Филм: Великан југословенског глумишта Драгомир Бојанић Гидра или комичар са сетом у очима

Тамни бркови, широк осмех, фармерке, пругаста светла кошуља испод смеђе кожне јакне огрнуте преко широких рамена и главни циљ да насамари уштогљеног пријатеља Милана - чувени хер Жика.

Уз велики таленат и шарм који плени, Драгомир Бојанић Гидра је одиграо више од 100 улога, али је за многе најупечатљивија Живојина Жике Павловића у серијалу филмова „Жикина династија".

У овим комедијама без негативаца о сукобу генерација, Жика се вечно надмеће са Миланом, а најважнији задатак им је да унука Мишу изведу на прави пут.

Мишу је глумио тада млади Никола Којо који каже данас да су „ти филмови - то је био он".

„Не могу да девалвирам сценаристе или улоге свих других људи, али оно по чему се ти филмови памте је Драгомир Бојанић Гидра", каже Којо за ББЦ на српском.

Увесељавао је генерације Југословена, а многе реплике знају и они рођени неколико деценија после смрти и глумца и заједничке земље.

„Њега се народ сећа, мени је много драго што људи и данас знају текстове напамет.

„А био је најбољи 'ћале' на свету", каже његова ћерка Јелена Бојанић за ББЦ.

Иако је у вишедеценијској каријери глумио у позоришту и многим најгледанијим југословенским филмовима, где је заслужан за њихов успех на биоскопским благајнама, редитељ Ђорђе Кадијевић примећује да је Гидри недостајало да сними „'свој филм', са правом, великом ролом".

„Недостајала му је доза аскетизма неопходна за највећа дела", каже за ББЦ на српском.

Сценариста Јован Марковић каже за Гидру да је био можда и најупечатљивији глумац међу великанима и да је појавом испуњавао платно.

Лепеза улога

Иако је многима најближи као Жика, Гидра је био и Кондор у партизанским филмовима „Валтер брани Сарајево", полицијски сарадник Немаца Микула у „Отписанима", али и трамвајџија у „Шмекеру" са Жарком Лаушевићем.

„Видите ту лепезу улога, али Гидра није испливао да буде мејнстрим тог доба, можда јер га то није занимало, а можда је само био такав", каже Којо.

Иако је и приватно био врло духовит, „имао је тугу коју је крио", каже Којо, препричавајући њему изузетно значајан сусрет са старијим глумцем.

Којо је био у војсци 1985. у Рашкој, позвали су га са капије касарне да га обавесте о посети - на његово изненађење, Гидра је био на улазу.

„Помислио сам `откуд он`, разлика међу нама је била велика", 34 године, а и нису се током снимања много дружили, прича Којо за ББЦ на српском.

Ручали су заједно, углавном у тишини.

„Тек понеку реч смо проговорили, питао сам га откуд ту, он је рекао да има нека посла.

„Онда ме испратио назад у касарну и дао ми, као данас да дате 500-1.000 евра, неки велики новац за војника, био сам затечен и пријатно изненађен".

Тек неколико година касније је сазнао да Гидра тог дана није имао никакве обавезе, само се сетио да га као младог „треба погурати", што га је посебно дотакло.

„У то време се од Београда до Рашке колима путовало бар пет-шест сати, сео је у кола, дошао, одвео у кафану, најео ме, напио ме, дао ми новац и вратио се назад".

Али ону тугу у Гидриним очима је видео за тим столом у тој некој мрачној кафани усред бела дана у Рашкој.

„Видела се та замишљеност и поглед у даљину, говорим о периодима кад није пио и био у великом друштву, него је седео са младим војником", описује Којо.

Одрастање у мукама сиромаштва и губитка

Сета и туга у очима које су обележиле живот великог глумца и комичара потицале су вероватно још из раног детињства.

„Отац му је убијен, а мајка је умрла од туберкулозе за време рата.

„То га је учинило дарежљивијим и бољим човеком, али је тугу и сету добро крио", каже његова ћерка.

Ретко је причао о томе и то само кад попије, јер га је болело.

„Могао је да попије много, али да забавља све присутне сатима, никад није било тешких прича", каже Јелена.

Гидрина животна прича прати и историју Југославије - рођен је у Краљевини, преживео страхоте Другог светског рата, искусио сиромаштво и рађање нове државе, окусио златне југословенске деценије и сведочио распаду земље.

Рођен је у Крагујевцу 13. јуна 1933.

Мајка му је била учитељица Женске гимназије, а отац официр Југословенске војске и припадник елитне јединице Гарде који је стрељан.

Од девете године, Гидра, што је Драги на шатровачком, остаје сироче и готово на улици.

У родном граду је завршио основну и средњу школу за прераду меса и воћа.

Радио је у фабрици конзерви „Црвена звезда", коју је касније у шали називао „конзерваторијум".

Из фабричких хала улази у свет глуме, најпре у аматерском, а затим у крагујевачком „Народном позоришту".

Због талента који је већ тад испољио, колеге му помажу да упише Академију позоришних уметности у Београду, где је имао срећу да сретне професора Рашу Плаовића.

„Глумци из Крагујевца су ми купили одело за пријемни, све што треба, али је он дошао у Београд без динара.

„После пријемног, Раша га је питао `имаш ли ти где да спаваш`, он каже `имам, наравно`, а то је вероватно била железничка станица", препричава ћерка уз осмех.

„Онда је Раша дискретно рекао госпођама што чисте да један клозет за метле рашчисте док се он не снађе преко лета, да до септембра спава тамо.

„Помогао му је, а није му директно рекао".

Три пута се венчавао са истом женом

У истој класи била је и Љиљана Љаља Контић, Гидрина животна љубав.

Забављали су се од студентских дана, затим венчали, па развели, па венчали, па развели и опет венчали, прича ћерка са осмехом.

„Ја сам ћерка из другог брака", каже у шали 52-годишња преводитељка.

Љаља је играла мање од супруга, али веома запажене улоге попут Љепосаве у хумористичкој серији „Ђекна још није умрла, а кад ће не знамо".

Деценије у којима је Гидра глумио биле су време велике продукције различитих филмова, када је биоскоп у Југославији био забава за све.

Гидра је стасавао је у генерацији врхунских глумаца - Велимира Бате Живојиновића, Мије Алексића, Зорана Радмиловића, Стеве Жигона, Ташка Начића, Љубише Самарџића, Паје Вујисића, Миодрага Петровића Чкаље.

Али је Бојанић био можда најаутентичнији глумац међу свим тим великанима, сматра Јован Марковић, један од сценариста Жикине династије и Гидрин блиски пријатељ.

„Постојало је правило - кад је троје, четворо у кадру, а ви видите прво и само њега, онда је то то.

„Гидра је био моћна појава, упамтите само њега", каже Марковић.

Глумац А категорије

Управо тај природни Гидрин таленат истиче и редитељ Ђорђе Кадијевић.

„И у споредним улогама увек је био онај који кад се појави, сви други падну у други план.

„Имао је филмску харизму, а то није искоришћено", каже редитељ.

Један од Кадијевићевих филмова је и „Жарки" из 1970. који се у новембру нашао на репертоару Кинотеке у склопу обележавања 30 година од смрти и 90 година од рођења Драгомира Бојанића Гидре.

„Гидра спада међу глумце које сам ценио, у А категорију југословенског глумишта, врло даровит и веома употребљив.

„Могао је да игра озбиљне драмске улоге, као и комедије, универзално способан да буде на високој разини", каже редитељ.

Играо је у бројним драмама и вестернима које је снимао понекад под именом Ентони Гидра.

Ипак, није имао срећу да сними „свој филм", где би редитељ тражио њега за главну ролу, каже Кадијевић.

Описује га као „весељака" и правог другара који је волео живот.

„Као човек био је мало изгубљен, да искористим популарни израз", каже Кадијевић.

Због проблема с алкохолом је некад правио проблеме током снимања, а због склоности пићу су га некад редитељи и продуценти заобилазили.

Кад је требало да одигра сцену говорника у филму Тимочка буна, данима нису успевали да га одрже трезним да прецизно изговори текст у продукцијски скупој сцени са десетинама статиста, препричава Марковић.

Продуценти су прво позвали Марковића, а затим и супругу да им помогну, али без много успеха.

Ујутро је пио кафу и тражио само једно пиће - најчешће је пио вотку с водом.

„А у ствари се претходно с конобарима договорио да му у чашицу сипају воду, а у велику - вотку", препричава Марковић.

Крио је пиће и у лубеницама које би зато сатима држао у реци да се хладе.

„Налазио је луцидне и креативне начине да доскочи свима. Све су то примери његове духовитости", описује сценариста.

О болу ретко говорио

О мукама из младости ретко је говорио - проводили су дане и ноћи, али Гидра ни најближима није отварао душу, прича Марковић.

Некад би поменуо да је „после рата бели пшенични хлеб јео само за Божић", пошто су имали само за проју.

Марковић се сећа Гидриног испада после састанка са генералима Југословенске народне армије у Новом Саду за филм где је требало да војска помогне опремом и новцем.

„Сви су били задовољни, договорени су и камиони и авиони, све.

„Онда се Гидра у једном тренутку ућута, ја га знам, само гледам шта ће да уради, попије још неколико пића на брзину и крене `мајку вам, ви сте ми оца убили, убице`", препричава Марковић.

Већ следећег дана му је био забрањен улаз у сваки Дом армије у земљи.

„Носио је страшну патњу због оца који је убијен", каже Марковић.

Када је Гидра требало да пође на снимање филма у којем би играо четничког војводу Николу Калабића, Марковић га је затекао у хотелској соби, окруженог разбијеним флашама и срчом, како плаче.

Говорио је да неће да игра „јер је Калабић издао Дражу" чији је војник био његов отац и није отишао на снимање.

„То је пример како му је пропала велика улога које је била њему намењена, а таквих је било много.

„Има и других трагичних судбина, али се Гидри видело у очима и у том бекству, од себе и својих мисли и свега што је држао у себи, у алкохол, то је и њега и нас оштетило за велике улоге које би сигурно одиграо", каже Марковић.

Засмејавао и на онкологији

Гидра је био сјајан филмски глумац са којим је било задовољство радити, каже сниматељ Предраг Пега Поповић.

„Диван човек, увек шармантни део екипе коју је покретао.

„Уговорио је да нам Зајечарско пиво буде озбиљан спонзор филмова и онда се та црвена етикета види у свим кадровима, иако тад то пиво није било много популарно", присећа се Поповић.

Сарађивали су у многим филмовима током 1980-их, између осталих и у „Хајде да се волимо" са једном од најпопуларнијих југословенских певачица свих времена Лепом Бреном.

„Ту је био и певач, имао је нумеру са Бреном и ансамблом Саше Поповића", каже сниматељ.

Неки од тих филмова су обарали рекорде гледаности, у биоскопима у мањим местима некад је било више гледалаца, него становника, а Гидра је у великој мери за то био заслужан, каже Марковић.

Зрачио је енергијом, људи су били срећни кад га виде, а и он је увек умео да се шали и на сопствени рачун, каже Марковић.

Кад се вратио из Италије са снимања шпагети вестерна, причао је како је месец дана јео једно исто јело - пилетину, јер је само то умео да наручи на италијанском.

Сведочио је увођењу вишестраначја 1990. и коментаришући `комби партије` - некада популарни израз за мале странке - говорио је да познаје више конобара, него што они имају гласача.

А добро је знао не само конобаре, већ људе различитих занимања и имао је топлину за све њих, прича Марковић.

„Био је врло одан човек, свуда су га волели".

Током снимања у близини Златибора, Гидра је три дана провео са дрвосечама у планини.

„Дању би ишли у шуму по дрва, а увече пили ракију и певали.

„Они су га обожавали, али и он је њих", каже сценариста.

Када се разболео 1993, у Југославији је већ буктао рат.

Месец дана пред смрт лежао је на одељењу онкологије на Војно медицинској академији у Београду, где су тада довођени рањеници са ратишта.

„Медицинске сестре довозе те младе рањенике у колицима до татине болничке собе и Гидра им прича вицеве у четири ујутру.

„Знали смо да му је крај, сестре му шверцују цигарете. А у његовој соби дежурни лекари и рањеници се смеју његовим фазонима", испричала је ћерка Јелена у интервјуу за Недељник.

Преминуо је у 60. години 11. новембра 1993. и сахрањен је у Алеји заслужних грађана у Београду.

Човек великог срца увек је све улоге „играо до краја" што је редак таленат, каже Никола Којо.

„Без обзира шта му се дешавало у животу, он је све радио пуном снагом.

„То је одлика искључиво великих глумаца, тако је радио покојни Небојша Глоговац и многи људи који су, нажалост, изгорели од те узвишене уметности коју су пружали људима", закључује Којо.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]