Србија и сиромаштво: Социјално становање, решење које ствара нове проблеме

Стан у Камендину, највећем насељу за социјално становање у Београду, има шест закупаца - петоро видљивих и једног невидљивог.

У четрдесетак квадрата већ годинама станују Светлана Јовановић, њен супруг, ћерка, двоје унучади, и њихов страх да ће изгубити кров над главом.

Због неизмирених рачуна, ова породица више од деценије живи без струје, и зато није успела да обнови уговор о социјалном становању са градским властима Београда, који је истекао марта 2013. године.

„Још нас нико није избацио на улицу, али то може да се деси било када", прича педесетједногодишња Светлана, која претежно ради сезонске послове чишћења по београдским парковима, за ББЦ на српском.

Породица Јовановић, као и већина њихових комшија, често је у ситуацији да бира између плаћања рачуна и основних животних потреба.

Против око половине становника Камендина покренут је поступак принудне наплате дуга за Инфостан, а око 10 одсто живи без струје, подаци су Иницијативе за економска и социјална права А11.

„Ситуација је крајње парадоксална - социјално становање, које треба да буде одрживо и приуштиво, прескупо је за многе социјално угрожене породице.

„Прво им се додели стан због социјалне угрожености, а онда се из тог истог стана избацују јер су то толико сиромашни да не могу да плате трошкове становања", каже Марко Васиљевић из А11.

Камендин је насеље на ободу Београда, између Земуна и Батајнице, где је Град Београд током двехиљадитих изградио око 1.500 станова.

Део тих станова данас користе социјално угрожене породице, попут Јовановића, док су неки у међувремену прешли из јавног у приватно власништво.

„У Србији се, нажалост, слабо води рачуна о становању осетљивих група, али и грађана уопште", оцењују из Министарства простора, невладине организације која се бави питањем развоја Београда.

Подсећају да до данас није усвојен Нацрт стамбене стратегије 2020-2023, која се, између осталог, бави и социјалним становањем.

Претходна стратегија израђена је на основу старог Закона о социјалном становању, који је престао да важи 2016, када је донет нови.

Из Министарства грађевинарства, у чијој је надлежности просторно планирање, нису одговорили на питања ББЦ новинара зашто се и даље чека на усвајање овог документа.

Шта је социјално становање?

Социјално становање је организовано обезбеђивање стамбеног простора одређеног стандарда породицама које, из разних разлога, пре свега економских и социјалних, нису у могућности да приуште стан под тржишним условима.

Извор: Закон о становању и одржавању зграда

Како су се дугови нагомилали

Јовановићи су се у Камендин доселили 2008. године, када је насеље отворило врата социјално угроженим породицама.

Као и њихове комшије, уговор о становању потписали су на пет година са Секретаријатом за имовинске и правне послове Града Београда.

Услови су звучали повољно - рачун за Инфостан, у склопу којег се плаћа и закуп социјалног стана, измиривали су по субвенционисаним ценама, које су тада биле 50 одсто ниже од тржишних.

У склопу штедње, субвенција је 2014. године смањена, и од тада износи 30 одсто, подсећају из А11.

„Имам доброг мужа и добар брак, али никада нисмо имали нормалне услове за живот.

„Када смо добили социјални стан, деловало је да ћемо коначно да се препородимо", прича Светлана.

Њен супруг, који је преживео два мождана удара због којих не може да говори, седи у инвалидским колицима и клима главом да потврди њене речи.

Услов за обнављање уговора по истеку пет година био је да су рачуни редовно плаћани.

Међутим, брзо се испоставило да трошкови становања превазилазе њихова нередовна примања, махом од сезонских послова.

Убрзо су почели да касне са плаћањем, а дуговања су до 2013. године порасла толико да им је струја исечена.

Ово је једанаеста година како сваке вечери пале свеће и плинску лампу.

У међувремену се нагомилао и дуг за комуналије - Светлана каже да више ни не зна колики је.

Због неизмирених рачуна, Град Београд по истеку уговор није обновио, али их није ни иселио.

„Нама за сада нико није долазио да нас исељава, али комшијама јесте, зато се и бојимо", каже Светлана.

Непријатно откриће да ипак не могу да приуште живот у Камендину доживели су и многи други корисници социјалних станова, каже Марко Васиљевић из А11.

Објашњава да „и поред субвенције од 30 одсто коју Град Београд даје најугроженијима за измиривање рачуна за Инфостан, они се неретко налазе у ситуацији да бирају између плаћања рачуна и хране".

Ако се рачун не измирује редовно, губи се право на субвенцију - и износ се враћа на пуну цену.

Васиљевић објашњава да су корисници социјалне помоћи у посебно тешком положају.

„Ако домаћинство има радно способног члана, социјална помоћ се исплаћује девет месеци годишње, јер се рачуна да три месеца могу да раде.

„Многа домаћинства су управо у том тромесечном периоду изгубила право на субвенције, а дугови би почели да се гомилају", додаје.

Закупци имају још једну дажбину: Закон о порезу на имовину обавезује их да плаћају порез за стан који им је додељен за становање, указује он.

„То је додатно финансијско оптерећење за ове људе", додаје Васиљевић.

Покрај инвалидских колица Светланиног мужа, петогодишњи унук се клацка напред-назад седећи на похабаној, жутој лопти.

Млађи се пење у дедино крило.

Накнада за туђу негу и помоћ од 14.000 динара, коју муж прима од када је остао без ноге, као и дечији додатак од око 4.000 динара, једини су редован извор прихода за ову породицу.

Светлана као највећи проблем види живот без струје.

„Немамо фрижидер, топлу воду грејемо на плин, телефон пуним у обућарској радњи, а обућар ми наплати 50 динара", каже Светлана.

„То није добро ни за децу, ни за нас, а Центар за социјални рад нам нуди да нас пребаци у прихватилиште, а децу у дом".

За Светлану, одраслу у дому за незбринуту децу пошто ју је мајка напустила као бебу, то није прихватљиво решење.

„Имам одраслу ћерку и два сина, никада нисам размишљала да их оставим, а камоли унуке".

Пре него што се доселила у Камендин, са супругом је живела у „напуштеној кућици на Врачару", које више нема - срушена је пре много година, како би уступила место новоградњи.

Квадрат стана у овој централној београдској општини спада међу најскупље у Србији и око 3.500 евра.

Ђаво у детаљима

Појединим становницима Камендина наплата дугова под претњом исељења већ куца на врата.

Крајем јануара, извршитељи су посетили 65-годишњег Благоја Мустафића, који станује у скромно опремљеном стану од 52 квадрата, где се 2008. уселио са покојном супругом.

Дошли су због дуга за Инфостан, који износи око 2.5 милиона динара, уверили су се ББЦ новинари увидом у рачуне београдског комуналног предузећа.

Месечна закупнина за овај стан сада је 2.808 динара и плаћа се у оквиру накнаде за Инфостан.

Услов за продужење уговора о становању са Градом Београдом је редовно плаћање закупнине, објашњава Васиљевић из А11.

„У теорији, породица не мора да изгуби кров над главом и ако рачуне за струју и комуналије не плаћа редовно - овај дуг се утерује уз помоћ јавних извршитеља", додаје.

Ђаво је у детаљу - закупнина се наплаћује кроз рачун за Инфостан, који у Београду представља обједињену накнаду за грејање, воду, одржавање зграде и остале трошкове.

За овај стан од 52 квадрата, Инфостан кошта око 11.500 динара месечно.

Толико износи и социјална помоћ, Благојев једини извор прихода.

„Док се нисам разболео од срца, радио сам сезонске послове, углавном по њивама - нисам био пријављен и немам услов за пензију", каже.

Струју, како каже, за сада успева да плати редовно, а у томе му повремено помажу ћерке.

„Мени уговор о становању важи још две године, али бринем се шта ће бити после, јер не могу да платим дуг", каже.

Извршитељи су више пута пописивали ствари у стану, али му никада ништа није одузето.

„Немам ништа вредно, буквално немају шта да ми узму", каже Мустафић.

Васиљевић објашњава да против Мустафића извршитељи могу да покрену поступак принудне наплате дугова.

Међутим, не могу да спроведу извршење, јер му је социјална помоћ једино примање.

И Слободан Митровић, који у стану од око 80 квадрата живи са супругом, ћеркама и седморо унучади, страхује да уговор о становању неће бити продужен.

Његова инвалидска пензија од око 40.000 динара и дечији додатак једини су редован извор прихода овој породици.

Месечни рачун за Инфостан је око 20.000 динара, близу половине његове пензије, уверили су се ББЦ новинари.

Слободанов дуг за комуналије до краја 2023. године је скоро 3.7 милиона динара - око 31.500 евра, показују рачуни у које су ББЦ новинари имали увид.

Јавни извршитељи су пре неколико година покуцали и на његова врата у покушају наплате.

Тада је одлучено да се Слободану од инвалидске пензије сваког месеца одбија више од трећине - око 16.000 динара.

„Митровићу се од пензије одузима више него што предвиђају нове измене и допуне Закона о извршењу и обезбеђењу, зато још увек има поступке извршења који се воде по старим одредбама овог закона", објашњава Васиљевић.

Отплата дуга који се гомилао годинама није ни на видику.

„Математика је јасна - иако ми се сваког месеца одузима од примања, ја тај дуг до краја живота нећу моћи да отплатим", примећује Слободан забринуто.

„Идеја да ћеш заувек бити дужан, да ћете можда избацити из стана - то човека психички убија", додаје.

Колико новца може да одузме на име наплате дуга?

Према Закону о извршењу и обезбеђењу, приликом принудне наплате се дужнику мора оставити део примања.

Колики је тај део зависи од тога да ли се одузима од пензије или од плате.

У јануару 2024, након недавних повећања, просечна пензија износила је нешто више од 45.000 динара, подаци су Републичког фонда за социјално и здравствено осигурање.

Пензионерима који примају натпросечне пензије, може да се одузме до једне трећине месечног износа.

Ако примају између минималног и просечног износа, може да се одузме највише четвртина, а од минималне пензије највише десетина прихода.

Просечна плата у Србији је у децембру 2023. године износила је 95.000 динара, показују подаци Републичког завода за статистику.

Дужницима који примају плату изнад просека може се одузети највише половина месечног примања.

Ако је плата између минималне и просечне - највише трећина, а ако примају минималац највише четвртина плате.

У покушају да скрене пажњу на проблеме становника Камендина и подстакне градске институције да потраже решења, Иницијатива А11 се у мају 2020. године обратила Кабинету градоначелника Београда, као и на адресе још неколико локалних институција.

„Никада нисмо добили никакав одговор", каже Васиљевић.

Секретаријат за имовинске и правне послове Града Београда није одговорио на питања ББЦ-ја на српском колико се корисника социјалних станова суочава са ризиком од исељења.

Одговор није стигао ни на наша питања о перспективи опстанка оваквог модела социјалног становања.

Из Министарства финансија нису одговорили на питања ББЦ-ја на српском колика је годишња штета по буџет Србије због нагомиланих дуговања.

Како се развијало социјално становање у Србији?

У бившој Југославији, држава је више од четири деценије финансирала друштвену стамбену изградњу, наводи се у публикацији „Социјално становање" Душана Дамјановића.

Систем, који је омогућавао релативно лак пут до крова над главом, обустављен је 1990. године, када је уставним променама укинута обавеза запослених да од плате издвајају допринос за стамбену изградњу.

Уследила је приватизација станова.

Држава, која је била власник највећег дела стамбеног фонда, дала је грађанима рок да их откупе до 31. децембра 1995. године.

Тржиште се заувек променило - за само пет година, 98 одсто државних станова прешло је у руке приватних власника, пише у публикацији.

Паралелно са приватизацијом, оснивају се градски и општински фондови солидарне стамбене изградње.

Они су до 2004. финансирали изградњу социјалних станова, а онда се постепено гасе, задржавајући се само у већим градовима.

Поједини се претварају у градске стамбене агенције, као што је ЈП „Градско стамбено" у Београду.

Тако настају прве институције будућег система социјалног становања у Србији.

У време ратова 1990-их У Србију су се доселиле стотине хиљада избеглица из Хрватске, Босне и Херцеговине и Косова којима је требало решити стамбено питање.

Према попису из 2008, избеглице из бивше Југославије чиниле су око 10 одсто становништва Србије.

„Такав демографски прилив условио је огромне стамбене потребе, на које држава није имала адекватан одговор", наводи Дамјановић.

Оне су делимично решене кроз изнајмљивање и куповину станова.

Неки од њих су изградили „сопствени стамбени простор, претежно бесправном градњом на ободима великих градова", пише он.

Између 2003. и 2008, спроведена је и шачица пројеката изградње социјалних станова које су финансирале држава и међународне организације.

Тако су, на осам локација у Србији, први пут од распада бивше државе изграђени станови у јавном власништву, намењени издавању под закуп.

Једна од њих био је Камендин, већ постојеће насеље у Земун пољу, где је Град Београд изградио око 1.500 станова.

Део тих станова данас користе социјално угрожени, док је други део продат у приватно власништво.

Погледајте видео: На шта обратити пажњу при куповини стана

Ко је још стамбено угрожен у Србији?

Само 10 одсто становника Србије може да приушти становање под тржишним условима, наводи се у Нацрту стамбене стратегије за 2020-2030.

„Сви остали морају да се сналазе с оним што су наследили, а то је углавном старији стамбени фонд у чије одржавање и енергетску санацију тек треба да се улажу значајна финансијска средства", кажу из Министарства простора.

У Нацрту, израђеном између 2018. и 2019, наводи се и да око 50 одсто становника не зарађује довољно да приушти становање, чак ни ако оствари право на максималне доступне субвенције.

Сваки десети становник Србије живи у неадекватним условима - са кровом који прокишњавања, влажним зидовима или нарушеном конструкцијом, подсећају из Министарства простора, позивајући се на податке Еуростата.

Подсећају и да око 60 одсто младих у Србији живи у родитељском дому, јер не могу да приуште да се одселе.

„То су само најочигледнији симптоми кризе становања, а не знамо колико њих живи у домаћинствима из којих желе да се одселе али немају материјалне могућности", истичу из Министарства простора.

Како је у Европи?

Последњих година, због инфлације и раста трошкова живота, широм Европе је све теже приуштити становање.

Међу европским земљама са развијеним системом социјалног становања су Холандија, Данска и Шведска, кажу из Министарства простора.

Беч, главни град Аустрије, добар је пример из европског комшилука.

„Око 60 одсто становника Беча живи у становима под регулисаном рентом, који су због тога доступни ширем броју становника", наводе.

Међутим европске регулативе ограничавају јавна улагања у становање, па расте притисак приватног капитала.

До 2011. године, на тржишту некретнина у Великој Британији више људи живело је у социјалним становима, изнајмљиваним по повољним ценама, него у рентираним становима у приватном власништву.

Због дугачких листа чекања, ситуација се у последњој деценији донекле преокренула, мада потребе за социјалним становима расту.

Између 2022. и 2023, у социјалне станове у Великој Британији уселило се нешто више од 8.000 породица, док се шест пута више нашло у ризику да остану без крова над главом.

Погледајте видео: Ко су апатриди -„људи који не постоје"

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]