Историја, археологија и Србија: Павле Риђички, „светски путник" који је донео мумију у Београд

Мушкарац смиреног погледа, подшишане косе и сређених бркова у фраку позира пред објективом.

Овај црно-бели портрет једина је фотографија адвоката Хаџи Павла Риђичког, рођеног у Мокрину, данас насељу војвођанског града Кикинде у Србији.

Али током живота, дугог готово 90 година, није само читао законе и сувопарне пресуде.

Занимала га је култура, водио је рачуна о деци без родитеља, мењао је превозна средства како би спознао скривене кутке Европе, Азије и Африке, а на крају је донео и комад египатске историје на српско тло - мумију.

„Био је јако образован, говорио је неколико језика, а током школовања давао је и часове неким племићким породицама.

„И на дипломатском пољу био је важна и знаменита личност", прича Драгољуб Бадрљица, његов суграђанин, за ББЦ на српском.

Риђички, радознао и прецизан, како га Бадрљица описује, водио је детаљне дневнике о путешествијама по белом свету који су до данас сачувани.

Осим њих, он се помиње тек у неколико архивских докумената, а има га и на зиду просторије Народног музеја Србије, поред мумије коју је донирао, како је рекао, „српском народу".

Сећање на кумство и после три века

Драгољуб Бадрљица деценијама истражује прошлост родног места, али је за Павла Риђичког знао и пре него што се упустио у вишедеценијску пустоловину копања по старим хартијама.

Његови преци су се са породицом Риђички окумили, живели су кућа до куће у Сенти, а потом и у Мокрину.

„У мојој фамилији се сећање на кумство одржало три века, те сам за Павла знао још као дечак", додаје поносно овај професор у пензији.

Први писани траг о пореклу породице Риђички сеже до почетка 18. века, када се помиње извесни официр Раде, записаће касније Јован Ердељановић у књизи Срби у Банату, када су се вратили на своја ранија станишта у другој половини 18. века.

„Биле су то војничке породице, а презимена су се често изводила и из назива места где су становали.

„Могуће да су они у неком тренутку боравили у неком месту Риђици, па отуда и Риђички", каже Бадрљица, додајући да не може да потврди са сигурношћу овај податак.

„И оно мало списа што има о њему је поприлично раслојено и раштркано, те је потребно време упоредити и потврдити све информације.

„Требало ми је 30 година да утврдим тачан датум његовог рођења", објашњава он.

После неколико селидби, породица Риђички се задржала у Мокрину, где се 15. августа 1805. родио Павле Риђички.

У родном месту завршио је основну школу.

Нижу гимназију похађао је у Великој Кикинди, учио је и у Темишвару, Пешти, Сегедину.

Градови су тада били део Хабзбуршког царства које се после Првог светског рата 1918. распало.

Правну академију Павле Риђички завршио је у Бужуну, данашњој Братислави, главном граду Словачке.

Његова породица је, према речима Бадрљице, била међу најобразованијим током 19. века.

У једном тренутку, овај млади адвокат упознаје грофовску породицу Нако, која ће по много чему утицати на његов потоњи живот.

Управљаће имањем ове племићке фамилије, паралелно бринући о Јовану Наку који малолетан остаје без родитеља.

„Јован одлучује да га награди сумом од 100.000 форинти, што је за то време био велики капитал.

„Павле са оцем и браћом купује имања Скрибешће и Мали Зорленц, јужно од града Лугожа, на простору данашње Румуније.

„На узвишици изградио је православни храм", каже Бадрљица.

Црква округлог облика са торњем, око које расте жуто цвеће и даље је на истом брду, а у самом месту је 60 кућа, које је овај професор 2009. године и посетио.

Павле Риђички је, каже његов суграђанин, међу првима на сопственом имању увео модерне индустријске погоне: парну пивару, фабрику за паркете и холандску ветрењачу.

Животопис Павла Риђичког 1837. године обогаћен је још једним податком.

Постао је члан Матице српске, културне институције основане у Пешти у време ослобађања Србије од вишевековне турске власти.

Деценију касније, 1848, Европом су буктале револуције познате као пролеће народа.

Тај дух бунтовништва стигао је и до Мађарске, која је у то време била део Аустроугарске монархије, са престоницом у Бечу, на чијој територији је било и Срба.

Они су водили жестоке борбе против Мађара, уз помоћ добровољаца из тадашње Кнежевине Србије.

Исход револуције било је оснивање Војводства Србије и Темишког Баната, на простору данашње Војводине, а међу члановима главног одбора новоосноване територије био је и Павле Риђички.

Ипак, бојазан да ће му се Мађари осветити подстакла га је да са супругом Јеленом оде у Беч.

Деце нису имали, али је Риђички постао старатељ Корнелију Станковићу, који ће касније бити један од познатијих српских композитора.

Помагао је и Стеву Тодоровића, српском сликару, оснивачу Првог гимнастичког друштва у Срба, који му је узвратио сликајући његов портрет.

Али портрет се временом изгубио, каже Бадрљица.

Путем фјордова и вере

Услед многобројних селидби, није умео да борави само на једном месту, те се вођен знатижељом отиснуо на трогодишње путовање, стигавши до најсеверније тачке у Европи.

Његова писма са далеког пута у наставцима је објављивао Јаков Јаша Игњатовић у књижевном новосадском листу Наше доба.

„Имао је 80 година и желео је да види поларну светлост, те се упутио ка Норвешкој и био је први Србин који је корачао тим пределима", прича професор из Мокрина.

Јерусалим, Каиро, Александрија, Бејрут, Хиландар, Јордан, Беч, Напуљ само су неки од градова које је посетио Павле Риђички.

Зато га је и Јаков Игњатовић сматрао једним од највећих путника Срба у 19. веку, додаје Бадрљица.

Тада 80-годишњак, Риђички је путовао различитим превозним средствима: караваном, лађом, запрежним колима, „ватреном кочијом по гвозденом путу", како су тада називали железницу у развоју, о чему је детаљно и прецизно писао у путописима.

Тако је у Јордан, на Блиском истоку, стигао на коњу, док је немачку реку Рајну прешао у колицима са ужетом.

Окупао се у реци, где је према Библији Јован Крститељ крстио Исуса Христа, а посетио је и Христов гроб у Јерусалиму.

Отуда и титула хаџи поред његовог имена, јер је добија свако ко посети ово свето место.

„Путовање доноси човечанству две користи: проширује индивидуално образовање, описујући им стечено искуство, неке уводи поуком у велики свет и у том смислу посматран путник унапређује светску културну мисију.

„Има путника, који тој сврси не одговарају, него само задовољавају себичне жудње оку и страстима у необузданим праскама пространог света без погледа у прилике што засецају у живот људски", записао је Риђички том приликом.

Уредник тадашњег Нашег доба Стеван Павловић описао га је као „јединственог Србина који у 83. године путује од једног на други крај света, коме је увек на уму и драги му род и неће сам да ужива него и за друге пише што дозна и види", цитира Бадрљица Павловића.

Преко Средоземног мора, Грчке и Одесе до Београда

Путовање које ће по много чему оставити трага по његов живот, али и на културни живот Србије јесте одлазак у Египат.

„Отиснуо се бродом Аустрал ка Александрији, продуживши ка Каиру, да би се обрео у Луксору", прича Бадрљица.

Било је то фебруара 1888. године.

На једној од пијаца, продавали су се и опљачкани археолошки предмети са једне некрополе Ахмин, 120 километара низводно од Луксора, прича Ивана Минић, виша кустоскиња Народног музеја у Београду.

У тој хрпи предмета запала му је за око мумија о којој ништа није знао, али ју је без размишљања купио.

Овај историјски артефакт је, каже Минић за ББЦ, путовао до Београда од фебруара до јуна 1888.

Прошао је кроз неколико земаља и водених површина док није и званично изложен у Народном музеју Србије, баш онако како је његов купац желео.

„По моме обећању узимам слободу послати Вам мумију, коју сам купио у Луксору у горњем Египту, не за себе, него за српски народ, којем мислим да ће бити најповољније, и за ствар најсигурније, ако исту мумију предам на сахрану (чување) Београдском Музеју", део је писма који је Риђички упутио тадашњем директору музеја.

Писмо се и данас чува у архиви ове културне институције.

„Поред жеље да се мумија одмах изложи, затражио је и да се свако ко жели да је види нешто и плати, а да сав прикупљени новац буде усмерен на децу без родитељског старања", каже виша кустоскиња.

Светска, а београдска

Све до 1960-их година овај комад египатске културе био је део сталне музејске поставке.

Тада је пребачен у депо музеја, одакле су га послали за Титоград, данашњу Подгорицу,

Више година боравио је у Галерији несврстаних, скрајнут.

Захваљујући Браниславу Анђелковићу, професору археологије на београдском Филозофском факултету, мумија се враћа главни град Србије, прича Ивана Минић.

„После вишегодишњих анализа, он је коначно утврдио идентитет особе", додаје.

Све до тада овај реликт водио се као Београдска мумија, а онда су се празна поља његове крштенице попунила.

У питању је мушкарац, висок 160 центиметара и звао се Несмин, свештеник бога Мина, бога плодности, а у тренутку смрти имао је око 50 година.

Оно што га посебно чини ретким цивилизацијским наслеђем јесте и свитак папируса из Књиге мртвих, који спада у 20 јединствених на свету.

Пронађен је унутар завоја мумије, приближно испод леве руке, близу срца.

„У питању је светска културна баштина", каже Минић.

Запуштен и помало заборављен

Од 2019. године на другом спрату Народног музеја у главном граду Србије, Несмен, попут неког домаћина, дочекује посетиоце.

Изложен је у посебној витрини како би се очували природни материјали у које је обмотан.

Провирују делови ланене тканине жуте боје, површински премазане смоластим материјалом.

Руке су прекрштене, а на ноктима се и даље назире лак златне боје.

Уместо очију су вештачки умеци.

Срце, средиште ума по египатским веровањима, остало је у телу, док су мозак и плућа извађени, објашњено је на табли поред експоната.

Стари Египћани су веровали да живот креће тек после смрти, због чега су тела, како бих их сачували од пропадања, обмотавали ланеним завојима, а потом натапали смолом.

Група туриста запањено прилази стакленом ормару, коментаришући њен изглед на енглеском језику.

„Привлачи пажњу како млађих, тако и старијих", каже задовољно Ивана Минић, док странци помно читају историјат на енглеском.

А 150 километара северније, у Мокрину, помало заборављено, међу обраслим папратима, посмртни су остаци Хаџи Павла Риђичког.

Преминуо је у варошици Горица, близу Трста у данашњој Италији на Јадранској обали, 4. новембра 1893. године.

Годину дана касније, његови остаци су пребачени у родни Мокрин.

Професор Бадрљица посећује гробницу Риђички с времена на време.

Покушава да многобројним предавањима оживи и сачува успомену на човека ког сматра утемељивачем египтологије у Србији.

На камену, старом више од два века и даље се назире ћирилично уклесано име - Павле Риђички.

Погледајте и ову причу

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]