Александар Ранковић, од другог човека државе до државног непријатеља број један

Затвореник и главни полицајац, Титов кум и партијски прогнаник, Југословен ком приписују српски национализам, човек који је деценијама ћутао, а на чијој сахрани се орило - све то био је Александар Лека Ранковић.

У Другом светском рату је био један од првобораца, а и послератна каријера му је ишла узлазном путањом - био је други човек државе све до 1966. и Брионског пленума.

Тада је због оптужби да је наводно прислушкивао Тита и да „скреће са пута" Партије смењен са свих функција.

„Његова смена иза које је стајао Тито је била неправедна. Показано је да свако може бити смењен фабрикованим оптужбама, а да оптужница никад и није подигнута", каже за ББЦ на српском историчар Милан Пиљак.

Преко ноћи Ранковић је „од првог грађанина постао државни непријатељ број један", истиче Слободан Ранковић, његов млађи син.

Пошто је био заговорник јаке савезне државе и по опредељењу комуниста и Југословен његову смену поједини тумаче као почетак распада Југославије, који је уследио 25 година касније.

Митови о Леки

Временом је у појединим српским националистичким круговима направљен култ Ранковића, који је, наводно, као Србин чувао Југославију, и држао Косово „под контролом", а да је његовом сменом све ишло у правцу распада.

„Мит о томе да је Ранковић срушен као Србин, мене подсећа на оно што се у Хрватској помиње да су усташе у Блајбургу убијане јер су били Хрвати, нису - убијани су јер су били усташе", наводи историчар Хрвоје Класић.

„Такође није смењен јер је био Србин, рушили су га између осталих и Срби, већ је смењен што се није уклапао у политику", додаје професор историје на Филозофском факултету у Загребу.

Ранковић је, каже, пре свега, био комуниста и велики Југословен.

„Тај човек не да није био српски националиста, већ је био један од највећих противника српског национализма, коме су четници убили брата и жену, који се после рата најпожртвованије борио и учествовао у хватању српских националиста", каже Класић.

Ранковић је руководио акцијом хапшења Драгослава Драже Михаиловића, команданта Врховне команде Југословенске војске у отаџбини, који је осуђен на смрт због сарадње са окупатором.

Националистичке митове је додатно подгрејала Ранковићева сахрана августа 1983.

Преминуо је од инфаркта, 17 година после смене.

Сахрана са 100.000 људи

Сахрањен је у Београду са државним почастима, уз десетине хиљада људи и повике „Живео Лека", „Устани, Леко", али породици није дозвољено да држе говор.

Иако је преминуо бивши потпредседник савезне Владе и народни херој лист „Политика" тог дана је објавила само једну умрлицу - његове породице.

Класић је о Ранковићевој сахрани читао и у документима Службе за заштиту уставног поретка (СЗУП), политичког тела које је извештавалo државни врх o безбедносним изазовима попут национализмa, непримереним паролама на стадионима или другим претњама за државу, којих је тада било у готово свим републикама.

„У њиховим извештајима од августа 1983. наводи се процена да се на сахрани Александра Ранковића окупило преко 100.000 лица, `од којих је немали број својим понашањем јасно изражавао симпатије према њему које су превазишле оквире изражавања уобичајeног пијетета према покојнику и прерасле су у политичку манифестацију", цитира Класић.

У том извештају, каже, они не помињу национализам, али помињу незадовољство људи стањем у друштву.

„Међутим то се у јавности поима као пораст национализма и то је најзанимљивије у целој причи да се тај човек доводи у везу са српским национализмом", истиче историчар.

Наводи се и скандирање Ранковићевог имена, аплауз приликом помињања његових заслуга и негодовање приликом указивања на његове грешке и разлаз са линијом СКЈ.

„Био је пројугословенски, не просрпски или проруски. Многи су га својатали и гребали се о њега, а он је служио Брозу и само њему", каже Пиљак.

Зашто је смењен?

Коначни разлаз са партијом десио се на Брионском пленуму.

Од 1963. до 1966. Ранковић је на месту потпредседника државе и ту ће га затећи оптужбе да је прислушкивао Тита и састанак на ком ће бити разрешен свих функција.

Уочи састанка на Брионима кад су му дојучерашњи сарадници окренули леђа, доживео је инфаркт, али се опоравио.

Говорило се да је био Титова „десна рука", коју је сам ампутирао.

„Брионски пленум је била демонстрација моћи Јосипа Броза, јер Ранковић није промене у Југославији угрожавао - децентрализација би се свакако десила, он то не би спречио", каже Пиљак, аутор чланка „Брионски пленум 1966. године: покушај историографског тумачења догађаја".

„Није имао разлога да прислушкује Јосипа Броза кад је његов кабинет и вила у Ужичкој иначе био озвучен, а магнетофон у соби испод, и то уз председниково одобрење", наводи Пиљак.

Притом, Ранковић је, каже историчар са Института за новију историју, готово догматски прихватао Лењинову идеју „демократског централизма".

„То значи да сви могу да иступају и јавно кажу шта мисле, али кад се донесе одлука сви морају да је поштују".

Тако је било и на Брионском пленуму, Ранковић је негирао да је учествовао у прислушкивању, али је поднео оставке на све функције.

„Ипак, анатомија моћи се ту огољено приказивала, јер су седнице биле потпуно оркестриране са унапред припремљеним говорима и подељеним задацима - шта ће ко да каже", описује Пиљак.

Ранковић је имао осећај одговорност, који је многим другима недостајао, додаје.

„Био је лудо одан Брозу, а овако смирен човек, људи који су га лично упознали говорили су да се није светио, што је важно с обзиром на то да је више од две деценије био на челу репресивног апарата", каже историчар Пиљак.

Писао је дневничке белешке које су постхумно објављене, а мемоaре је писала и његова супруга Славка Ранковић.

Они дијаметрално супротно гледају на улогу Броза у његовој смени.

„Славка сматра да је све организовао Тито, што и ја дубоко верујем на основу истраживања, а Ранковић сматра да је Тито изманипулисан и да су га све неки зли људи наговорили.

„То показује да није умео да појми сплетке, иако је био надлежан за праћења и прислушкивања, то није злоупотребљавао", каже Пиљак.

„Он је све разумео и те белешке у којима брани Тита писао је у првих шест месеци после Брионског пленума, касније је и њему све било јасно", каже Слободан Ранковић.

Када је Тито умро 1980. Ранковић је био на сахрани и положио венац.

Последице Брионског пленума

„Брионски пленум је јако важан догађај из више разлога, јер је отворио врата привредној и опште друштвеној реформи, која се никад у целости није остварила", каже историчар Хрвоје Класић.

Тиме су започели неки процеси који су Југославију позиционирали између Истока и Запада, уведени су неки закони тржишта, али држава и даље била важан играч, додаје.

Идеја је била да се спроведе процес децентрализације и економски и политички, односно да држава не буде главна и у процесу одлучивања и у власништву над капиталом.

Неки су то заговарали, неки су се томе противили.

„Ранковић је перципиран као кључна личност која се противила томе. Обрачун са њим био је обрачун са присталицама тог смера развоја.

„Тито је преломио, иако није био најдоследнији у либерализацији друштва, и решио је да удари у главу", каже Класић.

Као најважнији резултат пада Ранковића је „кресање крила" Удби која је у неким деловима постала паралелна власт, што је највидљивије на Косову, оцењује Класић.

„Од 1945. до 1966 Ранковић и ОЗНА и УДБА под његовом контролом владају Косовом, на врло суров начин, без обзира што албанско становништво чини већину тамо.

„Однос је пун неповерења што показује прикупљање оружја 1956. до Албанаца, прислушкивање њихових интелектуалаца, наставника, студије на албанском су у Приштини отворене тек 1969. године", каже Класић, цитирајући документа српског руководства.

У том периоду 400.000 Албанаца напушта Косово, додаје он.

„Зато за тумачење пораста албанског национализма и касније српског није нулта година 1966, важно је и шта је било пре".

Смена генерација

Падом Ранковића дошло је до смене генерација - на власт у републикама дошли су по први пут неки од интелектуалаца комуниста, који кредибилитет нису градили на Сутјесци и Неретви, већ по факултетима.

„Можда ће звучати чудно, али кључна особа која је остала као носилац конзервативних идеја је Јосип Броз.

„Амбијент и место у којем се Тито формирао као политичар заувек су га одредили као бољшевика, који није превише склон либерализацији", каже Класић.

Четврт века после рата он је и даље био први човек партије, први човек државе и врховни командант оружаних снага.

„Тито је имао апсолутну моћ. Срећа је само што је успешно економисао моћи коју је имао, како је то оценила Латинка Перовић, што га је разликовало од осталих аутократских владара", цитира Класић.

У више говора Тито је истакао да га плаши може ли земља опстати, с обзиром на разлике.

„Тито је, с ове тачке гледишта, дао мало злокобно пророчанство `децентрализација да, али не она која води у дезинтеграцију`.

„Обрачун с Ранковићем је отворио нека врата, али није затворио сва врата", каже Класић.

Партизански почеци

Део велике четворке

Као предратни комуниста и првоборац, после рата био је део велике четворке - Јосип Броз Тито, Едвард Кардељ, Милован Ђилас и Александар Ранковић.

Њихове слике су биле на плакатима, красећи параде и слетове у новоствореној држави.

На венчању Тита и Јованке, био је кум.

Од 1944. дo 1966. био организациони секретар Централног комитета, што значи да је, уз Тита, одлучивао о кадровима, а на челу партијске полиције готово две деценије - до 1963.

„Пре рата је добио кодно име Марко, које ће му остати и после, али његов надимак је био душа партије", каже историчар Пиљак.

Како је руководио службом?

„Александар Ранковић као најближи Титов сарадник и један од три ауторитета у Југославији, имао је велико поверење и велики углед код припадника служби безбедности, првенствено због његове улоге у стварању и развоју служби безбедности и принципијелном и јасном ставу у руковођењу том службом", наводи Светко Ковач, некадашњи шеф Војно безбедносне агенције.

Сматра да се не би могло рећи да је Ранковић „једини идејни творац ОЗНЕ, али је он сигурно имао значајну улогу у стварању" - онога што ће касније постати безбедносно-обавештајни систем нове Југославије.

Ипак, додаје да је у време док је био министар унутрашњих послова ФНРЈ од 1948. до 1953. године, као и у време док је био председник Одбора за унутрашњу политику и безбедност од 1953. до 1963. године, имао велики утицај на рад служби безбедности.

„Тешко би се могло рећи да ли је Ранковић као шеф служби безбедности био инструмент власти првенствено због тога што је он за то време имао високу функцију у партијској хијерархији.

„Kао организациони секретар партије учествовао је у доношењу значајних одлука. Такође је значајно истаћи да је ОЗНА, чији је Ранковић био шеф, била у саставу Министарства народне одбране, којим је руководио Тито", наводи Ковач.

Тешко је, каже, дати кратку оцену о Ранковићевој одговорности за комунистички терор који је ОЗНА спроводила у послератном периоду.

„Гледано из данашњег угла, могли бисмо рећи да та одговорност постоји, без обзира што је као шеф ОЗНЕ извршавао задатке државних и партијских органа.

„Међутим, треба имати у виду да је управо Ранковић први критиковао злоупотребе које је служба вршила и залагао се за попуштање репресије и реформе служби", оцењује бивши шеф ВБА.

Одговорност за комунистички терор

ОЗНА је спроводила комунистички терор и чистке у послератним годинама, а заслужна је и за формирање логора Голи оток за политичке неистомишљенике.

„Посебно је интересантно да је управо Ранковић, као први човек службе, на Четвртом пленуму ЦK СKЈ 1951. године, критиковао до тада неприкосновену УДБУ да се ставила изнад власти и изнад закона", подсећа Светко Ковач.

„Ранковић је у експозеу у савезној скупштини 1951. године рекао да је скоро 50 одсто ухапшених због Голог отока невино, али ништа није урадио по том питању до тада. После његове посете делимично је уведен ред и смањен је прилив, а нарочито од 1952", додаје историчар Пиљак.

Када је дошла одлука о затварању злогласног логора за политичке неистомишљенике где су, после разлаза са Стаљином и резолуције Информбироа, слати стаљинисти и „народни непријатељи" - Ранковић је то спровео.

„У суштини био је инструмент Јосипа Броза Тита, иако лично способан и са јаким ауторитетом.

„Како су Американци у извештајима за националну безбедност описали Тита, то је особа која је сурова кад треба и спремна на компромисе кад је то неопходно", цитира Пиљак.

Живот пре и после

Млађи син Александра Ранковића је 1966. имао 17 година. Памти период и пре и после, али каже да су „живели нормално".

„Само могу да пожелим таквог оца.

„Викенде смо заједно проводили, ишли на излете, ручкове,сваки тренутак који је могао био је са нама", каже Ранковић за ББЦ.

Ипак, кад су се после Брионског пленума са Дедиња преселили на Сењак у кућу која им је додељена, знали су да је озвучена.

„Преко пута је касније саграђена и полицијска станица и буквално свако нам је ушао у кућу био је сликан.

„Знали смо и да део људи који нам долази у госте после подноси извештаје", додаје Ранковић, економиста по струци.

За разлику од периода кад је његов отац био високи државни функционер и када у приватним посетама није трпео обезбеђење, после Брионског пленума у свакој шетњи њихове породице „иза леђа су им била двојица који су нешто записивали".

„Зато Леку никад нисмо пустили самог да иде било где.

„Славка, Мића и ја смо били наоружани и добар део младости сам провео на стражи, јер смо се смењивали", каже Ранковић, наводећи да није било конкретних опасности али да је стрепња постојала.

Једне године у Дубровнику на летовању обратио им се локални начелник полиције да саопшти како имају информације да је група усташа кренула из Аустралије да убије Леку, али да не знају ни где су они сад, ни да ли су већ у Дубровнику.

„Моја мајка пита `па добро хоћете ли нам дати неко обезбеђење или бар оружје`, он одговара да треба да попунимо неке обрасце и обратимо се станици у Београду, али пружа визит карту.

„Лека се смејуљи на то и каже `Чим ме убију, Вама ћу прво да јавим`", сведочи Ранковић.

У интервјуу који је Слободан Ранковић пре седам година да за лист Данас рекао је да је „можда најбољи коментар на те године дала (Лекина) унука Ања када је збуњена реакцијама људи које смо сретали у шетњи, питала: `А шта је Деколи радио пре него што је гајио цвеће?`".

Дисциплинован и опрезан

И пре смене Ранковић је важио за дисциплинованог, опрезног и часног у новонасталом једнопартијском систему.

Због сумњи да су Ранковићеви симпатизери после Брионског пленума смењене су десетине људи, међу њима много важних безбедњака и обавештајаца, чиме је нанета трајна штета обавештајној мрежи, додаје.

„Југославија као независна земља и која се борила за ослобађање и модернизацију трећег свега имала је симпатије унутар НАТО и Варшавског договора.

„Одређени људи из тих структура прослеђивали су им информације, а онда је Југославија остала без тих контаката преко ноћи", каже Пиљак.

Ранковић није давао интервјуе и живео је у Београду често боравећи у Дубровнику све до смрти.

Обрачун са Ранковићем показује еволуцију Титовог обрачуна са сарадницима, сматра загребачки историчар.

„Андрија Хебранг, један од најважнијих хрватских првобораца и политичара, ухaпшен је за неке никад доказане тврдње да је сарађивао с усташама, и по званичној верзији извршио је самoубиство 1949. у затворској ћелији.

„Затим, Ђилас који је због критика провео више година на робији и Ранковић, који је оптужен да је прислушкивао Тита, остао жив, није ухапшен, и проводио време у Дубровнику", наводи Класић.

Загребачки велесајам

О томе колики је Ранковић био Југословен, каже Класић, сведочи епизода када су се средином педесетих Београд и Загреб надметали где треба да буде место престижног највећег југословенског сајма, који је значио не само изложбени простор, већ и сигуран прилив девиза.

„Најуспешнији загребачки градоначелник Већеслав Хољевац, који је изградио Нови Загреб с друге стране Саве, залагао се и за изградњу Загребачког велесајма и по сведочењу његове ћерке, изненада му је дошао у посету Ранковић с поруком: 'У Београду ће бити сајам или ћеш завршити на Голом отоку'.

„О томе наравно не постоје писани трагови, али ни то Ранковић није учинио као Србин, већ као Југословен - тамо где је главни град државе, тамо треба да буде и највећи сајам", наводи Класић.

Заслуге и грешке

„Вероватно је највећи Ранковићев успех руковођење службом у време Информбироа, када се успешно супротстављао обавештајном и психолошко-пропагандном деловању совјетске обавештајне службе и обавештајних служби земаља које су тада биле на страни Совјетског Савеза.

„Ако бисмо наводили Ранковићеве грешке онда је свакако највећа та што је дозволио да дође у позицију да буде жртва афере прислушкивања, што је имао слабо држање и лако прихватио кривицу на Брионском пленуму и тако дозволио да савезна УДБА и УДБА за Србију буду оптужене и за оно што су криве и више за оно што нису", оцењује Светко Ковач.

Данас, Слободан Ранковић оцу замера само „што није више причао".

„Мислио је да има времена, а то је највећа заблуда, кад то схватиш буде прекасно", закључује Ранковић.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]