Бата Булатовић и убиство: Две деценије никад решеног случаја који је потресао српски фудбал

Тај 26. март 2004. године генералном секретару Фудбалског савеза Србије и Црне Горе (ФССЦГ) Бранку Булатовићу изгледао је као и сваки други.

Један од најпрепознатљивијих фудбалских радника тог доба, познат по надимку Бата и густим брковима, тог јутра упутио се на Теразије 35, у просторије фудбалског савеза у центру Београда.

Међутим, до њих никада није стигао - тог дана је убијен.

Непознати мушкарац му се око 10.30 пришуњао док је чекао лифт и пуцао му у потиљак.

„То је дан који ми је све променио, читав живот... Велики ударац за једног 14-годишњака", каже Блажо Булатовић, син Бранка Булатовића, у разговору за ББЦ на српском.

„Баш сам пре неколико дана размишљао да је 20 година од татине смрти и нисам могао да поверујем да је време тако брзо пролетело."

Убица никада није пронађен, као ни особе које су наручиле убиство.

„Мислим да ћу отићи у гроб са незнањем ко га је убио", изричит је Блажо Булатовић, данас помоћни тренер у омладинској репрезентацији Србије и београдском Чукаричком, члану Суперлиге Србије, елитном рангу такмичења.

О Булатовићевој смрти дуго се писало као једном у низу „фудбалских убистава" из деведесетих и почетка двехиљадитих, када је убијено неколико контроверзних власника и финансијера клубова.

„Трагично је стављати Бату Булатовића у исти кош људима који су прво били у криминалу, па су се тек после бавили фудбалом", наводи Небојша Лековић, некадашњи председник Фудбалског савеза Србије и један од најближих Булатовићевих сарадника.

„Прошло је 20 година, али као да сам јуче изгубио блиског пријатеља", каже он за ББЦ на српском.

Убиство

Блажо Булатовић је тог јутра био на тренингу пионира београдског ФК Полет.

Био је петак, добро се сећа.

„Дошао сам кући око 11, пола 12 и чуо да су пуцали на тату.

„Мајка и сестра су плакале и отишле у болницу, ја остао код куће, после 45 минута сам на телевизији видео вест да је упуцан у главу и тада сам схватио да га можда више никада нећу видети."

Булатовићу су први у помоћ притекли људи из савеза - курир Душан Гелић, тадашњи селектор Илија Петковић и секретар стручног штаба Пера Пешић.

Брзо су позвали хитну помоћ која га је превезла у Ургентни центар.

Нападач је претходно пиштољ ставио у торбицу, чистачици која је случајно наишла кратко рекао „ћути" и мирно се одшетао у подземни пролаз, навео је Инсајдер у серијалу „Правила игре" из 2008. године, о фудбалској мафији.

Лековић је у том тренутку био у Црној Гори.

„Падала је киша као из кабла, ја на тиватском аеродрому, зовем га неколико пута, а он се не јавља, што ми је одмах било чудно, јер смо се сваког јутра чули.

„После пола сата зове ме Пера Пешић: 'Упуцали Бату', каже. Ја у шоку, одмах у авион, право у савез и... После је све ишло како је ишло", наставио је после кратке паузе.

Булатовићево убиство изазвало је велики шок у читавој земљи.

Посебно у Фудбалском савезу СЦГ, на чијем челу је тада био Драган Стојковић Пикси, данашњи селектор, док је председник црногорског савеза, као и данас, био Дејан Савићевић.

„Пикси је најчешће био у Паризу, Дејо у Црној Гори, тако да је на Булатовићу фактички стајала цела кућа", наводи Лековић.

„Био је скроман човек, велики познавалац фудбала и прави оперативац који је савршено познавао администрацију и харизмом држао све на окупу и броју."

Све то, како каже, показује и ситуација када су челници савеза покушавали да се договоре о његовој сахрани.

„У једном тренутку, устане Пера Пешић: 'Људи, па дај да питамо Бату', рекао је.

„Онда је застао, замислио се, па додао 'пу, боже, опрости шта причам'."

Ко је Бранко Булатовић

Истрага

Одмах су кренуле и спекулације о разлозима Булатовићевог убиства.

Као један од могућих мотива помињао се и новац који је Булатовић наводно позајмљивао, писало је Време.

Зоран Ивошевић, бивши судија Врховног суда и тадашњи председник Правне комисије Фудбалског савеза, сматра да ту „вероватно има неког криминала", али о Булатовићу има „веома лепо мишљење" и не верује да је био део коруптивних радњи.

„То може да буде само разлог да он нестане, да би таквих ствари било. Страдао је зато што се бунио против тога", каже Ивошевић у разговору за ББЦ на српском.

„Сметао је, зато је и нестао."

Није прецизирао коме је сметао и зашто.

Према изворима из МУП-а Србије, на које су се позвали аутори Инсајдера, Булатовић је убијен у тренутку када је одлучио да прекине праксу намештања утакмица.

Посебно је била спорна утакмица никшићке Сутјеске и ОФК Београда, одиграна 20. марта 2004. године, завршена резултатом 2:1, коју је Булатовић одбио да региструје због сумње да је намештена.

To jе био 12. пут заредом да у сусретима ова два клуба победи домаћин.

„Регуларно, зар не", писало је на транспаренту навијача ОФК Београда током меча.

На челу Сутјеске, у том тренутку био је Брано Мићуновић, познати црногорски бизнисмен и један од најмоћнијих људи Црне Горе, а на челу ОФК Београда Звездан Терзић, касније председник Фудбалског савеза Србије, а данас генерални директор Црвене Звезде.

Против Терзића је годинама вођен поступак због сумње да је незаконито присвајао новац од трансфера фудбалера ОФК Београда, који су пратила честа одлагања рочишта.

Део оптужби против Терзића је 2022. застарео, да би он 2023. за остатак био ослобођен првостепеном пресудом, на које је тужилаштво поднело жалбу.

Погледајте видео о ОФК Београду:

Драган Булић, у то време председник Заједнице прволигаша, изјавио је 2008. за Инсајдер да су се Булатовић и он у том тренутку заједно борили да „не буде намештања и игре три за три".

Реч је договору два клуба када ће који да победи у њихова два међусобна лигашка дуела - једном на страни и једном код куће.

„Намешта се и у Италији и у Шпанији, али овако сељачки, као код нас - нигде", рекао је Булатовић поводом покретања истраге о регуларности меча Сутјеске и ОФК Београда.

Неколико дана касније је убијен.

Из МУП-а Србије тада је саопштено да је убиство Булатовића веома тежак случај, иза којег очигледно стоји добро организована и моћна група, наводи се у Правилима игре.

Нико није ухапшен, упркос томе што је, како су говорили из београдске полиције, испитано неколико стотина сведока.

Инсајдер у истој емисији преноси и речи Дејана Савићевића да је у првенству СЦГ „више од пола утакмица намештено", али Савићевић није желео да изнесе конкретне податке.

„Нећу да прођем као Бата Булатовић", рекао је Савићевић.

Неколико дана касније, Савићевић је изјавио да су његове речи изврнуте и стављене у погрешан контекст.

„Рекао сам да нећу да исправљам криве Дрине у фудбалу и да се тако излажем опасности", навео је и истакао да убиство Булатовића „нема везе са фудбалом".

„Он је био мој пријатељ и наравно да ми смета што се сада на тај начин спекулише о разлозима његове смрти - нагађају да је убијен због трансфера, па због некаквих сертификата, па зато што није регистровао првенствену утакмицу, али тврдим да то нема везе са истином."

Убиства у српском фудбалу

У јулу 1995, у Београду је убијен Миодраг Никшић, контроверзни бизнисмен и власник нижеразредног ФК Звездара.

Исти клуб 2001. изгубио је још једног председника, када је убијен Бранислав Тројановић.

На Новом Београду је 1998. убијен и Јусуф Јуса Булић, отац Драгана Булића и власник ФК Железник, који 2005. стиже и до пехара националног купа.

Жељко Ражнатовић Аркан, власник ФК Обилић, који је 1998. стигао и до шампионске титуле, самим тим и европских дуела против моћног минхенског Бајерна и Атлетико Мадрида, убијен је 2000. године у хотелу Интерконтинентал у Београду.

Ражнатовић је током ратних деведесетих био командант паравојне формације Српска добровољачка гарда, због чега је пред Хашким трибуналом био оптужен за ратне злочине.

Убијен је пре изручења и суђења.

Клуб после Ражнатовићеве смрти преузима његова супруга, певачица Светлана Цеца Ражнатовић, која је 2011. осуђена због противправног присвајања новца од трансфера десет фудбалера Обилића у иностране клубове и држања 11 пиштоља без дозволе.

Прескакање лига

Зоран Ивошевић, бивши судија Врховног суда

Док сам у фудбалском савезу био председник Правне комисије, имали смо врло занимљив случај са Жељком Ражнатовићем.

Његов клуб је завршио четврти или пети у некој нижој лиги, али је и поред тога хтео да уђе у виши ранг, иако није остварио неопходан пласман за то.

Због Булатовића је то дошло пред Правну комисију.

Два регионална савеза су подржала Ражнатовићев захтев, два нису, а ја као председник сам гласао последњи и сви су очекивали да одобрим захтев да његов клуб напредује.

Притом, дан пре тога ме је звао један званичник Црвене звезде, да ми каже да подржим Ражнатовића.

Овај му је претио, можда је баш и у тренутку док смо причали био поред њега.

Рекао сам му још тада да то не долази у обзир.

Гласао сам против и Ражнатовићев клуб није ишао даље.

Булатовић ми је први пришао и честитао на одлуци.

Два месеца по убиству Ражнатовића, убијен је и Радослав Трлајић, познат као Бата Трлаја, у то време власник ФК Бежанија, клуба са најцрњим билансом у српском фудбалу.

Пре Трлајића, са Бежанијом је повезиван Михајло Дивац, убијен 1995. године, да би 2006. био убијен још један председник клуба - Горан Мијатовић.

Ражнатовић, Трлајић и Дивац актери су документарног филма Видимо се у читуљи, о српском подземљу, где су јавно говорили о животу у свету криминала.

На питање откуд људи из тог миљеа у српском фудбалу, Лековић одговара да је фудбал „сам по себи интересантан", али и да се „око трансфера врти велика лова".

„У кризним временима, какве су биле деведесете, аутоматски су се уз њега везали људи који су желели велику зараду", наводи.

И данас, како каже, људи често у њега улазе „мислећи да ће преко ноћи узети велике паре", због чега „недостатак спортских радника" истиче као велики проблем домаћег фудбала.

Марко Ницовић, некадашњи шеф београдске полиције, после убиства Булатовића изјавио је да је то „само друго лице фудбала", који је „идеалан за прање великог новца".

Тадашњи министар полиције Драган Јочић додао је на питање о фудбалској мафији да „где постоји велики новац, увек има организованог криминала".

Лековић ту понавља да Булатовић „не спада у тај кош".

„Кружиле су о њему разне приче, новине су после његове смрти веома ружно извештавале да је убијен фудбалски бос, ово оно, али то апсолутно нема везе", истиче.

Блажо Булатовић каже да му је данас „сасвим небитно" што његовог оца често помињу уз остала „фудбалска убиства", иако истиче да његов отац „није био криминалац".

„Оно што боли је да је он на списку убијених, боли што га нема.

„Када сам био млађи, увек сам причао да бих волео да знам разлог, али чак и ако сазнам ко ми је убио тату, њега нико неће вратити."

Избегли убиства

Смрт је избегао Драгиша Бинић, члан славне генерације Црвене звезде која се 1991. попела на кров Европе и света, кога су покушали да убију 2004. године, у време док је био председник ФК Обилић.

Исто се догодило и Ненаду Опачићу, некадашњем првом човеку ФК Ветерник из Новог Сада.

Опачић је убијен 2015. године, када више није био повезан са фудбалом.

Неколико пута је покушај убиства преживео и Слободан Милутиновић, звани Снајпер, некадашњи челник ФК Кабел, а касније и део управе ФК Војводине.

Два пута је атентат извршен и на Ратка Буторовића, званог Бата Кан Кан, бившег председника Војводине, оптуживаног за намештање мечева и подмићивање судија.

Буторовић је преминуо 2013. године.

ФК Бежанија је и овде помињана.

Јован Русић, актуелни председник клуба којем је до сада убијено неколико челника, изјавио је 2019. да је наручено и плаћено његово убиство.

Полиција је, како наводи, то спречила.

Могу ли фудбалери из Србије и са Косова да одиграју утакмицу - бар у Немачкој

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]