Један дан у образовној пустињи на истоку Србије, у „школи на точковима"

Уместо дечијих корака, двориштем једне основне школе на истоку Србије одзвањају само кишне капи.

Иако је час у току, а сви прозори отворени, једва да се чује неки глас.

Неколико минута касније двориштем одјекује продоран звук - зврррррр.

Из зграде наранџасте фасаде излеће групица ученика.

Али граја није ни налик оној која испуњава школске платое у великим градовима, када дечији гласови допиру и до друге стране улице.

„Ми смо школа на точковима, мало је ђака из самог Минићева, углавном су из околних, удаљених села, путују свакодневно, али њима то не смета јер знају да их у школи чекају вршњаци са којима ће се играти.

„Деца у својим местима немају друштво, јер су махом остали само старији, а једини догађај је сахрана, пошто је и свадби све мање", говори Зорица Цветковић, учитељица основне школе у селу Минићево, за ББЦ на српском.

Школу у Минићеву, 15 километара од Књажевца, града на истоку Србије, похађа 70 ученика, међу којима велики број долази из неког од 17 околних села.

У тим местима већ годинама нема школа.

Према последњим подацима Завода за статистику, у последњих десет година у Србији је затворено 200 школа, јер се из године у годину смањује и број ученика.

Град мотокултиватора, обуће и домаћих сокова

Минићево, некада општина, данас има статус села, у којем живи нешто мање од 500 становника.

Аутобуска станица овог града на истоку Србије је оронула и скрајнута - два перона и лимени кров који прокишњава.

Старија жена нестрпљиво чека превоз на јединој станичној клупи, док двоје младих са планинарским ранчевима покушава да сазна када је следећи аутобус до 60 километара удаљеног Ниша, највећег града на југу Србије.

Центар Књажевца је на неколико минута од станице.

„Овде вам је музеј, а ту је и гимназија.

„Ево и хотела, некада је био главно место за изласке", објашњава ми Србислав Ђорђевић, инжењер у пензији, не скрећући поглед са волана аутомобила.

Мој домаћин и ја пролазимо поред пространог парка пуног дрвених клупа, али људи готово да нема.

Радни је дан, а и пада киша.

Србислав почиње причу о погашеним фирмама родног града.

„Компанија ИМТ запошљавала је око хиљаду радника, била је највећа фирма мотокултиватора у бившој Југославији, а њени производи су се продавали на светском тржишту", са тугом у гласу говори о прошлим временима.

„Фабрика обуће 'Леда', па ППК Џервин, произвођачи сокова и вина, ма то су били најбољи сокови, још им памтим укус", додаје носталгично.

Нема више гиганата, али нема ни становника - од 70.000 колико их је некада било, у Књажевцу данас живи двоструко мање људи.

Настављамо асфалтираним путем ка Минићеву, остављајући напуштене хале некадашње ИМТ фабрике.

'Нема овде посла'

На самом улазу у село низ сређених кућа, камене скулптуре лавова пред капијом, поткресана трава и саксије.

Што се више приближавамо централном делу, све је више запуштених објеката.

Главна улица је избетонирана, а пуста, док су попречне улице пуне рупа испуњених кишницом.

Неколико метара даље живи Славољуб Петровић, некадашњи директор и наставник историје и географије основне школе у Минићеву.

Школа је почела са радом још 1843. године и имала је и до хиљаду ученика, али се број годинама све више смањивао, прича он за ББЦ на српском.

„Нема овде посла, било је фабрика и погона, али у последње време нема ни тога. Млади одлазе у потрази за бољим животом", додаје он.

У руци држи белешке, ручно исписане на белом папиру, који с времена на време погледа.

Припремао се за разговор, као да поново држи час.

На дрвеној полици у левом углу уредно посложени речници, историјски уџбеници, на зидовима ручно рађени гоблени.

Из дворишта допире кукурикање, са прозорског окна виси свежањ црвених паприка.

Сваки педаљ баште испуњен је цвећем о коме педантно и посвећено брине његова супруга.

У непосредној близини породице Петровић је и запуштена железничка станица.

Звук пиштаљки железничара одавно се не чује, а нема ни табле са поласцима и доласцима.

Док прелазимо улицу и улазимо у пространо школско двориште, запослени раздрагано поздрављају бившег наставника и директора,

'Човече, насмеши се'

Учитељица Зорица Цветковић у једној руци држи књиге, другом одмахује ђацима.

„Задржала сам дете у себи и деца ме мотивишу.

„Сви учитељи су деца у души, ми их разумемо и не само да им усађујемо знање, него се и дружимо са њима", каже насмејано.

Поносно ми показује едукативну таблу око високог бора у дворишту.

Свака коцка каменог плочника представља једну слику.

„Подсећа на 'Не љути се, човече', само што се овде крећу деца, а не фигурице и зовемо је 'Човече, насмеши се.'

„Ако станеш тамо где је нота, треба да отпеваш песму, цвет значи да треба неком да га поклониш, док је књига знак да одеш до библиотеке и узмеш нешто да читаш.

„Тада хоће и да читају, што и јесте циљ - да их кроз игру научимо зашто су књиге важне", објашњава ми правила игре.

Из наранџасте зграде истрчава још неколико дечака.

Сиви комби који их свакодневно довози и одвози од куће до школе пристиже у школско двориште.

Високи младић, у сивој униформи, одбија да прича.

„Немој мене, боље други да причају", срамежљиво склања поглед.

Иде и до најудаљенијих места по непроходним макадамима.

Зато је важно да су сви тачни, јер другог поласка нема.

'У аутобусу се дружимо и лепо нам је'

Међу ђацима који свакодневно путују је и деветогодишња Хана.

Не смета јој рано буђење.

Први час почиње у осам, а последње звоно чује се око 13.15 сати.

„У аутобусу се дружимо, а и у школи нам је лепо", каже стидљиво девојчица плаве косе.

Нестрпљиво је чекала тату да је вози у музичку школу, где учи да свира хармонику.

На задњем седишту сивог аутомобила је и њен друг из разреда.

„За њих је вожња школским комбијем права радост, јер је то једина прилика када се друже ван школе.

„Раштркани су, у селу нема много деце и тешко је да се они нађу после часова, поготово ако живе на супротним крајевима", каже учитељица Цветковић.

Већ седам година путује и њена колегиница Оливера Лазаревић.

Прелази и по 15 километара у једном смеру, скромно додајући да јој није напорно, јер воли посао.

„Сада је бољи пут, брже се стигне, а и деца су добра, хоће да уче, а из разних су околних села - и сви су редовни.

„Мало смо место, сви смо блиски, немамо проблеме који се јављају у већим градовима", прича учитељица трећег разреда за ББЦ на српском, не скидајући поглед са деце која трче око сивог комбија.

'Како ми стојимо?'

Школа је неколико пута реновирана.

Осамдесетих година прошлог века, саграђен је додатни објекат са четири нове учионице, на који се наслања тренутно празна фискултурна сала.

Тих година уведено је и централно грејање, главни огрев претходно су били дрва и угаљ.

„Имали смо и кухињу и трпезарију за ученике који су свакодневно путовали, али и за децу из сиромашнијих породица.

„Постојале су и фото-лабораторије, кабинет за општетехнико образовање - била су то друга времена", препричава Славољуб Петровић.

Корачамо празним ходником, пролазећи поред црно-белих портрета некадашњих директора.

Застајемо код урамљене дипломе, на коју је посебно поносан.

„Били смо прва основа школа у Србији која је 1966. године добила тек установљену републичку награду '25. мај' за изузетне резултате у васпитању и образовању", показује руком ка плакети.

На појединим зидовима залепљени су дечији цртежи, у сваком углу по једна биљка.

Зорица Цветковић жели да ми покаже учионицу у којој је била ученица, а сада је са друге стране наставничке катедре која је ту још од 1970-их.

У учионици је једанаест столица и стара зелена табла, са свежим траговима креде.

Из мале комоде без стакала вире стара пегла на пару, мали ћилим, пластична бундева и ваза.

„То је наш домаћински кутак, мада су деца радознала и све их занима.

„Фасцинира их космос и стално ме питају 'како не паднемо', 'како стојимо', 'што се вода не излије са површине Земље'", наводи питања која јој често постављају.

Иза наранџасте једноспратне зграде је пространи воћњак, где се лети саде биљке и проводе велики одмори.

Пустош, паучина и запуштеност

Некада је свако село у овом крају имало бар четворогодишњу школу.

„У појединим је било и два учитеља, спајали су се први и трећи, други и четврти разред.

„Једно време радиле су и шестогодишње школе, али је ђака било све мање, па су се једна по једна затварале и сада нема ниједне", прича Петровић.

Велики број њих отворен је крајем 19. и почетком 20. века.

Витковац, Дреновац, Дебелица, Јелашница, Мањинац, Ново Корито, Петруша, набраја места у којим годинама нема образовне установе.

„Школа у месту Кожељ радила је читав век - од 1885. до 1985. године, а у Дебелици 90 година", наводи пензионисани наставник.

Виши разреди су се ипак завршавали у Минићеву.

„Деца су свакодневно пешачила из најудаљенијих места без обзира на временске услове, неасфалтираним и блатњавим путем, касније је дошао и превоз.

„Имали су у свом месту бар неку школу, а данас ни то немају", додаје овај 80-годишњак.

Међу ученицима који су свакодневно прелазили и по десет километара је и Мира Ђорђевић из села Дебелица.

До њеног родног места стиже се проходним, али напуштеним путем, међу пољима сунцокрета, док се у даљини назиру шљивици.

Кућа готово да нема, тек се укаже по која дотрајала страћара пропалих црепова.

Село је добило четворогодишњу школу 1919. године, коју су похађали Мирини деда и тата.

Услед пуцања зидова зграда је порушена, па је Мирина генерација наставу слушала у простору сеоског задружног дома.

„У то време било је око 40 ђака и сви су ишли истовремено.

„Две учионице, у једној први и трећи, у другој други и четврти разред, а наставу је свима држао један учитељ", присећа се ова 68-годишњакиња за ББЦ на српском.

На месту старе школе, годинама касније је саграђена монтажна зграда.

Тамно црвени објекат сада усамљено чучи на узвишењу поред пута.

Фарба се љушти, паучина је одавно прекрила катанац, а из правца задњег дела шири се мирис влаге.

Под кључем је готово 15 година.

Пред самом зградом је запуштена чесма.

Уз само ивицу пута наслања се омања кућа, подједнако стара и запуштена као школска зграда.

На пропланку, где су Мира Ђорђевић и њени вршњаци имали физичко васпитање, сада је сеоска непокошена трава.

Сећа се да су сваког дана за ужину имали шољу беле кафе са млеком у праху и намазано парче хлеба са мармеладом или са нечим за шта су говорили да је маслац, што јој се није допадало.

Од петог до осмог разреда наставу је, попут многих, похађала у Минићеву.

Следећа станица је село Доње Зуниче.

Прозори на раштрканим кућама са обе стране пута су затворени.

Сеоском џадом нико не пролази.

На пространој ливади, међу крошњама дрвећа назире се урушена школска зграда.

Путељак је одавно прекрио коров.

Зидови су напукли, а кроз прљава прозорска стакла једва се види унутрашњост просторија.

Неколико старих завеса, степенице прекривене опалим лишћем, по који дечији цртеж и бели папир са називом школе.

На оближњем терену, пропала кошаркашка табла, климава мрежица и пас, који попут чувара мотри на простор.

Србислав Ђорђевић каже да се и даље води као истурено одељење основне школе у Књажевцу, а делује да њеним степеницама нико није крочио годинама.

Сличан призор је и у Горњем Зуничу, на 10 минута вожње аутом.

Ни овде не срећемо мештане, мада Србислав каже да их има, мада су, како каже, углавном старији људи.

Продавнице ни на видику.

Зграда школе смештена је тик уз магистрални пут.

Сабласну тишину повремено прекида шкрипање точкова аутомобила.

Посечена и сасушена дрва набацана су пред улазом, лимени кров придржавају плаве челичне цеви.

Ћирилична слова урезана су на дрвеним улазним вратима, на папиру који је временом попримио сиву боју, исписани су називи школе и места.

Преко пута школе у Минићеву је и некадашњи Дом културе.

У њему се неколико година одржавала и настава, док није изграђена помоћна школска зграда.

Учитељица Зорица Цветковић је и даље ту.

„Родитељи још нису стигли?", пита девојчицу плавих очију.

Ученица одмахује главом и гледа лево-десно.

„Сад ћемо да видимо где су", додаје.

Сиви комби одавно је отишао.

У дворишту је поново мук, а киша све јаче пада.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]