Тито, Југославија и тајне службе: Слободан Пенезић Крцун, немилосрдни мач револуције, шеф Озне, министар, премијер и брижни отац

Немилосрдни мач револуције и нежни отац, оснивач злогласног Одељења за заштиту народа у Србији, боем, војник и емотивац, комуниста и помало националиста.

Ретко која личност из времена Другог светског рата и Титове Југославије може да се похвали таквим контроверзама у биографији као Слободан Пенезић Крцун.

Пратиле су га и после смрти - његова погибија у саобраћајној несрећи на Ибарској магистрали 6. новембра 1964. и данас за неке представља мистерију.

У почетку се шушкало, а касније и отворено говорило да се није радило о несрећи, већ да је убијен, а да иза убиства стоји председник Јосип Броз Тито.

Те спекулације никад нису доказане, али и више од пола века касније, нису ишчезле.

Имао своје 'ја'

Наводно, Титу је сметала Пенезићева приврженост Србији.

Професор факултета за дипломатију и безбедност Радојица Лазић Крцуна описује као „човека који је имао своје ја".

„Крцун је неко коме су испеване песме, а касније у савременим условима, био је пример правог полицајца, имао ореол храбрости.

„У тим националним својатањима било је тврдњи да је био једини Србин који је могао и смео Титу да лупи руком о сто, у то нисам баш сигуран, али је свакако био врло близак највишој номенклатури", каже Лазић за ББЦ.

Крцун је у рату био партизански комесар и оснивач српске безбедносне службе, а затим министар полиције, потпредседник, а потом и председник српске Владе.

Пенезић је данас битан, јер кроз њега можемо сагледати једно од лица Србије у Другом светском рату, али и после, током формирања такозване Титове Југославије, оцењује Жељко Марковић, директор Историјског архива у Ужицу.

„Прек и осион, `хлеб и отров револуције`, човек који је као министар унутрашњих послова умео да заноћи у затвору међу затвореницима, предан Јосипу Брозу и ономе што је он у његовим очима представљао, до краја.

„У архивској грађи коју чува ужички Архив открива се као нежан, брижан супружник. У јавности ватрен, у приватном животу благ и посвећен", каже Марковић у писаном одговору за ББЦ.

Као први човек Озне, а касније и Министарства унутрашњих послова Србије, Крцун је имао значајну улогу у ликвидацијама остатака квислиншких формација и четничких снага, гушењу побуна, као и касније, у обрачуну са присталицама Информбироа.

Починилац и жртва

Током Другог светског рата, поред борбе против Немаца, два покрета отпора - четнички и партизански - борили су се и убијали међусобно.

Од 1943. године, савезници стају на страну партизанског покрета, што је важна подршка за њихову коначну победу на простору бивше Југославије.

„Историју најчешће пишу победници и да се разумемо, партизани су на крају рата имали обавезу да се разрачунају са огромним бандама које су биле одметнуте по шумама, укључујући све остало што се дешавало по другим републикама", каже Лазић.

Упозорава да све треба гледати у контексту тадашњих збивања.

„У том контексту, идеали револуције су били и разрачунавање како са непријатељем по оружју, тако и са класним непријатељем после рата", каже.

Када је почео Други светски рат, Пенезић је имао 22, а Тито 48 година.

„Читаву генерацију српских момчића занела је идеја равноправности и правде, а одиста, потекло је много крви и Титових следбеника и Титових противника.

„И једних и других, највише Срба, и то је наша национална трагедија.

„Крцуна посматрам у контексту те трагедије, у улози починиоца, али и жртве, у једном ширем филозофском контексту", наводи Марковић.

Ко је био Крцун

Млади Ужичанин, бруцош Пољопривредног факултета, са 19 година се, као и многи његови вршњаци, придружио револуционарном комунистичком покрету.

Као илегалац, убрзо је и ухапшен, 1937. године због учешћа на демонстрацијама поводом шестомесечног помена патријарху Варнави.

Игром судбине, две деценије касније, Крцун ће бити у прилици да као министар полиције учествује у избору поглавара Српске православне цркве, патријарха Германа.

Али то је само једна у низу подударности у његовој биографији.

Како сам пише у животопису објављеном у књизи „Гласност ћутања", покрету отпора је помагао тако што је код себе крио брошуре, некад чак и у рупи од клозета.

Толико је био везан за све што се дешавало на Универзитету да је на почетку распуста, када је требало да се врати кући, „плакао као мало дете".

Већ следеће годин,е баталио је факултет, али и изласке, и озбиљно приступио покрету - више него ишта желео је да буде „поштен и честити револуционар".

У то време већ добија надимак Крцун, по јунаку стрипа Крцуну, објављиваном у тадашњем сатиричном часопису Јеж, и то име му је помогло да се крије све до почетка рата.

По другим тумачењима, Пенезићу су се у току хода додиривала и крцкала колена, па је то био разлог за овај надимак.

У аутобиографији до детаља описује немачко бомбардовање Београда 6. априла 1941, срушене зграде, збуњене људе, „помешане млеко и крв" погођеног млекаџије, али и пљачку продавница на коју је наишао.

Са колоном избеглица кренуо је те ноћи ка Ваљеву, али су их успут из ваздуха из митраљеза гађали немачки војници.

Уз језиве сцене страдања пише и колико од Првог светског рата није волео Немце, да је радо веровао у измишљену причу његовог брата да су Немци побегли из Србије 1918. јер се он родио.

Ратни вихор односи га у унутрашњост Србије и родно место, а после пада Ужица са „друговима" иде даље, по шумама и горама.

Крцун се борио у многим биткама, између осталих на Сутјесци, али је истовремено напредовао и у партијској хијерархији.

Титову слику је, наводно, током целог рата носио у унутрашњем џепу војничке блузе.

А онда је у лето 1944, на острву Вис добио задатак да формира Одељење за заштиту народа у Србији - Озна - безбедносну контраобавештајну службу нове Југославије.

Шеф му је био Александар Ранковић.

У почетку их је било седморо или осморо на овом задатку, али су разгранали мрежу и до краја рата поставили темеље југословенске и безбедносне службе и полиције.

Kрцун је имао незаобилазну улогу у систему масовне репресије према политичким противницима, присутном приликом устоличења комунистичког режима, оцењује историчар Срђан Цветковић.

„Kада говоримо о ликвидацијама без суђења, о монтираним процесима, о слању људи на Голи оток, не можемо а да не говоримо и о Kрцуну, који је у том периоду био на челу републичке Озне.

„Ипак би било непоштено приписати њему све ове злочине, јер су изнад њега били и Александар Ранковић и уско партијско руководство и на врху пирамиде сам Тито", изјавио је Цветковић за Данас.

Бурних 46 година живота

Хапшење Драже Михаиловића

Једно од најзначајнијих хапшења у новој Југославији свакако је било хватање генерала и четничког команданта Драгољуба Михаиловића.

Према историјским документима, Крцун је као први човек Озне за Србију био један од руководилаца те акције.

Међутим, и овај задатак су пратиле контроверзе јер је, по сопственом признању, Крцун поштовао Михаиловића.

„Поштовао га је као војника и као родољуба, једино што му је замерао је да је био против Тита, а за краља. И то му није могао ни заборавити, нити опростити.

„Та немогућност заборава и опроста изродила је осветнички нагон", наводи Марковић.

Михаиловића је југословенски суд 1946. године осудио на смрт због издаје и сарадње са нацистичком Немачком.

Приватно емотивац

За разлику од слике немилосрдног полицајца, књига „Крцун писма без курира" у којој су објављена писма размењивана са женом и децом, открива његову емотивну страну.

У нежним порукама није пропуштао прилику да њој и деци пренесе љубав и пољупце.

Ипак, жалио је што то нису „права љубавна" писма - знао је да у таквим препискама нема пуно дискреције.

Описивао је далеке земље, посебно када је током 1950-их са Титом на броду „Галеб" обилазио Африку и Азију.

„Данас смо дефинитивно ушли у Индијски океан и видео сам китове.

„Десно је остала афричка обала и један светионик на коме с времена на време људождери поједу светионичара", писао је децембра 1958.

Као члан државне делегације, посетио је и Таџ-Махал, величанствени маузолеј и храм посвећен љубави.

„Остао је потресен његовим изгледом и разлозима изградње.

„То пише супрузи, свестан да никад неће умети на такав или сличан начин да изрази своју љубав према њој", подсећа Марковић.

Причало се и да Крцун воли алкохол, а то потврђују и писма жени где он, у бројним унутрашњим размишљањима и дилемама, једном приликом наводи да би желео да престане да пије и направи нешто од живота.

Пенезићев син Срђа, редитељ који је дуго живео у Америци и тек се недавно вратио у Србију, за оца каже да је био управо то - отац.

„Био је веома пажљив, учио ме је да, између осталог, возим бицикл и ја то памтим, а разна мишљења о њему - врло позитивна и врло негативна, остављам тим људима.

„Надам се да ће их превазићи, јер од њега не би требало правити ни култ, ни најгорег човека на свету, јер је био човек од крви и меса", навео је Пенезић.

Срђа Пенезић овом приликом није желео да говори за ББЦ, али нас је упутио на раније интервјуе у којима је причао о оцу.

Сарадник листа Младост који је волео да попије

Иван Ивањи, Титов преводилац и хроничар југословенског доба, писао је о Крцуну као „сараднику" у политичком недељнику Младост који је излазио 1950-их.

Пенезић је тада на месту министра полиције, а касније премијера Србије, а Ивањи га у Времену описује као „трагичну личност".

„И да одмах кажем: Kрцун није био никакав цензор, него веома користан сарадник, јер је упркос невероватној количини алкохола коју је трошио - нисам више никога у животу срео ко је тако брзо тако много пио - имао још увек феноменално памћење.

„На основу ситних детаља - шала око врата, оловке на столу, неког лица у позадини, пејзажа - тумачио је фотографије без икаквих белешки у позадини, препознавао ко је ко и када је отприлике снимљена", записао је Ивањи.

Крцун је причао о ономе што није било за објављивање, као и о поштовању које је на почетку Другог светско рата гајио за четнике из претходног светског сукоба.

„О Дражи је рекао да је његова трагедија била што је био генералштабовац, а не трупни официр, што је хтео да дипломатише, уместо да се бори.

„`Он је својом глупошћу утерао српског сељака, који је заправо био одан краљу, нама у наручје`, говорио је Kрцун на моје велико изненађење", наводи Ивањи.

Према Крцуновом сведочењу, а и другим изворима, до Михаиловића је официре ОЗНЕ довео његов сарадник Никола Калабић, бивши командант такозване Горске гарде, како би сачувао сопствени живот.

Разлаз са Титом

Крцун је највише сарађивао са Александром Ранковићем, што је вукло корене из рата, а и по природи послова које су обављали у новој држави.

„Према политичарима из других република умео је да буде оштар на језику, а под његове бритке опаске налетала је и личност Јосипа Броза.

„Зна се врло добро да му је једном одбрусио: `Стари све ти је добро, само штета што ниси Србин`", подсећа Марковић.

Марковић је објавио је две књиге о Крцуну и био аутор једне изложбе.

На основу дугогодишњих истраживања, уверен је да „и сам Пенезић у једном моменту осетио да је био искоришћен и издан".

„Када политички сазрева, нарочито шездесетих година прошлог столећа, схвата да се судбина Србије мора кројити у Србији, али не ван југословенског контекста.

„То је јако важно као поука. Међутим, како каже наш народ: 'Није му се дало', а додајем да ни он многима није допуштао", оцењује Марковић.

Последњи Kрцунов сусрет са Титом описао је историчар Венцеслав Глишић.

Он се наводно одиграо крајем 1963, годину пре Крцунове смрти, када је Тито њега и Ранковића позвао на Брионе.

Пенезић је наводно Брозу рекао да је некоректан према Србима последњих година, да их удаљава од себе и упитао како то да су му сумњиви сви Срби, истакнути ратни команданти.

Тито се, према сведочењима, наљутио и хтео да се удаљи, а Kрцун му је добацио: „Једино не знам кад ће доћи ред на нас двојицу", мислећи на себе и Ранковића.

Премијерске године

Пошто је сумњао да му је премијерска позиција 1962. понуђена да би се показао неуспешним, Крцун је дао све од себе да докаже супротно.

У Србији је у то време била у току или почињала изградња 30 великих привредних објеката, међу којима су били хидроцентрала на Ђердапу и пруга Београд-Бар.

За време његовог мандата почела је да ради панчевачка Азотара, радио се ауто-пут, а почела и изградња фабрике лекова Галеника.

Југославија се развијала и Србију је носио тај замајац.

Озна и култура

Док је Крцун био републички премијер, на месту министра културе од 1963. био је Милан Вукос, касније дугогодишњи и успешни директор Телевизије Београд.

Описује га као „изванредног човека и одличног председника Владе" у аутобиографији Успо(н)мене, објављеној у књизи „Споменар".

Вукос описује сусрет представника југословенске продукцијске куће „Дунав филм" и партијског руководства због консултација око документарних филмова „Задушнице" Драгослава Лазића и „Парада" Душана Макавејева.

На састанак су дошли Крцун и Вукос.

„Задушнице је био изванредан документарац о народном обичају у неком селу у Поморављу, где се одавање поште покојнику постепено претварало у масовно ждрање и пијење.

„Други филм Парада Макавејева је филм о Првомајској паради у Београду. Филм се завршава онда када парада почиње, односно Макавејев је сликао све оно што претходи паради - од скупљања људи у пет сати ујутро пред месним заједницама до доласка високих руководилаца на трибине", описује Вукос.

После приказивања, додаје, Крцун је рекао да би он Задушнице пустио, а Параду не.

„Задушнице приказују да је наш народ примитиван што је тачно.

„Међутим, Парада приказује да нам је руководство примитивно, што је такође тачно, али не морамо то да разглашавамо преко филмова", цитира га Вукос.

Саобраћајна несрећа и смрт

Према званичној верзији, Крцун је пред полазак на партијску конференцију у Ужицу добио нови аутомобил.

Успут их је ухватио пљусак и због блата на путу, ауто је проклизао, а возач Милорад Ломић изгубио контролу. Ауто се кретао брзином од 130 километара на сат, слетело с пута и ударило у дрво.

Са Крцуном је погинуо и његов дугогодишњи саборац Светолик Лазаревић Лаза, а у аутомобилу је била и Олга Живковић.

После вести о несрећи, почеле су да круже приче да је Крцун убијен.

Тито је, наводно, ту тезу подржао, рекао је Срђа Пенезић у једном интервјуу.

После Крцунове смрти, зазвонио је кућни телефон и неко се представио као да зове из „кабинета маршала Тита".

Тада 12-годишњак, Срђа је мислио је да се ради о несланој шали, али је његова мајка узела слушалицу и наставила разговор.

Неколико дана касније је отишла на састанак код Тита, што ће Срђа сазнати много година касније од књижевника Добрице Ћосића у Њујорку.

„Добрица ми је тад рекао да му је мајка причала да је та посета Титу била буквално да га она пита да ли има неке истине у томе да је мој отац убијен.

„Другим речима, она је то говоркање узимала довољно озбиљно", испричао је Пенезић млађи 2016. за РТС.

„Занимљив је Титов одговор, који је сигурно лажан јер је био велики манипулатор, он је рекао `Јесте, убио га је Ранковић` и моја мајка је схватила да је то неистина", додао је Срђа Пенезић.

Тито није био на сахрани тадашњег српског премијера, већ је тог дана примио холивудског глумца Кирка Дагласа.

Породици Пенезић је послат телеграм саучешћа.

Разговор у соби и предсобљу

И Марковић и Лазић верују у званичну верзију догађаја - да је реч о несрећном случају.

„Крцун је, без обзира на своју идеолошку припадност, приврженост Партији и Јосипу Брозу Титу, имао веома изражену и националну ноту, коју чак и неки његови највећи критичари нису оспоравали.

„Без обзира што би се сасвим јасно могло рећи да је био `дете револуције` или, како то неки тумачи воле да кажу, `мач револуције`, ипак је припадао српском националном корпусу", написао је Лазић у рецензији књиге о Крцуну „Гласност ћутања".

У књизи коју је Историјски архив Ужица објавио 2020. године, објављено је писмо Зине Пенезић, Крцунове супруге, написано после Брионског пленума 1966.

На пленуму је разрешен некадашњи други човек државе и Крцунов саборац и у више наврата претпостављени, Александар Ранковић.

У писму се супруга Зина присећа разговора са мужем пар месеци пред његову погибију.

Обоје су знали, наводи, да их прислушкују.

„Почео је да води рачуна о томе шта ће ми рећи у соби, а шта у предсобљу", записала је.

Крцун је, наводе сведочења, слутио политички крај, гледајући како се и најближи сарадници ограђују од њега.

Помињао је да би отишао у Ћелије код Ваљева или у један од овчарско-кабларских манастира и гајио овце.

Монаси би га, веровао је, радо прихватили, а он би им уступио „велику пензију".

Крцун и Црвена звезда - навијање уз „снагу личног ауторитета"

Марко Протић, ББЦ уредник

Цеви топова и аутоматских пушака се још нису у потпуности ни охладиле 1945, а нова комунистичка власт, свесна важности спорта за „дух и тело" народа, започела је оснивање фудбалских клубова.

Београд је добио два клуба, Црвену звезду и Партизан.

Црвена звезда је основана на иницијативу Главног одбора Уједињеног савеза антифашистичке омладине Србије (УСАОС), а Партизанови оци су билигенерали Југословенске народне армије.

Крцун је учествовао у оснивању Звезде, био њен велики навијач и помагао у руковођењу „снагом личног ауторитета".

Једна од често понављаних теза и деценијама по оснивању клубова је да су у почетку за Звезду навијали људи из Београда, а затим и Срби из свих делова Југославије, док су присталице Партизана биле војна лица различитих националности некадашње државе.

И један и други клуб су основали комунистичке власти, што је уосталом било уобичејено и у другим југословенским републикама, као и земљама источне Европе по завршетку рата.

Тако је, рецимо, загребачки Динамо основан у јуну 1945, истоимени букурештански клуб је настао 1948, а те године је основан и војни клуб у Бугарској, ЦСКА.

Ако је и постојала нека класна или друштвена разлика међу навијачима београдских клубова, она је временом нестала.

Уочи почетка грађанског рата у Југославији 1990-их, добар део навијача Звезде и Партизана пригрлио је националистичке и десничарске ставове.

Тако се на северној трибини стадиона Црвене звезде, где су окупљени најватренији навијачи, може видети застава са ликом четничког команданта Драгољуба Михаиловића, чије је хапшење организовао оснивач клуба..

Подједнако је иронична је и чињеница да су неки навијачи Партизана претходних година певали краљевини Србији и у репертоар уврстили обраде разних четничких песама.

Можда ће вас занимати и овај видео

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]