Дојаве о бомбама у школама у Србији: Родитељи љути и уплашени, ђаци се навикли на прекиде наставе

„Бомба, математика, српски, бомба, ликовно", тако Ана Младеновић из Београда, мајка троје деце, описује школски распоред у последњих десетак дана.

Њена ћерка и син иду у Основну школу „Иван Гундулић", на Новом Београду, која је девет дана заредом добијала лажне дојаве о бомбама.

На „нову ненормалност" није се навикла, али њена деца јесу.

„Кад дођу из школе, увек их питам како им је било, шта се занимљиво десило.

„Мој син, који је други разред, једино каже 'опет била дојава'. Мени је то поражавајуће и то видим као нашу колективну одговорност јер се нисмо пробудили после 3. маја", каже Младеновић.

Тог дана је малолетни К.К. убио деветоро својих другова и чувара у Основној школи „Владислав Рибникар" у Београду, после чега је, између осталог, уведено стално присуство полиције у школама.

У ову школу је у септембру кренула седмогодишња ћерка ББЦ новинарке Јелене Максимовић.

„Отварам јој ранац и видим неотворену ужину, па је питам зашто није јела.

„'Имали смо противпожарно, оно кад јаве за бомбу', каже ми", Максимовић описује честу свакодневицу.

Прве учестале лажне дојаве о бомбама у школама у Србији забележене су пре годину и по дана.

Од почетка 2023. до данас их је било више од 2.000.

Према безбедносним протоколима, свака дојава се третира као права и подразумева евакуацију.

То наноси огромне финансијске губитке - од ангажовања контрадиверзионих екипа полиције, до губитка часова ђацима.

Ове учестале претње свакако утичу на децу, сматра дечија психолошкиња Бранкица Станојевић.

„Сама чињеница да се помињу изрази као што је бомба и сличне речи могу изазвати узнемиреност и анксиозност.

„Постоји група деце која је иначе из неких других разлога анксиозна и наравно да ово на њих посебно тешко делује, а битан је и узраст, јер свако другачије прерађује информације", каже.

Школе раде све да осигурају безбедност и да се настава не губи, каже Дарко Егер, председник актива директора школа Новог Београда, и позива родитеље да имају поверења у образовне установе.

„Родитељи највише реагују, а деца много мање", каже Егер, који је и директор Основне школе „Књегиња Милица".

До сада је више осумњичених, међу којима и неки из иностранства, ухапшено због лажних дојава о бомбама. Није познато да ли је покренут судски процес против неког од њих.

Председник Србије Александар Вучић казао је у среду да ће у року од 48 сати бити ухапшене особе које стоје иза „лажних претњи уз помоћ страних земаља".

„Биће хапшења по земљама Европе и овде. Више лица ће бити овде ухапшено због тога", најавио је Вучић.

Раније ове недеље је најављено и да ће бити донет нови протокол о поступању у случају дојаве о бомбама, али за сада нема званичних информација како ће изгледати тај документ.

Из Министарства унутрашњих послова је саопштено да ће запослени у образовању бити посебно обучени о начину како да се сачува безбедност, без више детаља о програму.

Родитељи немоћни, уплашени и љути

Ана Младеновић већ зна процедуру: оставља децу у школи и одлази на посао.

Док је у превозу, оглашава се родитељска Вајбер група за ученике седмог и другог разреда, у који иду њена ћерка и син.

„Од разредне и учитељице стиже порука - опет дојава о бомби, напољу смо, чекамо преглед", прича Младеновић.

По завршетку прегледа, стиже поруку да су се ђаци вратили у учионице.

„Не знам да ли се више потресем или изнервирам јер не знам шта да урадим и како да заштитим дете.

„Осећам да сам немоћна, јер систем ништа не ради", каже Младеновић.

Не желећи да седи скрштених руку, она је испред Савета родитеља школе у полицијску станицу Нови Београд однела допис, захтевајући решавање проблема.

Примио ју је командир, за кога каже да је био веома професионалан и љубазан.

Током разговора му је све време јављано о дојавама преко мотороле.

„То је страшно. Они људи раде најбоље што могу, са капацитетом који имају", каже.

Више узастопних дојава било је и у школи„Владислав Рибникар".

Први пут су прваци, међу којима је и њена ћерка, са учитељицом изашли на оближњи трг на импровизовани час физичког на отвореном, без помињања бомби, прича Максимовић.

„Други пут су чекали у неком улазу поред школе јер је падала киша док је полиција вршила проверу, па су неки родитељи дошли по децу.

„Трећи пут нисмо ни обавештени, јер су деца била у боравку, а док је информација стигла до учитељице, која ради у другој смени, већ је обављена провера", набраја Максимовић.

Када је стигла последња дојава, учитељица није ни звала родитеље да дођу по децу, већ је рекла да ће сачекати да полиција заврши посао.

„Не желим да ширимо страх и панику, а ни сами нисмо сигурни да ли смо уплашени, бесни или смо и ми прихватили да смо на измаку године у којој је први пут извршено масовно убиство у школи у Србији, а сталне дојаве о бомбама постале нова нормалност", каже Максимовић.

Деца немају питања

Ана Младеновић каже да њена деца нису уплашена, али и да им није пријатно, посебно када је ујутру хладно, а они чекају да се заврши преглед просторија школе.

Старијим ђацима је забавно када губе часове, али се и прибојавају изгубљеног знања пре краја школске године.

„Моја ћерка доста тренира. Пошто има мало времена код куће за учење, труди се да што више може научи на часу.

„Ово градиво ће њима бити потребно за пријемни испит и сад већ видим да је стални прекиди ремете и да размишља да ли ће све научити", каже Ана.

Ћерка Јелене Максимовић за сада не показује да непланирани изласци из школе утичу на њу.

„Иначе веома радознала, моја ћерка није ни питала да ли постоји могућност да неко стварно стави бомбу у школу, па ми и не покрећемо ту тему".

Она мисли да је њој, као мајци првакиње, за нијансу лакше него родитељима старије деце.

„Замајавање да је излазак из школе због постављене бомбе вежбање за поступање у случају пожара може да траје још неко време.

„Већина ђака се већ привикла, а можда неки од њих и размишљају да кад им се не ради писмени из математике - дојава о бомби је супер ствар", додаје.

Како разговарати са децом?

Бранкица Станојевић објашњава да начин на који ће деца реаговати на дојаве о бомбама зависи и од њиховог узраста и од става родитеља.

„Деца реагују не само на речи, већ и на начин на који се понашамо.

„Ако ми кажемо све је у реду, а наше понашање је испуњено неком врстом узнемирености, то ће утицати на децу", објашњава.

Зато родитељи прво треба себе да смире, а онда да се на исти начин обрате деци, како би она видела да одрасли владају ситуацијом и осетила се сигурно поред њих, каже.

„Усмеравање емоција ка детету без контроле није добар пример.

„Деца уче и по моделу, и ако ми реагујемо јако емотивно, и њих упућујемо како они треба да реагују у сличној кризној ситуацији", указује она.

Деци која иду у вртић не треба нити објашњавати, ни користи речи као што је бомба, јер нису довољно зрели да разумеју.

„Што је узраст старији, информације треба да буду потпуније о ономе шта се дешава.

„Старијој деци треба дати концизну информацију са јасним упутствима шта да раде", објашњава Станојевић.

Станојевић указује да има и деце која, када виде пажњу и последице дојава о бомбама, могу и сама почети да их шаљу.

„Сувише се прича о насиљу, због чега се постиже контрафекат да оно на крају постаје афирмисано.

„Пре би требало разговарати о кризним ситуацијама и начину на који реагујемо у њима, јер то може бити превентивно деловање које ће дати ефекте у будућности", закључује.

Треба нам поверење родитеља

Дарко Егер каже да разуме како се родитељи осећају јер се сви „увек највише плашимо када се ради о деци".

Међутим, начин на који се поступа по дојави требало би да улије сигурност и помогне да се цела ситуација „рационализује", указује он.

За разлику од претходна два таласа дојава о бомбама, овога пута претње директно стижу МУП-у.

МУП потом обавештава дежурног школског полицајца а он директора, који организује евакуацију док се не изврши преглед просторија.

„Ми о дојавама не знамо ништа, ни како гласе ни кад су дошле, већ поступамо по усменим налозима МУП-а", каже Егер.

Пошто ђаци и запослени изађу, школски полицајац, који је за то обучен, спроводи први ниво контрадиверзионог прегледа.

„Ти људи су већ у школама и они најбоље познају просторије, због чега преглед може брзо да се заврши", каже.

Полиција ће наредних дана обучити запослене у школама о „мерама контроле приступа, превентивном прегледу... и дефинисању безбедног места, по узору на позитивна искуства земаља које имају слични проблем", наводи се у саопштењу МУП-а.

На Новом Београду има око 40 основних и средњих школа које похађају десетине хиљада деце, а преглед траје обично око сат времена.

„Деца виде како радимо и она су веома смирена.

„Са њима су све време колеге који им дају упутства и одговарају на свако питање", каже Егер.

Школско градиво може надокнадити кроз промену распореда лекција, као и укључивањем допунске или додатне наставе по потреби, сматра он.

Просветним радницима је велики проблем што им родитељи не верују, оцењује.

„У последњих пет година, сваки разговор са родитељске стране почиње са 'Ја знам'.

„Да би образовање, као процес учења и сазревања, било успешно, потребна је сарадња и поверење између детета, родитеља и школе.

„Сада смо у ситуацији да се више не говори о одговорности школе, која постоји, већ искључиво о њеној кривици", закључује.

Ко ће бити узор деци?

После узастопних дојава о бомбама, Ана Младеновић и други родитељи из школе у коју њена деца, предложили су да се у школама поставе детектори, а просторије прегледају пре почетка наставе сваког дана.

Ана Младеновић је упутила и писмо министарки просвете у коме указује да треба размишљати и о психолошкој подршци због ванредне ситуације.

„Нико није питао ни децу, ни родитеље, како сте, како се осећате, треба ли вам нека помоћ.

„Поједине школе чак и немају психолога. То је недопустиво", каже.

Наводи пример из америчке државе Охајо, где је њен пријатељ од локалних власти, као родитељ, добио званичан мејл када је у школу стигла претња бомбом.

„Веома умирујући мејл у коме се објашњава како се поступа, шта родитељи треба да раде и наглашава да су деца на првом месту.

„Нама се нико није обратио, све је остављено школи, а људи који тамо раде нису за то обучени", указује.

Јелена Максимовић се пита какву ће поруку деца из свега извући.

„Константа мог школског живота су били стални штрајкови просветних радника који су утицали да ми учитеље и професоре схватимо као немоћне људе, у нашим тинејџерским очима они су често били 'јадници'.

„Ако је могућност бомбе стално присутна у школском животу, онда списак јадника постаје далеко дужи, а тај који шаље дојаве, а никада није ухваћен - то мора да је неки цар, помислиће већина ученика у Србији", упозорава она.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]