Археологија: Југословенски стручњаци део тима који је спасио споменике Нубије

Колосалне статуе фараона и десетине праисторијских храмова у долини Нила на крајњем југу Египта и северу Судана афричко сунце грејало је вековима.

Рађање идеје о подизању нове Асуанске бране 1950-их запретило је да се ово културно-историјско благо, уместо на обали реке, нађе под водом будућег језера.

На апеле влада две афричке земље у помоћ је притекао Унеско (Организација Уједињених нација за образовање, науку и културу) и 1960. започео међународну кампању спасавања споменика Нубије, регије и дома тих драгуља светске баштине.

„Ова кампања је уврштена у једну од митских, великих, оснивачких акција где је учвршћен дојам светског наслеђа, универзалности човечанства и његове историје", говори Немања Радоњић, историчар и доцент Филозофског факултета у Београду, за ББЦ на српском.

У пројекту је учествовала и Југославија, која је неговала чврсте односе са Египтом захваљујући Покрету несврстаних и пријатељској вези његових оснивача и лидера двеју држава, Јосипа Броза Тита и Гамала Абдела Насера.

Југословенски конзерватори били су ангажовани на четири локације 1963. и 1964. године, радећи на уклањању и очувању зидних слика и фрески из ранохришћанских цркви.

„Ова сарадња је изузетно значајна, како због учешћа наших стручњака у Унесковој акцији, тако и због контаката, повезивања и сарадње коју је Покрет несврстаних омогућио", говори Ана Кнежевић, кустоскиња Музеја афричке уметности, за ББЦ на српском.

Покрет несврстаних, међународна организација основана 1. септембра 1961. у Београду, заузимала је неутралну позицију у блоковски подељеном свету.

Унесков пројекат, у коме је учествовало 50 земаља и спасено 22 споменика, завршен је 10. марта 1980.

Укупни трошкови били су 80 милиона долара, док је износ прикупљен кампањом био двоструко мањи.

Градња бране усред 'колевке цивилизације' као повод за кампању

Ослободивши се присуства колонијалних сила, новоформирана република Египат под Насеровим вођством, кренула је у реализацију пројекта изграње нове бране на Нилу код Асуана.

Њеним подизањем, долину реке узводно од овог египатског града потопиле би воде вештачког језера ширине 25 километара и дужине готово 500 километара.

Убрзан развој Египта у Насерово доба захтевао је „велику индустријализацију која је изискивала огромне количине енергије", објашњава Радоњић.

„Та енергија, требало је да буде обезбеђена кроз изградњу бране на Нилу и језера које ће понети име Насер".

Већи део језера је на територији Египта, док је мањи у Судану.

Требало је иселити 90.000 људи са овог подручја, али и сачувати непроцењиво и вишемиленијумско културно, историјско, архитектонско и уметничко наслеђе најранијих великих цивилизација.

„Језеро је потопило територију која је у антици била позната као доња Нубија и на којој се налазило мноштво споменика староегипатске и хришћанске културe", говори историчар Ненад Марковић, за ББЦ на српском.

Каже да је основна идеја била „не само да се најзначајнији споменици преместе на неко друго место, већ и да се читава територија подробно документује".

Тако су владе Египта и Судана покуцале на врата Унеска у априлу и октобру 1959. тражећи помоћ за спас културно-историјског наслеђа Нубије.

Зелено светло две афричке државе добиле су 8. марта 1960, два месеца пошто су почели радови на Асуанској брани.

Почела је међународна кампања спасавања споменика Нубије, чији би нестанак, како се говорило, био „непоправљив губитак културног наслеђа човечанства".

Откуд Југославија у Нубији?

Југославија је имала одличне односе са свим постколонијалним државама, посебно покретањем идеје о Покрету несврстаних земаља

„Сматрала је да политичка, војна, економска, па и помоћ у пољу културне политике, јако важна за младе афричке државе, а да ће оне заузврат, подржати југословенски трећи пут не приклањања ниједном блоку - ни света капитализма, ни социјализма", објашњава Радоњић.

Конвенција о културној сарадњи са Египтом и Суданом потписана је 1958. и 1959.

Наредне године, у јулу, формиран је Национални комитет за спровођење Међународне акције за очување споменика старе Нубије.

Први југословенски стручњаци су послати у Судан и Египат, који је са Сиријом чинио тадашњу Уједињену Арапску Републику, у мају 1961. и на основу њихових извештаја је одлучено да Југославија преузме „извођење спасавалачких и конзерватоских радова на коптским, односно хришћанским фрескама".

Југославија је априла 1962. издала и поштанску марку са натписом „Спасите блага Нубије" на француском.

Акцију је помогла и са 226.000 долара.

За Судан је издвојено још 20.000 долара, а целокупна коришћена опрема - теренско возило, конзерваторски инструменти, алат и други материјали, поклоњени су њиховој служби за заштиту споменика.

Југословенски конзерватори у акцији

У долину Нила, колевке једне од најстаријих цивилизација, екипа конзерватора са Југословенског института за заштиту споменика, стигла је 18. октобра 1983.

Конзерватори Михаило Вуњак и Милорад Медић су водили пројекат, а у тиму су биле и њихове колеге сликари-конзерватори Миха Пирнат и Богдан Ковачевић, и архитекта Јован Нешковић.

Задатак је био сачувати, уклонити, консолидовати и поставити на чврсту површину зидне слике са ранохришћанских богомоља на четири локалитета.

„Имали су искуство у конзервирању и преношењу старих фресака у блоку са зида, зато су их и звали.

„Југославија је конзервирала српске средњовековне фреске у византијском стилу и рано их је пласирала, већ почетком 1950-их, као јединствени уметнички производ", објашњава Радоњић, аутор књиге „Слика Африке у Југославији".

Екипа је радила на хришћанској цркви у некадашњем храму Рамзеса Другог у Долини лавова (Вади ес-Себуа), подземној капеле Хоремхеб, уклесаној у стену, познатој као Абу Ода, затим на цркви Абдалаха Ниркија из 8. века и цркви из 11. века Шеик Абд ел Гадир у Судану.

„Допринос Института нубијској кампањи састојао се првенствено од тешког и деликатног задатка уклањања, преношења и очувања муралних слика из храмова и цркава на бројним локацијама", писао је Милорад Медић у Гласнику Унеска из 1980.

Прво одредиште конзерватора био је храм у Долини лавова који је изградио Рамзес Други, накнадно претворен у коптску цркву.

Конзерватори су боравили у броду код храма, а радили у самом објекту или оближњој импровизованој бараци.

Од почетка новембра, до краја децембра 1963. скинуте су све зидне слике, осим једне - Светог Петра, која је требало да се пренесе са блоком стене на којој је.

Потом су бродом отпутовали у Абу Оду где су у јануару 1964. скинуте неке од најпознатијих и највреднијих зидних слика у египатском делу Нубије, попут приказа Исуса Христа и светог мученика.

Недалеко одатле, у Абдалах Ниркију, холандски археолози открили су непознату хришћанску цркву чије су боље очуване фреске, композиције и фигуре, такође спасене.

Нубијска одисеја за југословенске конзерваторе завршена је у суданском Шеик абд ел Гадиру, где им је једна сеоска кућа послужила као дом и привремени атеље.

Фрагменти, претходно одвојени са црквеног зида, тамо су паковани у сандуке и преношени бродом и возом у Картум, главни град Судана, писали су Вуњак и Медић у Зборнику заштите споменика културе из 1965. године.

Накнадна хемијска испитивања показала су да су ова уметничка дела сликана углавном земљаним бојама, везивом раствореним у води, на малтеру од нилског муља и песка, често са додатком сламе.

Југословенски стручњаци су до 31. маја 1964. у Нубији скинули 92 фрагмената зидних слика, површине од 113.127 квадратних метара.

„Ова конзерваторска мисија Југословенског института за заштиту споменика остварила је по мерилима домаћина, домаће и светске јавности велики успех", наводи Радоњић.

Спасене фреске се данас чувају у Египатском музеју и Kоптском музеју у Kаиру, као и у Националном музеју Судана у Kартуму.

Абу Симбел, Филе и други драгуљи

Унеско је акцију у Нубији окарактерисао као „највећу археолошку операцију спасавања свих времена".

За две деценије кампање ископано је и забележено стотине локалитета, хиљаде објеката је рестаурирано, а спасена су и премештена 22 споменика.

Марковић каже да објекти потичу из „готово свих периода локалне историје".

Прве спасилачке радове обавиле су египатске службе већ на лето 1960. када су демонтирали и преместили храмове Тафис, Дабод и Кертаси.

Али највећи и најзахтевнији подухвати су тек следили - пресељење храмова у Абу Симбелу и на острву Филе, где су ангажоване екипе из више земаља.

„Абу Симбел данас представља један од најиконичнијих споменика старог Египта, у питању су два храма посвећена Рамзесу Другом и његовој супрузи Нефертари", оцењује Марковић.

На пресељењу ових драгуља светске баштине који и данас привлаче велики број туриста, радило се од 1964. до 1968.

Храм и грандиозне статуе измештене су 65 метара изнад првобитне локације и 200 метара даље од данашњег Насеровог језера.

Радови на пребацивању храмова са острва Филе на оближњу Агилкију, трајали су од 1972. до 1979.

„На њему се налазио храм богиње Изиде грађен и дограђиван од раног четвртог века пре нове ере до краја римске владавине", објашњава Марковић.

Управо су у овом храну пронађени последњи датовани хијероглифски и демотски натписи из 394, односно 452. године.

„Занимљиво је да су неки други храмови или делови храмова поклоњени појединим државама учесницама кампање, те се тако данас храм из Дебода може видети у Мадриду, храм из Дендура у Њујорку, храм из Тафиса у Лајдену, а храм из Елесије у Торину", додаје египтолог.

А неки праисторијски локалитети су остали и под водом Насеровог језера попут тврђава у Бухену и Семни.

'Солидарност која је превазишла политичке кабинете'

Југославија после 1965. није у већој мери учествовала у пројекту.

Разлог је вероватно што „културни односи, за разлику од економских и политичких, ипак нису били примарни", а и сама Југославија је имала „веома слабу египтологију у односу на друге земље", оцењује Радоњић.

„Нешто помоћи је опет дато кроз компаније које су се бавиле машиноградњом, премештању великих структура и готових блокова, па су 1970. неке југословенске фирме одиграле битну улогу у преношењу великих делова египатских храмова", додаје.

Египат је зато 1970. поклонио Загребу мумију Каипамау, Амонову свештеницу.

Био је то највећи поклон Југославији за учешће у кампањи, уз „пар артефаката, путујућих изложби и неколико предмета датих Титу и другим припадницима политичке елите".

Ипак, Радоњић сматра да је акција допринела осећају да Београд „заиста цени властите односе" са Суданом и Египтом, те појачала повезаност и солидарност, која је превазишла политичке кабинете.

„Односила се и на хиљаде обичних Југословена који су радили у тим земљама, и хиљаде Египћана и Суданаца који су се школовали, стажирали и радили у Југославији", закључује.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]