Зависност од коцкања: Зашто су врхунски спортисти посебно рањиви

Након десет година зависности од коцкања, Марк Вилијамс је изгубио контролу.

Једно време је гацао кроз мочвару препуну дугова, а сада није у стању да покрије камате на кредитним картицама.

Ипак, покушао је да се опроба са новом опкладом вредном 10.000 фунти. Екран таблета га је наградио поруком ,,недовољна новчана средства".

Зафрљачио је ајпед који је чврсто држао у рукама.

Затим је почео да баца све што је могао да дохвати у дневној соби.

Вриштао је и плакао, псовао свет и сопствену несрећу.

Затим му се поглед сусрео са очима његове 18-месечне ћерке која је седела на поду.

,,Само ме је нетремице посматрала", присећа се Вилијамс.

,,Никада ми се та слика неће избрисати из памћења, на шта ли сам јој личио у том тренутку".

,,Смирио сам се и подигао је. Чврсто сам је држао и наглас рекао како ћу да потражим помоћ. По прву пут у животу то сам и мислио. Обећао сам да јој нећу упропастити будућност".

Било је то 7. новембра 2018. године - датум којег се Вилијамс присећа затворених очију. Од тада није уплатио ниједну опкладу.

Вилијамс је успео да спаси однос са ћерком, али то није успео да уради и са својом фудбалском каријером.

За некада обећавајућег талента у Рексему, који је играо са будућим играчима Премијер лиге Халом Робсоном-Кануом и Џоем Аленом у јуниорској репрезентацији Велса, спорт који је волео више није представљао приоритет.

,,Увек сам први долазио на тренинге, а последњи одлазио са њих", каже он. ,,Али ускоро сам био последњи који стиже и први који га напушта".

,,Тренери су мислили да сам надмен. Нису знали да је проблем био много озбиљнији од тога".

,,Водио сам двоструки живот. Будио бих се ујутро и на лице стављао маску, али било је исцрпљујуће да на лицу одржавам осмех којег заиста није ни било. Избегавао сам контакт очима са својим саиграчима јер сам се плашио да ће видети какав сам у ствари".

,,Сећам се утакмице коју сам играо у ФА Купу. Мама и тата су били на трибинама. Тебало је да то буде остварење сна, али ја сам мислио само на огромну своту новца коју сам уплатио на један крикет меч. Нисам могао да сачекам последњи звишдук судије да одем и проверим резултат тог меча".

,,Више нисам желео да будем фудбалер. Желео сам да останем у сопственој зони комфора, далеко од свих, да бих могао да се коцкам".

,,Тада сам схватио да је било доста. То је био једини тренутак када сам осетио да је било доста".

Често названо скривеном зависношћу, коцкање не оставља на телу трагове као неки други компулсивни поремећаји, као што су алкохол или проблеми са дрогом. Због тога се теже открива - и лакше прикрива.

Ове године је једна студија објављена у журналу Научни извештаји показала да се проблеми са коцкањем у двоструко већем обиму појављују код врхунских спортиста (истраживање обављено у оквиру ирске Гелске спортске организације - ГАА) него у општем становништву.

Ова студија се ослањала на истраживање ширег обухвата спроведеног у Европи 2016. године, које је показало значајан пораст коцкарских проблема код професионалних спортиста.

Једна анкета спроведена 2014. године је открила да је у случају професионалних фудбалера и играча крикета, овај проблем три пута већи него у општој популацији.

Моћна комбинација вишка слободног времена, вишка новца за трошење и снажно изражене жеље за победом по сваку цену, у стању је да створи идеалне услове за стварање и јачање зависничког понашања.

,,Неки од играча које смо интервјуисали верују да карактерне особине врхунских спортиста саме по себи воде ка коцакрским проблемима", објашњава Киран Мареј, водећи истраживач студије спроведене ове године.

,,Они су по природи компетитивни. Коцкање са саиграчима повећава ризик.

,,Ради се о групној активности и лако је видети због чега они желе победу. Уколико је у тиму присутна коцкарска култура, то би могло да буде штетно".

Вилијамс се слаже са Марејевом проценом.

,,Када неки саиграч победи, а ја изгубим, то у мени изазива потребу да се још више коцкам", каже он. ,,Ја сам увек био лош губитник. Знам још много мојих саиграча који се исто тако осећају".

Марејева студија под називом Показатељи штетног коцкарског понашања код врхунских спортиста је била фокусирана на спортисте аматере.

У ирској Гелској спортској организацији играчи нису плаћени, па уз спортске обавезе обично имају и друге послове или бирају више образовање.

Штавише, они се такмиче у лигама у којима су спонзорства кладионичарских компанија забрањене.

Сасвим је другачија прича у енглеском фудбалу.

Чак и ван Премијер лиге у којој је просечна недељна зарада виша од 70.000 евра, према истраживању из 2019. године, играчи и даље јако добро зарађују.

Они су професионалци и животни стил им омогућује доста слободног времена између интензивних радних обавеза.

Штавише, у овој земљи фудбалери су бомбардовани логоима и слоганима кладионичарских фирми.

,,Свуда су око нас", каже Џејмс Грајмс - оснивач кампање Биг Степ, лансиране 2019. године у циљу укидања коцкарских реклама из фудбала на свим нивоима.

,,Налазе се у свакој улици. На телевизији. На радију. Скy Бет је спонзор Фудбалске лиге. Они су спонзори великих стадиона и многих тимова".

Осам тимова у Премијер лиги ове сезоне на предњој страни дресова имају истакнуте називе кладионичарских компанија, док још два клуба сличне рекламе имају исписане на рукавима дресова.

Брентфорд, којем је главни спонзор јужноафричка кладионичарска компанија Холлywоодбетс, на терену предводи Ајван Тони.

Енглески нападач који тренутно издржава осмомесечну забрану играња зато што је 232 пута прекршио правила о клађењу, има дијагнозу зависника од клађења.

Управо је овај контраст између његове суспензије и зависности и спонзора његовог тима, привукао велику пажњу.

,,То је врста лицемерја", каже Грајмс.

,,Ови младићи су приморани да буду шетајуће рекламе за онлајн коцкарнице, а уколико користе њихове услуге, они губе посао. То је бесмислица".

,,На неки накарадан начин, ово би могла да буде прекретница. Тренер Брентфорда Томас Френк је рекао да ту нешто мора да се промени".

,,Мислим да је то први пут да је неки тренер из Премијер лиге рекао оно што ми причамо већ годинама. Можда ће ово коначно заиста покренути неке ствари".

Ствари су се промениле.

Или прецизније, ствари ће се променити 2026. године када коцкарским компанијама више неће бити дозвољено да се рекламирају на грудима играча након револуционарног договора између клубова.

Грајмс овај договор назива ,,несувислим" и истиче да ће кладионичарске фирме и даље моћи да се оглашавају на рукавима дресова, рекламним плакатима на ободима терена, стубовима рефлектора и на семафорима.

Али забрана на предњим деловима дресова представља признање штетног ефекта блиског односа спорта и производа који потенцијално могу да нашкоде.

Природно, повлаче се и паралеле са рекламама за цигарете које су у Великој Британији биле забрањене 2003. године.

Студија спроведена три године касније, открила је да је забрана ,,у значајној мери смањила изложеност утицајима рекламирања дуванских производа".

Да ли ће и забрана коцкарских спонзорстава имати улогу сребрног метка? Грајм није сигуран да ће се то догодити.

,,То ће у сваком случају бити од помоћи у спречавању штете", каже он, ,,али само по себи то неће донети ништа,".

,,Због тога такође морамо и да пропагирамо ставове о безбедности и да имамо независне изворе финансирања за истраживања и лечење".

Грајмс са страшћу говори о овој теми. Он каже да је заокупљен ,,мисијом" и да је ,,бесан" на фудбал и индустрију која га је изневерила.

Када је имао 16 година, он је уложио 5 фунти на победе четири тима и зарадио 90 фунти када су ти тимови победили. Још увек се сећа имена тих клубова - Хистон, Стивенејџ, Петербороу и Торквеј.

,,Мислио сам да сам скапирао све у фудбалу", каже он.

,,Отприлике у то време сам почео да се занимам и за тренерски посао. Са 17 година сам већ имао УЕФА лиценцу.

,,Радио сам у академијама у Шефилд Јунајтеду и Донкастер Роверсу. Фудбал је био мој живот. Веровао сам му свим срцем и душом".

Његови улози су постајали све већи.

Баш као и новац који је дуговао пријатељима и члановима породице, али и ,,сумњивим фирмама које више не постоје". Све у свему, изгубио је близу 100.000 фунти.

Борио се да сачува посао.

Једном приликом, када више није знао куда да оде, неколико ноћи је провео спавајући на железничкој станици.

,,Имао сам среће да себи нисам одузео живот, јер је и то лако могло да се догоди", каже он.

,,Био сам на ивици да учиним нешто страшно. Мислим да људи не схватају како зависност може да убије људе".

,,Разговарао сам са родитељима који су изгубили децу накопн самоубистава повезаних са коцкањем.

,,Читали су ми њихове опроштајне поруке и коцкање је често било истицано као примарни фактор. Када ово будемо сагледали у светлу ризика од губитка живота, имаћемо и боље механизме за спречавање оваквих ствари, али још увек смо далеко од тога".

Грајмс верује да је у сржи решења проблема образовање.

Слично мисли и Вилијамс који је тренутно под уговором са приватном консултантском фирмом Епиц Риск Менагмент, која помаже другима користећи искуства спортиста са коцкањем.

Водећи клубови Премијер лиге, као што су Манчестер Сити, Арсенал и Челзи, користе њихове услуге.

,,Говорим на скуповима у просторијама препуним фудбалерима и они се поистовећују са причама које им презентујем", објашњава Вилијамс.

,,Понекада су то веома емотивни догађаји".

,,У просторији сам препуној познатих фудбалера, а ни мува се не чује. Они препознају ликове и емоције, као и притисак о којем говорим.

,,Чак и они који играју на највишем нивоу препознају ове теме. Тада осећам како сам нешто постигао".

За разлику од организације Биг Степ, Епиц не заговара раскид партенрства између фудбала и коцкарских фирми.

Они су у партнерству са седам коцкарских компанија и из ове изндустрије узимају новац за своје деловање.

,,Ми не тражимо да се коцкање забрани у овој земљи", каже Џон Милингтон, директор у компанији Епиц. ,,Клађење на спорт може да буде забаван хоби за многе људе".

,,Ми покушавамо да обучимо људе, а нарочито спортисте који су посебно рањиви, да савладавају проблеме који им се нађу на путу.

,,Знамо да смо у стању да променимо ствари. Кроз приче са спортисима који раде са нама, ми покушавамо да уклонимо стигму о штетним коцкарским навикама".

Вилијамс разуме све то и напомиње да је осећао срамоту због зависности коју је стекао и да није био у стању да то призна тренеру или саиграчима.

Марејево истраживање је открило да су се играчи који су имали сличан проблем, лакше одлучивали да разговарају са члановима породице и зато мисли да је од кључне важности да се обезбеде безбедна места на којима би играчи могли да пронађу помоћ.

Све више спортиста почиње јавно да говори о овој теми.

Некадашњи играч Арсенала Пол Мерсон је у документарном филму из 2021. године, разговарао са тројицом фудбалера који су се опорављали од коцкарске зависности - Китом Гилеспијем (Њиукасл и Северна Ирска), Џоном Хартсоном (Арсенал и Велс) и Скотом Дејвисом (Рединг) о њиховим животима и губицима које су претрпели.

Њих четворица су, верује се, све заједно изгубили око 15 милиона фунти коцкајући се.

Тони Адамс, Мерсон и Хартсонов бивши капитен Арсенала су 2000. године основали клинику Спортинг Цханце.

Она пружа подршку и услуге лечења бившим и садашњим спортистима у превазилажењу поремећаја зависности.

Адамс је 2022. године у интервјуу за Тајмс рекао да на клиници Спортинг Цханце имају више пацијената са зависношћу од коцакања од оних који имају сличан проблем са алкохолом.

Он је коцкање описао као ,,омиљену дрогу фудбалера Премијер лиге".

Иако се перцепција везана за ову болест зависности мења, неке менталне препреке остају.

,,Постоји проблем са спортистима који траже помоћ у поређењу са онима из опште популације", објашњава Алекс Милс који предводи сектор образовања и комуникације у организацији Спортинг Цханце, која је само прошле године имала преко 1.000 људи о којима се бринула.

,,Постоји тај мачо аспект у свему. Да би се у том свету напредовало потребан је снажан его, али онда се изазови поистовећују са слабостима".

Сви који су интервјуисани за потребе овог чланка се слажу у једој важној ствари - да је коцкарска зависност проблем из домена менталног здравља и да би могла да нашкоди целом друштву. Владин извештај који је објављен 27. априла ове године, макар је обелоданио жељу оних који имају моћ да нешто ураде да се позабаве овом темом.

Током највеће реорганизације регулације коцкарског сектора у последњих 20 година, предложене су различите мере. Тако су предложени и лимити на коришћење слот машина за узраст 18-24 године, који према овом извештају представља ,,нарочито рањиву групу".

Друге мере предвиђају провере коцкара који губе велике количине новца. Оне би се примењивале у случајевима када би коцкари губили више од 1.000 фунти у року од 24 часа, или 2.000 фунти у периоду од 90 дана.

Ове мере су усмерене ка онима које зависност већ обузима.

Међутим, неки сматрају да су уочљиви љубитељи коцкања или они млади људи који имају на претек и новца и времена и даље рањиви.

,,Они који у каснијем животном добу буду изложени овом пороку, ипак имају мање шансе да постану зависници", каже Грајмс.

,,Деца од 9 или 10 година су такође изложена. Уколико заувек не избацимо клађење из спорта, овим проблемом ће морати да се баве и генерације које долазе".

Погледајте и ову причу:

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]