Србија: „Људи нам не верују када им кажемо да је немамо", приче оних којима је живот без воде свакодневица

'Локал у припреми' - пише на папиру залепљеном на давно затвореној сеоској задрузи тик иза празног аутобуског стајалишта.

Топи се ретки снег и капљице одзвањају пустим улицама.

Али то су једине капи које се могу чути у селу Бресница код Чачка, на западу Србије, где мештани деценијама чекају да кроз њихове цеви коначно потече вода.

Да је нема за пиће су се већ и навикли, али је нема ни за шта друго.

Већина мештана овог села се бави земљорадњом и сточарством, а да би опстали, воду допремају из оближње реке неколико пута дневно.

„Довлачимо воду тракторским цистернама до кућних бунара, па је пумпама извлачимо, да бисмо је имали у кући или штали, и тако цео живот.

„Колико пута сам само палио трактор ноћу да бих је наточио, јер су залихе нестале, али шта ћеш, немамо други начин", говори огорчено мештанин Слободан Видовић за ББЦ на српском.

Становници Бреснице нису усамљени у овом проблему.

Милион људи у Србији повремено или стално нема приступ пијаћој води, резултати су истраживања „Наводно право - Право на воду у Републици Србији", објављеног у јулу 2022. године.

Зрењанин, град у Војводини, на 70 километара од Београда, пуних 18 година нема пијаћу воду.

Хумором против суве реалности

Град Чачак је са месном заједницом Бресница потписао уговор, у који је ББЦ имао увид, о решавању приступа води.

Обећања да ће водовод бити изграђен никако да се испуне, а нову бригу мештанима доноси и најављена изградња брзе саобраћајнице која ће прећи и преко неколико бунара.

Њих сада користи двадесетак породица.

„Били смо јасни, нема ни метра пута кроз село док се не реши проблем водоснабдевања", говори одлучно Радован Спасојевић, председник месне заједнице, за ББЦ на српском.

Градске власти у Чачку нису одговориле на питања ББЦ новинара о могућим решењима вишегодишњег проблема са водом.

Бресницу и Чачак дели 24 километара.

Надстрешница свеже офарбана у плаво указује на једину аутобуску станицу у селу.

Сабласно тихо суботње јутро на тренутак прекине лавеж паса.

Кућа Слободана Видовића је два километра од центра села, на благој узвишици.

До ње се стиже вијугавим путељком, дуж којег се смењују једноспратне и двоспратне, углавном старе куће, ограђене дрвеним тарабама,

На свакој су нанизани лончићи или кофе.

Слободан има 38 година и бави се сточарством.

Главно место у његовом дворишту има трактор са цистерном, „спаситељ", како га зове.

На бочној страни беле куће прислоњен је балон, или „прва помоћ", још један Слободанов назив, шаљив из муке.

Њиме скупљају кишницу, а ту је и бунар.

„Лети завршиш посао, али не остане воде за купање, па опет палиш мотор, идеш по нову туру и тако у круг, од када памтим.

„А зими ако дотераш две цистерне у цугу, тад си срећан, онда може и чешће купање", говори уз благи осмех.

Због недостатка воде и он је, као и многи, морао је да смањи број стоке, иако им је то главни извор прихода.

„Једна расна крмача попије до шест литара воде дневно, је л' ви знате колико је то?

„У оваквим условима много је тешко водити рачуна о њима", прича високи мушкарац густе браде.

Недавно је обележавао славу, и као и сваког дана, морао је да иде по воду.

„Уместо да дочекујем госте, трчим до реке.

„Људи нам не верују када им кажемо да је немамо, али то што је другима ненормално, нама је постало нормално", додаје огорчено.

'Чиме ли се ми купамо?'

У селу Бресница је некада било 1.500 домаћинстава, данас их је три пута мање.

Од четири продавнице остала је само једна.

Тик уз њу је клуб, ново збирно место, сакривен у згради некадашње банке.

Остаци браон фарбе на прозорима и вратима сведоче о вишегодишњем пропадању.

За једним од неколико дрвених столова прекривених карираним столњацима разговарам са Радомиром Јанковићем.

Има 62 године и читав живот вуче воду са Бресничке реке.

„Дуж корита су многе септичке јаме и улива се канализација, али шта ћеш, мораш да је наточиш, нема друге. Питање је чиме се ми заправо купамо.

„Основне ствари у животу су пут, вода и струја, а ми немамо воду, умијеш се водом из лимених кантица, то је незамисливо у 21. веку ", говори огорчено Јанковић.

Када је сушно, некада немају шта да извуку из речице.

Најгоре је, каже, зими, кад заледи, па пола дана не може да се покрене трактор.

Други део дана одлеђују се цистерна, пумпа и бунар.

„Нема 'не могу', нема. Мораш, па не знам шта да је.

„За пиће ћемо се и некако снаћи, али стока мора да се намири, па од тога живимо", каже Јанковић, који воду допрема и комшијама који немају цистерне.

Драмска секција, пекара, откупна станица

Док разговарамо, са старог транзистора се чује музика.

Зидове просторије красе фотографије овдашњег фудбалског тима и пожутели правилници о плаћању пореза.

Конобарица средњих година весело поздравља нове госте.

Седи ближе шанку, где је чека књига коју чита у паузи.

Док испија другу шољу топлог чаја, Радомир сетно прича о животу у његовој Бресници док је био млађи.

Ни тада није било воде, али је бар село било живо.

Школу је 1970-их похађало 750 ученика, а сада „ако има 11 ђака, добро је", додаје тужно.

Имали су и драмску секцију, биоскоп, пекару, посластичарницу, а сада те зграде чаме на ветрометини.

„Пред задругом је била права мала откупна станица. Долазили су и из околних села.

„Нема чега није било: од ракије и сира, до меса, паприке. Сад је све пусто", препричава пољопривредник чије испуцале шаке говоре више него речи.

У једном тренутку нестаје струја.

„Е сад немамо ни струју, ни воду", добацује један од гостију.

'Потекне бар нешто'

На око 200 километара од Бреснице, иста мука годинама је мучила и мештане Перутине, на око 12 километара од Ниша, највећег града на југу Србије.

Таксиста ме до овог места вози кроз напуштене пределе.

Школски је распуст и аутобус не саобраћа у овим крајевима.

После 20 минута споре вожње указује се правоугаони, жути знак са називом места.

На уласку у село је празно игралиште, а хладан ваздух испуњава мирис балеге.

Старији човек дрвеним штапом тера крдо оваца на испашу.

Корача повијених леђа, ногу пред ногу, одмахујући набораном руком.

У Перутини је постављен сеоски водовод, али воде у систему није било.

Мештани су годинама чекали да се прикључе на нишки водовод, јер им је градска депонија својевремено загадила подземне воде, једино доступно извориште.

После неколико година протестовања, вода је стигла, али не за цело село.

„Немамо је сви и притисак је слаб, али шта ћеш, потекне бар нешто, раније ни то нисмо имали.

„Сеоска вода је долазила периодично. Тада су се правиле залихе, хранила се стока, да се има после за купање и храну", прича Саша Митић за ББЦ на српском.

Срећем га на улазу у село, кренуо је по хлеб до оближње, једине радње.

Затичемо је под кључем, иако је радни дан.

Испред радње је неколико картонских кутија и полупразни фрижидери.

Неколико корака даље, из једноспратнице се шири мирис влаге и устајале мокраће.

У сусрет нам иде црвени аутомобил.

„Они вам живе скроз горе, сигурно иду по воду", каже Митић, 50-годишњи пензионер.

'Мерак ми је да је пустим'

Перутина је некада врвела од људи, није могло да се прође главним путем, прича Андријана Станојевић.

Ова живахна жена једна је од мештанки која се изборила да бар један део села има „какву-такву воду".

„Власти су тврдиле да је имамо, а ми ни кап.

„И кад би дошла, имали смо је краткотрајно, тек да опереш нешто и напуниш буриће. Оно није било ни за пиће, али ко те пита", говори Станојевић за ББЦ на српском.

Урађен је пројекат и само је требало повезати њихову водоводну мрежу са градском.

Неколико околних села добило је воду, али не и Перутина.

Ипак, изборили су се за једну пумпу, постављену на уласку у село.

„Притисак је јако лош, али је бар имамо, ради машина, ма милина.

„Много је лепо. Мерак ми да је пустим. Бацила сам све флаше и кантице", док говори, очи јој на тренутак засузе.

'Сит гладном не верује'

Према извештају „Наводно право - Право на воду у Републици Србији", лоша ситуација са сеоским водоводима последица је старе и дотрајале инфраструктуре.

„Запуштеност је велики проблем за мање средине које нису имале довољно новца да системе одржавају, јер се увек штедело на комуналним системима.

„Инвестирање у изградњу и одржавање инфраструктуре препуштено је општинама које често немају велики буџет или водоснабдевање не виде као приоритет", пише у студији.

Радован Спасојевић је шест година на челу месне заједнице Бресница.

Захтеве и дописе годинама шаље, али попут воде која не налази пут до његовог родног места, тако и његови упити као да наилазе на зид.

„Ако и одговоре, углавном кажу да је плану, да се ради пројекат и да ће вода доћи.

„Дођу, гледају, а када их питаш да ли би се они умили том водом, само ћуте", прича огорчено Спасојевић.

Последњи уговор о могућем решењу потписан је 2019. године.

„Ми желимо да учествујемо у финансирању, не бежимо од тога. Хоћемо да помогнемо и у физичким радовима, али нисмо стручњаци да проценимо где треба да се постави мрежа и водоводни чвор.

„Ово више није ни незаинтересованост, већ безобразлук - сит гладном не верује", прича овај пољопривредник.

Водоводни систем постављен је само у школи, али мештани кажу да воде више нема него што је има.

Говорило се једно време и о постављању хидранта у центру села.

Реч је о делу водоводне мреже изнад нивоа тла где се прикључују хидрантска црева, преко којих би се пунила вода, али Спасојевић мисли да би тек тада настао проблем.

„Треба пола сата да преко хидранта напуните цистерну, док је на реци довољно 10 минута.

„Замислите каква гужва би настала, па био би вашар, а воду опет не бисмо имали", каже.

Једном су му дошли гости, а само што је напунио воду у казанчету у тоалету.

„По навици људи повлаче, а ја се мислим, па полако, не мора све, може то и једном чашом да се опере", препричава ми кроз осмех.

Две милијарде људи, једна четвртина укупног светског становништва, нема приступа безбедној пијаћој води.

Уједињене нације су саопштиле да свако мора да има „довољну количину воде за приватне и потребе домаћинства".

Таква вода мора да буде „безбедна за коришћење, прихватљива и доступна".

Приступ води мора бити унутар једног километра око дома, а сакупљање не сме да траје дуже од 30 минута.

'Да у 21. веку немамо воду, па где то има'

Бресница још чека да вода нађе пут до села.

А шта ће бити са осталим домаћинствима у Перутини, 200 километара даље?

Андријана Станојевић нема одговор, а нису се огласили ни из општине Дољевац на питања ББЦ новинарке.

Идем ка домаћинствима до којих капи воде никако да стигну.

Међу њима су и мештани суседног Чапљинца, још једног села ове општине.

У њему годинама живи Милена Станковић, мајка двоје деце.

Главни члан сваког домаћинства у овом селу је хидрофор, уређај који под притиском испумпава воду из бунара или цистерне.

„Убодеш цеви па вучеш, али је мука када бунар пресуши, заледи или кад се хидрофор поквари, а то се стално дешава.

„Колико сам само пута силазила сама у шахту да га поправљам, тек да се деца истуширају", прича Станковић за ББЦ на српском.

Воде нема ни у школи, у коју иду и деца из околних места.

До недавно није било ни аутобуса.

„Да ми у 21. веку немамо основни услов за живот, па где то има?", изговара љутито ова црнокоса жена.

Слободан Видовић из Бреснице се нада да ће се проблем воде ускоро решити, док је његов комшија Радомир Јанковић скептичан.

„Толико су обећавали, долазили са сивим фасциклама и никад ништа", додаје резигнирано.

Наду је изгубила и Милена Станковић из Перутине.

„Осећам се бесно, тужно, љуто.

„Дођу, обиђу, премере, обећају и све се своди на то", огорчена је она.

Погледајте како су становници села Дадинце на југу Србије барикадама бранили Рупску реку

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]