Немогућ избор: Мајка присиљена да одлучи - беба чији је отац борац Исламске државе или породица

Адам је имао плаву косу и зелене очи. Не као његова браћа и сестра.

„Заволела сам га истог тренутка кад сам чула његов први плач", каже његова мајка Жован. Он је био светло у мраку. Али Адамов отац је био њен тамничар. И зато је сада морала да га се одрекне.

Жован је волела живот који је имала са мужем Кедром у прелепом селу у ком су заједно одрасли. Нарочито је волела летње вечери, испијање чаја на крову са Кедром. Одшуњали би се горе чим би им деца заспала. Небо је било чисто и пуно звезда.

„Била сам тако срећна", каже Живан, „Живела сам најбољи могући живот."

Али тај живот се заувек изменио у лето 2014. године. Једног дана почетком августа, убрзо после ручка, два аутомобила са црним заставама стигла су у село.

Жован и Кедр нису били сигурни шта се дешава, али су знали да би могли да буду у опасности. Било је очигледно да су мушкарци из немилосрдне милитантне групе Исламска држава. Али истовремено су им нека од лица била позната - била су из суседног села и Кедр их је познавао. Мушкарци су обећали да им се ништа неће десити док год буду сарађивали.

Породица је била присиљена, заједно са двадесетак других, да путује са конвојем од једног села до другог у долини Синџар.

Оно што брачни пар није знао јесте да је то био координиран напад са више фронтова из база Исламске државе у Ираку и Сирији. Почетком године, група је заузела градове близу Багдада. Мосул који је био ближи Жованином и Кедровом селу, заузет је пет месеци раније. Исламска држава сада је поново била у покрету.

Вест се брзо проширила долином и кад се конвој коначно зауставио на пола сата од одредишта, многи сељани већ су побегли на горњу висораван планине Синџар.

Уједињене нације описале су август 2014. године као тренутак у ком се један начин живота на северу Ирака завршио, а започео други - неупоредиво бруталнији.

Вођа конвоја рекао је Кедру да пође у планине и убеди мештане да се врате кући - нису желели да им науде.

„Пренели смо поруку, али нико није поверовао у њу", каже Кедр.

Један од оних који је побегао у планине био је његов рођени брат. Кедр је желео да се врати породици, али његов брат је рекао да би то било самоубиство.

Припадници Исламске државе били су познати по томе да убијају мушкарце који им нису од користи. Попут супруге, Кедр је припадао угроженој верској заједници - Језидима.

Није било правог избора за Језиде. Они који су побегли на планину Синџар, остали су заточени. Без воде или намирница, њих стотине умрло је на температурама изнад 50 степеници Целзијуса.

Хиљаде које су остале на нижем терену, похватали су припадници Исламске државе. Породице су насилно раздвојене - дечаци су одведени у кампове за обуку Исламске државе, девојке и жене у сексуално ропство. Мушкарци који су одбили да пређу у ислам, били су погубљени.

Нико не зна тачно колико је Језида отела Исламска држава. Специјални представник УН-а процењује да је од 400.000 Језида колико је у то време живело у Синџару, убијено њих на хиљаде, а више од 6.400 Језида - углавном жена и деце - претворено је у робље, и силовано, премлаћено и продато.

Жован, њено троје деце и педесетак других жена и деце из села смештено је позади у камион. На крају су одвезени у Раку у Сирији - тадашњи де факто главни град такозваног калифата Исламске државе.

„Нисмо могле да урадимо ништа да се одбранимо", каже Жован. Она неће видети Кедра још наредне четири године.

Заробљеница

Жован је ускоро схватила да је место на које је одведена у Раки - пијаца робова.

Она и њена деца држани су у троспратној згради пуној других жена и деце - укупно њих око 1.500. Жован каже да је познавала многе жене - биле су рођаке или комшинице из разних села.

„Покушавале смо да улијемо наду једна другој да ће се десити некакво чудо и да ћемо бити пуштене", каже она.

Уместо тога, Жован је била присиљена да извлачи сламку како би се одлучило код ког борца Исламске државе ће завршити. Била је додељена Тунижанину са надимком Абу Мухаџир Ал Тунизи, командату високог чина, младом и мршавом, са дугом пажљиво негованом брадом.

Од Жован се очекивало да пређе у ислам и потом да се „уда" за њега.

Плакала је данима. Покушала је три пута да побегне и није успела, али њена деца су је успоравала - Хаитам, најстарији, имао је 13 година, али Азад, најмлађи, имао је само три. Сваки пут кад би њен покушај бега био откривен, Абу Мухаџир би је закључао у собу.

„Стварно сам мислила да би било боље да се убијем, али онда сам помислила на децу. Шта ће бити с њима ако их оставим?"

На крају је Жован схватила да нема другог избора него да пређе у ислам. Њена судбина била је запечаћена.

Жован је још увек толико истраумирана да не може да прича много о отмичару. Али каже да јој је дозволио да задржи децу и обећао да ће се старати о свима њима - крајње необична одлука за припадника Исламске државе.

Многа језидска деца одвајана су од мајки - дечаци су одвођени у војне кампове за обуку, девојке искоришћаване као сексуалне робиње и слушкиње.

Жован, њена деца и Тунижанин преселили су се у кућу у Раки коју су њени власници напустили. У том тренутку, Исламска држава је контролисала територије широм Ирака и Сирије - област по величини сличну Великој Британији, показују подаци америчког Националног центра за контра-тероризам.

Тунижанин је одржао обећање да ће се добро старати о Жованиној деци, често их водећи у оближњи парк да се играју, кад није био на ратишту,

Међутим, сваки привид стабилности коју је Жован могла да стекне у тих првих пет месеци се убрзо урушио. Открила је да је трудна.

„Није било лекова и нисам знала шта да радим", каже Жован.

Коалиција предвођена Сједињеним Државама бомбардовала је припаднике Исламске државе готово свакодневно, а ирачки и курдски борци борили су се на различитим фронтовима на терену, и у Сирији и у Ираку.

Жованин тамничар проводио је толико времена на ратишту да је одлучио да је прода неком другом припаднику Исламске државе. Језидски заробљеници често су се више пута препродавали. Кад је открио да Жован очекује дете, он се предомислио.

А онда, кад је била у седмом месецу трудноће, Жован је добила вест да је Абу Муџахир страдао у борби.

Одговорност за ту бебу сада је била само на њој.

Адам је рођен у време кад је коалиција предвођена Американцима готово свакодневно бомбардовала Раку.

Хава и Хаитам су помогли мајци да се породи и сада су имали полубрата. Жован каже да њена деца нису била сигурна како да се осећају поводом те нове бебе која је изгледала толико другачије од њих.

„Мислим да су га моја деца волела. Старала су се о њему. Нарочито Хава - она је била моја ћерка, али и моја најбоља пријатељица. Она би хранила Адама и љуљушкала га док не заспи."

Редовна бомбардовања присилила су Жован и њену децу да се селе од куће до куће. Често је нестајало струје. Агрегати су служили као резерва, али само кад су могли да нађу гориво за њих. Проналажење хране такође је било тешко, а Жован је јела мање како би њена деца добијала више.

„Понекад смо имали само хлеб и воду и мало шећера. Знала сам да ако не једем довољно, нећу моћи да дојим Адама, али нисам имала другог избора."

Упркос свим потешкоћама, смогла је снаге да издржи због бебе.

„Био је неодољив. Знам да није био син мог правог мужа, да је његов отац био убица, али Адам је био моја крв и месо."

Бекство

У Ираку, Кедр није знао ништа о тој беби. Није знао ништа о томе где му је породица.

Сада је прошло 14 месеци откако су отети и он их је без престанка тражио. Сваки пут кад би чуо да су нека жена и њена деца пуштени, одлазио би до границе да види је ли то његова породица.

На крају је сазнао где су. Пронашао их је преко мреже кријумчара људи који су откупљивали језидске жене и децу од Исламске државе. Кедр је морао да плати по 6.000 долара за свако дете.

Хаитам, Хава и Азад поново су били са оцем. Жован ће остати у Раки још две године. Није била сигурна да ће Кедр прихватити Адама.

Кедр је месецима био у агонији не знајући шта да ради. Од припадника језидске вере, једне од најстарије монотеистичких религија чији верници броје мање од милион чланова широм света, очекује се да строго следе правила заједнице.

Једно од њих је да ко год једном напусти веру, не може да се јој се врати. Ипак, у Језидском духовном савету је одлучено да се направи изузетак како би се прихватиле жене које су отели борци Исламске државе и присилили их на прелазак у другу веру.

Ситуација са децом чији су очеви били борци Исламске државе, међутим, била је сасвим другачија. Можете само да се родите у вери, не можете да пређете у њу, тако да дете може да буде прихваћено само ако су му оба родитеља Језиди.

Жован је сада живела са другим језидским удовицама тамничара из Исламске државе. Све жене су се плашиле да се врате у њихово село на Синџару због овог табуа.

„Неке су имале више од једног детета са више бораца Исламске државе, тако да су се исувише плашиле да се врате породицама", каже она.

Кедр је коначно преломио да је његовој деци неопходна њихова мајка и поручио Жован да ће и Адам бити прихваћен. Жован је отпутовала назад у село у Синџару са Адамом, сада малишаном, након четири године одсуства. Али после свега неколико дана, расположење се променило. Жован каже да је њена породица кренула да је убеђује да се одрекне Адама.

„Почели су да ми говоре колико је важна наша религија и како наше друштво никад неће прихватити Муслимана чији је отац био борац Исламске државе."

Кедр је повео Жован да се сретне са Сакинех Мухамед Али Јунес, управницом сиротишта у Мосулу. Он се надао да ће она успети да убеди Жован да јој препусти бригу о Адаму. Сакинех каже да је сатима покушавала да наговори Жован.

Она каже да је Кедр био ван себе и да је плакао. Жован је грлила Адама, говорећи да га неће оставити.

„Сузе су јој текле у потоцима док ми је предавала дете. Нема ничег горег него одузети језидско дете од његове мајке. То је као да јој сечете парче срца", каже она.

„Али жеље језидске заједнице важније су од осећања појединца. Њен муж и ја смо се сложили да ћу морати да јој узмем дете, без обзира на све. На крају није било другог него да је слажемо."

Сакинех је рекла Жован да ће Адама остати с њом свега неколико недеља, зато што је слаб и болестан, а неко мора да га негује.

„Рекла сам јој: 'Твоје дете је под мојим старатељством све док не пронађеш решење за овај проблем.' Кад је ме ухватила за руку, осетила сам као да је ватра згаснула у њој."

Растрзана

Језидска Нова година требало је да буде срећан период за Жован - њен први празник са породицом након четири године раздвојености. Пошли су заједно да купе фарбу за украшавање куваних јаја - језидска традиција.

Али упркос томе што је поново била са децом коју воли, Жован је била очајна. Неколико дана након што је напустила сиротиште, чврсто је решила да прихвати ситуацију и концентрише се на троје друге деце. Сада јој је то било немогуће.

„Стално мислим на њега", рекла је она тада.

„Сваку ноћ га сањам. Како да га заборавим? Дојила сам га и он је моја беба. Питам ја вас: Да ли жене попут мене греше? Да ли грешимо што нам недостају наша деца?"

После неколико недеља, Жован то више није могла да поднесе. Донела је одлуку иако је знала да неће моћи назад. Рекла је деци да иде у град Дохук на терапију од трауме.

Заправо се упутила назад до сиротишта.

„Био је тако грозан дан када сам их оставила", каже она.

„Али осећала сам се као да сам издала дете. Друго троје моје деце је одрасло [најстарије је сада било у позним тинејџерским годинама]. Имају оца. А Адам није имао никога. То сирото дете није имало апсолутно никога и недостајао ми је дан и ноћ."

Кад је Жован стигла у сиротиште, речено јој је да је Адам болестан и да не може да га види. Али Сакинах јој је на крају признала - после два или три дана - да је сиротиште, преоптерећено због рата, морало да да неку децу на усвајање.

Сакинех каже да је нагласила судији да Адам и четворо друге деце чије су мајке преживеле отмицу Исламске државе не треба да се нуде на усвајање јер би њихове мајке једног дана могле да дођу по њих.

Упркос томе, Адам је усвојен.

Сакинех каже да је Жован плакала и плакала кад јој је саопштила вест.

Није могла да се суочи с повратком кући и уместо тога потражила је уточиште у женском склоништу у северном Ираку. Неколико месеци касније, Кедр се развео од ње и послао јој поруку да не може више да види другу децу.

У селу, Кедр је тужан али непопустљив.

„Знам да Адам није крив. Рекао сам већ да је он рођен божјом вољом. Да сам мислио да је он крив, оставио бих га у Сирији да умре. Да сам лош човек, сам бих га убио, али нисам. Дозволио сам му да живи и платио да дође овамо са женом."

„Али кад Исламска држава дође и побије вам читаву породицу, отме вам жену и има дете с њом, ми то не можемо да прихватимо. Нико то не би прихватио, без обзира на религију у коју верује."

Мишљења њене деце разликују се по томе како виде Жованин нестанак из њихових живота. Најстарије дете Хаитам дели очева осећања и каже да не може да прихвати дете Исламске државе као брата.

„Моја мајка нас је оставила због другог детета", каже он. Додаје да је његов млађи врат Азад тражио мајку још неколико месеци након што је она отишла, али да је сада престао.

„Рекао сам му да се наша мама неће вратити и да је узалуд чека. Након тога је престао да је тражи."

Али Хава - девојчица која је љуљушкала Адама док не заспи у Раки - саосећајнија је по том питању.

„Кад је наша мајка била код куће, све је било веома добро. Волела бих да може да се врати, али она је имала право и да јој недостаје Адам."

Друге жене сличне судбине

Жован није једина жена која је морала да се суочи са таквом страшном дилемом. ББЦ је разговарао са 20 језидских жена које су имале децу са борцима Исламске државе - ниједна од њих није осећала да може да доведе децу кући. Многе су биле приморане да оставе децу у северној Сирији пре него што су се вратиле у Ирак.

Једна од њих, Лејла, имала је само 16 година кад су је отели борци Исламске државе и одвели је у Сирију. Имала је двоје деце с отмичарем, али курдски командант јој је рекао да су то „деца ђавола".

„Нисам знала шта да радим. Желела сам да се вратим кући и нисам имала избора."

Она каже да јој је сада сан да иде на факултет и нађе посао који ће јој помоћи у потрази за децом.

„Желим само да их видим још једном и да умрем. Не желим ништа друго."

Она је бесна зато што Језидски духовни савет одбија да попусти правила која забрањују да се деца Исламске државе прихвате у заједницу.

„Понекад мислим да језидски мушкарци немају срца. Они нису жене, они нису мајке, они никад не могу да разумеју кроз шта ми пролазимо."

Само једној жени са којом је ББЦ причао било је допуштено да задржи дете из Исламске државе.

Рожин је продата, заједно са четворогодишњом ћерком, седморици различитих бораца Исламске државе.

Вратила се у Ирак скоро два месеца трудна. Лекар јој је саветовао да убеди мужа да се претвара да је беба његова, будући да је трудноћа још у раном стадијуму. Он се сложио, убеђен аргументом да ће са дететом лакше да се добије азил у иностранству, уколико га буду затражили.

Али Рожин и даље живи у страху.

„Ако моја породица или било ко у нашој језидској заједници сазна истину о мом сину, одузеће ми га и натерати ме да напустим дом и ћерку."

'Мислим на њега сваки дан'

У последњих 18 месеци Жован је ишла на саветовање, али је и даље веома крхка. У свесци је нацртала сцене из живота у Раки - борбени авион како лети изнад њихових глава, Жован у кући са четворо деце.

„Понекад мислим да је наш живот био бољи под Исламском државом. Били смо под опсадом и живот је био тежак, али сам макар имала сву децу са собом."

„Током те четири године нисам била рањена у физичком смислу, али сам се осећала рањено кад сам се вратила у Ирак. Рањена сам због онога шта су моја породица, моја заједница и правила урадили да ми одузму моју децу."

Она је толико љута на мужа и разочарана у заједницу да је одлучила да остане Муслиманка.

„Не желим да останем део језидске заједнице... истина је да сам само због религије сада раздвојена од породице."

Али она је престрављена да ју је то сада заувек отуђило и од троје њене старије деце.

„Мој највећи страх је да ће ме моја деца заборавити или да ми неће опростити зато што сам их оставила. Али упорно говорим себи да они неће заборавити мајку."

Према Сакинех, Жован има право да поништи Адамово усвајање док год преко ДНК теста може да докаже да је она мајка. Међутим, чињеница да је Жован Језид, а да је дете регистровано као Муслиман зато што у документима мора да се упише националност оца, могло би да закомпликује читав процес.

За сада, Жован је прихватила да је Адаму боље тамо где је сада.

„Мислим на њега сваки дан. Али мислим да је за мог сина за сада боље да живи са неком другом особом. Боље за њега."

Све што јој је преостало јесте сан да ће једног дана поново бити заједно са свом децом.

„Уз мало среће, једног дана, ако се Бог смилује нада мном, ми ћемо се сви поново видети."

Нека имена су измењена да би се сачувао идентитет саговорника.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]