Пет изазова пред будућим кубанским председником

Дуго се припремао за ову улогу, а опет неће бити лако.

Мигел Дијаз Канел, педесетосмогодишњи инжењер и први кубански потпредседник од 2013. године, номинован је за наследника Раула Кастра.

То је историјски тренутак за Кубу. Први пут у последњих 60 година нови председник није члан породице Кастро.

Поред тога, нови кубански лидер није из генерације која се борила и победила у револуцији, водећи острво у социјализам.

Ово су пет највећих изазова са којима се суочава Дијаз-Канел:

1. Недостатак политичке тежине и духови „историјске генерације"

Припадност генерацији која је водила герилски рат против Фулгенсија Батисте до сада је била главни адут кубанских политичара.

Фидел Кастро је био вођа, а након његове победе 1959. године прогласио се „историјским вођом" социјалистичке револуције на Куби.

Нарушено здравље га је приморало да привремено пренесе власт на свог брата Раула 2006, што је постало трајно 2008. године.

Раул је за Кубанце био више од Fidelovog брата, јер се и сам борио и био део револуције.

„Нико неће имати такав ауторитет какав су имали Раул или Фидел", каже Рафаел Хернандез, директор кубанског часописа Темас.

„Ово је смена генерација која отвара низ проблема. Мигел Дијаз Канел ће морати да изгради сопствену подршку и сопствени политички капитал", каже Хернандез.

У Фиделово време сва власт је била у његовим рукама, али Хернандез верује да ће нова Куба morati да прође кроз процес „децентрализације".

Раул Кастро је, према овом новинару, увео колегијални стил владања, а нови председник је познат по „спремности за тимски рад".

Али то што нема политичку тежину јер није учествовао у герилској борби, па је приморан да објашњава своје одлуке другим кубанским лидерима у Политбироу, најважнијем политичком телу у земљи, може да значи да мора да буде помирљивији него било ко из породице Кастро.

Нови председник би зато могао да се нађе у ситуацији ограничене аутономије, са смањеним могућностима за доношење одлука и спровођење реформи.

Дијаз Канел мора да узме у обзир и да се Раул Кастро још није саствим повукао.

Млађи Кастро остаје први секретар Кубанске комунистичке партије, која се у Уставу води као „водећа снага изнад друштва и државе".

Раул има свој тим у коме су представници „историјске генерације", попут Рамира Валдеса или Хозе Рамона Мачада Вентуре.

Дијаз Канел им је обећао лојалност.

Рафаел Рохас, кубански историчар у мексичком истраживачком центру, каже да је „права моћ" у Политбироу.

„Ту се одлучује о генерацијској смени моћи. Институционална и идеолошка стагнација ће успорити реформу и ново руководство", каже Рохас.

Његова прогноза је да ће Дијаз Канел да изабере „да у потпуности настави стари стил (владавине), нарочито у првим годинама. Одржавање стања какво јесте је његов начин да утврди легитимитет".

У том смислу је порука новог председника јасна: „Пре свега морамо да одржимо континуитет".

Приклањање „кастризму" не отвара пут брзој трансформацији друштва коју је тражила опозиција.

2. Искорак у привредној реформи

За време мандата Раула Кастра спроведена је извесна либерализација и направљен споразум о отписивању великог дела кубанског спољног дуга са „Париским клубом", неформалном групом финансијских званичника из 19 најбогатијих земаља.

То је довело до оживљавања кубанске привреде и зачетка приватног сектора.

Раулове мере су отворили могућности које су до тада биле незамисливе Кубанцима: да покрену мале приватне послове, купе и продају имовину, кола, да путују у иностранство и одседају у хотелима.

Али ситуација се нагло погоршала 2016. године, када је привреда стала и од тада није било раста.

Према подацима Националног бироа за статистику, бруто домаћи призвод (БДП) је порастао за 0.5 одсто, далеко испод стопе од 4.4 одсто у 2015. години.

Рикардо Кабрисас, министар финансија и планирања је у говору пред Националном скупштином описао 2017. годину као „напету и сложену", најављујући раст БДП-а од 1.6 одсто.

Раул Кастро је у марту прошле године позвао Кубанце да гледају у бућност „са пуно поверења" и признају „грешке и недостатке" у спровођењу реформи.

Кармело Меса Лаго, професор економије и јужноамеричких студија на Универзитету у Питсбургу, сумња у званичне кубанске податке и сматра да „Куба пролази кроз најгору кризу од такозваног 'специјалног периода' деведесетих година након пада Совјетског савеза и источног блока".

Садашња ситуација, озбиљна али не и безизлазна, последица је финансијског слома још једног кубанског савезника и кључног партнера: Венецуеле.

Размена између две земље нагло је опала, што је озбиљан ударац за Кубу, имајући у виду да је Венецуела њен главни трговински партнер.

Кубанска влада признаје да су реформе потребне, али наглашава негативни утицај америчког ембарга и штету коју је прошлог лета нанео ураган Ирма.

Многи познаваоци финансијских прилика ван Кубе сматрају да пут ка опоравку подразумева либерализацију привреде и прихватање страних инвестиција.

Рафаел Хернандез сматра да изазов лежи у „изградњи новог социјалистичког модела који је ефикасан и који је у стању да обнови животни стандард који су Кубанци имали".

Али да ли je то могуће?

Меса Лаго каже да се на економском фронту нови предсeдник суочава са „веома тешким периодом транзиције".

Диаз Kанел je у марту изјавио „да ће осавремењивање социјалног и економског модела бити сложенији процес него што је испрва изгледало".

3. Две валуте, много проблема

Куба је посебна из многих разлога, а један од њих је што је једна од ретких земаља на свету која има две валуте.

Једна је кубански пезос, валута коју влада користи за исплату плата.

Други је конвертибилни кубански пезос, валута која се користи за већину пословних трансакцијa, која је билa 1: 1 у односу на амерички долар.

Претпоставља се да 75 одсто популације ради за државу, па су плаћени у кубанским пезосима.

Иако су здравствени систем и образовање бесплатни, производи у продавницама и самопослугама се продају у конвертибилним пезосима.

То је озбиљан проблем за привреду, јер значајно смањује куповну моћ већине Кубанаца и отежава трговину.

Економисти унутар и ван Кубе упозоравају да је неопходно да се уклони ова мањкавост која спречава привредну реформу.

Влада је поставила задатак да обједини валутe, али то није лако.

„Ситуација у којој имамо две валуте ствара велике проблеме, али оне се не могу преко ноћи спојити у једну", каже Меса Лаго.

Многе државне компаније воде рачуновоство у конвертибилним пезосима, који се равна према америчком долару.

Али у стварности је сасвим другачије: само званичне кубанске мењачнице прихватају конвертибилне пезосе, ван Кубе их нико не прима.

Ово ствара велике проблеме јер је немогуће утврдити колико вреде ова предузећа, као и вредност њиховог извоза.

„Ако дође до обједињавања валуте, већина тих предузећа ће банкротирати", сматра Меса Лаго.

Још једна нежељенa последица би била инфлација.

Обједињавање две валуте такo различите вредности би могло да доведе до драматичнog повећања цена.

To je jош један део слагалицe коју Дијаз Канел има пред собом.

4. Ширење интернет мреже, неиспуњено обећање

Приступ интернету је још увек озбињан изазов за Кубанце.

Прва тешкоћа је ограничен приступ.

Процена је да само 5 одсто Кубанаца има приступ интернету код куће, док је у већем делу земље доступан само на неколико јавних места.

Ако успете да их пронађете, платићете повелики рачун.

Просечна плата је 20 до 30 долара месечно, а сат интернета кошта 1.5 долара, што већина не може да приушти.

Дијаз Канел се осврнуо на проблем приступа интернету у говору у фебруару, када је рекаo да је „урађено доста, али не онолико колико је потребно".

У протеклих неколико месеци je државнo предузеће за телекомуникације Етекса почелo да примењује план проширења онлајн мреже на домаћинства, али су уследиле критике да је интернет скуп и спор.

5. Однос са председником Трaмпом и САД

Долазак Доналда Трaмпа у Белу кућу значио је заустављање зближавања које је покренула администрација Барака Обаме.

Нови амерички председник је отказао неке од кључних споразума које је постигао његов претходник.

Повратак на ограничењe путовања за грађане САД који oдлазе на Кубу значио је губитак прихода у једном од кључних привредних сектора на острву: туризму.

Председник Трaмп је, поред тога, заврнуо шрафове на ембаргу који траје деценијама.

Поставио је даља ограничења на трансакције између америчких и кубанских компанија у „Групи пословних предузећа оружаних снага", конгломерату који укључује све привредне области и који поседује готово све малопродајне ланце на Куби, 57 хотела које углавном држе странци на најлепшим карипским плажама и све између, од бензинских пумпи до изнајмљивања аутомобила.

Овe мере, које су власти у Хавани назвале непријатељским, уследиле су непосредно након дипломатског сукоба који се завршио протеривањем 15 кубанских званичника из амбасаде у Вашингтону.

„Ако Вашингтон настави са агресивном политиком, највероватнији исход ће бити да се Кубa постави дефанзивно", каже Артуро Лопез Леви, политиколог из Школе за професионалне студије на Њујоршком универзитету, што би могло да доведе до тога да ова карипска држава буде уздржанија у спровођењу реформи.

Посета Бараке Обаме Куби 2016. годинe донела је наговештај новe ерe бољих односа САД и Кубе, али je републиканска већина у Сенату коју су гласала против укидања ембарга.

Карлос Маламуд из Краљевског института Елкано у Мадриду сматра да је влада у Хавани „погрешила што није искористила повољну ситуацију и прогурала неопходне реформе", што би омогућило Обами да покаже да је политика сарадњe ефикаснија од блокаде.

Уместо тога, Диjaз Канел се недавно жалио на непријатељску америчкu „империју".

Изгледа да je стара политика сукобљавања поново у моди.