Светлана Иванова. Заштићене су ауторским правима.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]