Од књига до друштвених мрежа: Како су туга и меланхолија постала виралне

Машна у коси, књига у рукама, а у ушима слушалице у којима одзвања меланхолична поп мелодија.

Овако Милица Бранковић, студенткиња књижевности из Крагујевца, најчешће проводи слободно време.

Она је инспирисана трендом тужних девојака (sad girl core), изазовом који се проширио на друштвеним мрежама.

Карактерише га нежна естетика, пастелне боје и цветни мотиви на одећи, машне, корсети и свећњаци, писање дневника, али и туга као неизоставни додатак.

Милица није једина, јер је #SadGirlTrend хештег на ТикТоку употребљен више од 96 милиона пута.

Кориснице се снимају препричавајући шта им се лоше догодило у току дана и зашто су тужне, али постављају и видео снимке на којима опонашају ова осећања.

Ипак, улепшавање сопствене патње има много дужу историју, сматра Фредрика Теландерсон, истраживачица са универзитета Лунд у Шведској.

„Иако може изгледати да је овај тренд нешто сасвим ново и једноставно, начин на који се посматрају женска афективна стања није везан за појаву интернета.

„Кроз друштвене и културне представе дуго се градио и трансформисао мит о женској патњи и лудилу", каже ауторка студије Медији 21. века и ментално здравље жена (21st Century Media and Female Mental Health), за ББЦ на српском.

Како је опонашање патње постало вирално?

Милица је од пубертета била тиха, повучена и, како каже, „превише емотивна".

Писала је дневнике који су били „прилично патетични".

„Романтизација туге ми помаже да преживим када осетим да ми постаје тешко у животу или кад психички нисам баш најбоље", каже она

Фредрика Теландерсон објашњава да се туга и свест о менталном здрављу налазе на „сваком углу" медијског пејзажа 2020-их.

„Сервис за стримовање музике Спотифај нуди широк спектар листа песама прилагођених тужним расположењима", додаје она.

Појавио се и нови начин шминкања: замрљани ајлајнер и маскара који опонашају излед шминке размазане од плакања (crying girl makeup).

„Различити микро-трендови на друштвеним мрежама, у виду несагледиво много поткатегорија, захватају и једно тако дубоко филозофско осећање као што је меланхолија", каже Лука Бешлагић, професор на Факултету за медије и комуникацију.

„Она је предмет бројних естетских трендова који, кроз оптику и најразличитије ретро и актуелне стилове из популарне културе, романтизују и естетизују осећања туге, беспомоћности, анксиозности".

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Поп култура и мелaнхолија

Када је била у осмом разреду основне школе, Милица је на друштвеној мрежи Тамблр (Tumblr) открила читав нови свет.

„Тамо ме је дочекала заједница тинејџера сличних мени, али и много садржаја, попут књига, филмова и музике, са којима сам могла да се поистоветим", каже смеђокоса девојка.

Открила је певачице попут Лане Дел Реј, Мелани Мартнез, Marina and the Diamonds, познате по спорим поп и инди тоновима и текстовима који говоре о патњи, токсичним романтичним односима, али и усамљености.

Тамблр (Tumblr) је била прва друштвена мрежа где су младе девојке постављале уређене слике и јавно говориле колико су тужне, делиле проблеме, откривале терапије које користе за побољшање менталног здравља и тако слале поруку да се не стиде, него и уживају у сопственој патњи, објашњава Теландерсон.

Све су оне тежиле да буду „лепе, младе, али и тужне".

Уколико бисмо се осврнули на објашњење које долази из психоанализе, меланхолија је осећање жаљења за изгубљеним објектом који, парадоксално, можда никада није ни постојао, каже Бешлагић.

На интернету су посебно заступљене представе женске меланхолије које, иако могу потицати из богате историје уметности, много више дугују савременој популарној култури - филмовима, ТВ серијама, видео играма, моди, али и стриповима, указује он.

'Бајка која те подсећа да ниси сам'

Aмеричка певачица Лана Дел Реј је међу првима покренула талас 'тужних девојака', сматра Теландерсон.

Тихи тонови и „сањарење о смрти" било је осликано у спорим сепија снимцима њених спотова, бисерним огрлицама и стиховима који освешћују патњу.

Ива Лоренс, кантауторка из Србије, објашњава да је и на њену музику утицала управо ова певачица.

„Поп музика често личи на бајку, помало је наивна, а људи се са текстом лако поистовете.

„Тај жанр служи да се не осетиш као да си сам. Некада сам правила песме поред којих сам желела да се осетим тужно и то поделим са неким", каже Лоренс за ББЦ на српском.

Сопствене песме види као „музичке дневнике".

„Оно што ме мучи, поделим са људима кроз мелодије, и на тај начин помогнем и њима, али и себи", објашњава она.

Када се појавила прва тужна девојка?

Чини се да корени ових интернет опсесија сежу чак до почетка 17. века и једне од најпрепознатљивијих књижевних јунакиња, Офелије.

Трагична личност Шекспирове драме Хамлет вековима је била један од најпопуларнијих архетипова женске туге у западној култури, наводи се у раду Ивана Видића Репрезентација тужних женских субјеката у пeсмама Силвије Плат, Лане Дел Реј и Марине енд д Дајмандс.

Офелија је заљубљена у Хамлета, а пошто сазна да јој је убио оца, изгуби разум и утопи се у реци.

Појачан осећај њене туге остварен је кроз мотив цвећа којим Офелија прави венчиће и кити друге ликове у драми, a и доприноси појму нежне девојке, пише Видић.

„Неурастенија (живчана растројеност), хистерија, шизофренија, депресија - ментална нестабилност у култури је сматрана типичним женским проблемом без научног утемељења.

„Та нестабилна жена постоји и данас у лику тужне девојке популаризоване на друштвеним мрежама."

Раније позната као девојка у невољи, ожалошћена удовица и истраумирана јунакиња, „тужна девојка се једноставно може дефинисати као особа обележена женском траумом, сломљеним срцем и туробним понашањем", пише он.

Лепе чак и кад умиру

Женска и мушка смрт су у књижевности и уметности различито приказиване.

Мушкарци се често убијају оружјем, док жене чувају целовитост тела, не би ли остале лепе и кад умиру, пише Констанца Берго са Универзитета у Нотингему у раду Поетика женске смрти.

Оне умиру тихо и неприметно, као колатералне жртве друштвених сила и процеса који надилазе њихову снагу, објашњава Владислава Гордић Петковић, професорка са Филозофског факултета у Новом Саду.

Третиране су као „неважне и споредне", а често су „инструментализоване, фатализоване и демонизоване", каже за ББЦ на српском.

„Шекспирове јунакиње по правилу имају много мање стихова него његови јунаци."

Туга као побуна

Милица Бранковић верује да јој је интернет тренд тужне девојке помогао да се осећа сигурније.

„Некад мислим да од превелике количине дневних обавеза немамо времена за сопствена осећања.

„Чини ми се да је меланхолија некад била допустљива, док је данас попут луксуза", сматра она.

Теландерсон оцењује да се ради о „врсти протеста".

„У питању је одговор на сталну позитивност и добро расположење које нам је наметнуто, јер су људи постали уморни од тога да морају да буду срећни.

„Са једне стране имамо снажне, активне и борбене жене присутне у медијима, које се представљају као једини начин на који можете да постојите као жена, а са друге, уморне девојке, које се другим трендом штите од оваквог наратива", закључује.

'У сопственом филму'

Милица Бранковић се некад осећа као главна јунакиња филма или књиге.

„Не увек, само кад сам добро расположена", додаје уз осмех.

„Тада се снимам како читам књигу, учим и то ми помаже да лакше обавим свакодневне обавезе, које су ми иначе напорне".

На друштвеним мрежама се шири још један изазов - синдром главног јунака, а хештег MainCharachterSyndrome на ТикТоку употребљен је више од е 51 милиона пута.

Људи се понашају као да су главни ликови у измаштаној верзији сопственог живота, бележећи камером телефона улепшани делић стварности.

Ова појава може бити оснажујућа, и ствара осећај да смо важни, објашњава Фил Рид, професор психологије на Универзитет Свонси у Велсу.

Ипак, уколико се предалеко оде у романтизацији стварности, она се изобличава, а може се развити и анксиозност, каже за ББЦ на српском.

„Синдром главног лика има тенденцију да буде везан за различите облике нарцизма.

„Нису ни сви главни ликови моћни, па људи са рањивим нарцизмом (снажном потребом за пажњом), понекад могу усвојити наратив жртве", сматра Рид.

Објаве на интернету нису право искуство, упозорава он.

„To није окружење у коме се живи живот, и није више 'стварни живот' од речи које видимо папиру".

Погледајте и овај видео:

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]