Миодраг Петровић Чкаља: Две деценије од одласка глумачке легенде и симбола домаће комедије

Било да се на телевизијском екрану указао као камионџија Јаре, светски, а јагодински путник Јованча Мицић или ујак Фирга, гледаоци широм Југославије заваљени у фотељу топлог дома, могли су да рачунају на смех до суза.

Упечатљивог израза лица, јединствене мимике и умећа за штос и гег, легенда југословенског глумишта Миодраг Петровић Чкаља, важио је за симбол комедије ових простора.

„Публика га је много волела, не знам да ли је неко успео да надмаши његову популарност из оног времена", каже Драган Петровић Пеле, глумац и професор Факултета драмских уметности у Београду, за ББЦ на српском.

Додаје да је „имао глумачки дар", као и харизму која се посебно огледала у његовом јединственом стилу.

О његовом карактеру, пошто се угасе камере, испредале су се разне приче - за неке је био строг, љутите природе и набусит, док поједина искуства говоре о њему као скромном и предусретљивом колеги, али и заборављеном и тужном човеку.

Славу је стекао глумећи у разним телевизијским серијама, међу којима су Сервисна станица, Љубав на сеоски начин, Камионџије и Врућ ветар, и филмовима, на пример, Пут око света, Орлови рано лете и Заједнички стан.

Запажене улоге је имао и у бројним представама, између осталих, Ђидо, Ивкова слава и Ревизор, извођеним у Београдском драмском позоришту.

Преминуо је пре две деценије - 20. октобра 2003.

Комичар рођен на Светски дан шале

Миодраг Петровић Чкаља је рођен у Крушевцу, симболично, на Светски дан шале - 1. априла 1924.

„Био сам танак као чакља, провидан, па је од чакља постало Чкаља", тако је објаснио порекло властитог надимка.

Глумом је почео да се бави у гимназији, да би током Другог светског рата постао припадник Културно-просветне екипе партизанске 47. дивизије.

После рата уписује ветерину у Београду, где наставља да глуми у културно-уметничком друштву „Иво Лола Рибар".

Убрзо постаје члан Драмског студија Радио Београда, на коме је емитована хумористичка емисија Весело вече, одакле почиње његова популарност.

„Ми смо прва послератна генерација која је стварала хумор који данас свет воли и хоће да гледа. Ми смо такорећи из војничких блуза дошли да радимо своје послове и радили смо, стварали", говорио је Чкаља у једној новогодишњој емисији на Телевизији Београд.

„Кад смо били свесни да смо постали популарни, већ смо били уморни, тако да нико ту популарност није ни осетио нити га је она много оптеретила", додао је глумац тада.

Крајем 1950-их се појављује у улози кувара Јордана у првој серији Телевизије Београд - Сервисна станица, у режији Радивоја Лоле Ђукића.

Био је то почетак лепе сарадње коју ће двојица колега надаље развијати, о чему сведочи и његова наводна тврдња да је поједине ликове писао посебно за Чкаљу.

Током богате каријере играо је и у Савременом (данас Београдско драмско позориште) и Хумористичком позоришту (сада Позориште на Теразијама).

Тамо је постављена комедија Заједнички стан која је потом екранизована, уједно и једна од првих Чкаљиних главних улога.

У наредних неколико деценија Чкаља ће оставити неизбрисив траг у домаћој кинематографији првенствено улогама Јованче Мицића у Путу око света, Живадина Јарића Јарета у серији Камионџије и њеном наставку Камионџије опет возе, пољара Лијана у филму Орлови рано лете и многим другим.

За живота је, између осталог, постао лауреат Стеријине (1974) и Седмојулске награде (1977), док је последње године живота провео ван камере и јавности, у кругу породице, „као и сваки пензионер".

Једини политички излет Миодраг Петровић је имао у предизборној кампањи 2000. када је подржао Демократску опозицију Србије (ДОС), која је потом сменила с власти Слободана Милошевића, тадашњег председника Југославије и Социјалистичке партије Србије (СПС).

Годину дана пре смрти добио је и, тада новоустановљену, награду за животно дело „Цар Константин", на Филмским сусретима у Нишу, када је се у говору пред публиком захвалио „шефу самопослуге, комшиници која му остави млеко испод тезге и поштару".

„Хвала, Србијо, пустили сте ме да глођем коске", закључио је.

Преминуо је 20. октобра 2003, у Београду, на Дан његовог ослобођења у Другом светском рату.

'Добре, али тужне очи'

Мира Бањац и Чкаља су више пута у каријери делили кадрове како на филму, тако и у серијама.

Поред најпознатијих - Пута око света и Камионџија, двоје великана домаћег глумишта су тумачили главне улоге у једном од последњих Чкаљиних филмова - Руски цар, у режији његовог сина Чедомира Петровића.

„То је једна дивна, топла људска прича која ми је остала у великој успомени на Чкаљу.

„На тој драми сам га схватила некако комплетно и обухватила као човека, уметника и доброг пријатеља", говори прослављена глумица Мира Бањац за ББЦ на српском.

Тим филмом је, додаје, показао да је и добар драмски глумац, чиме је оповргнуо поједине критике да је „лакше играти комедију", жанр у коме се глумац остварио.

Он и Мија Алексић, још један чувени комичар домаће кинематографије, познатој глумици су „доста помогли" на почетку каријере.

„Радили смо од срца, без икакве жеље да продуцирамо и зарадимо, него смо стварно залегали за све то.

„А кад добијете у кадру два велика глумца онда и те како се покупите и гледате да на најбољи начин вратите", наводи Бањац.

Чкаља је, сећа се, имао „добре, али тужне очи".

„Отишао је врло незадовољан, нешто је затајило и то ми је јако жао", оцењује 93-годишња глумица.

За њим је, додаје, остао велики дух који је „почастио нацију властитом ведрином и љубављу".

„Ја сам захвална што сам играла са њим и, поред тога што је био сјајан глумац, био је и мој велики пријатељ", закључује Бањац.

'Глумца његовог калибра нисмо имали, а немамо ни сада'

Весна Чипчић је играла са Чкаљом у серији Врућ ветар и каже да јој је остао у „предивном сећању и успомени", те да је био „диван колега и невероватно предусретљив", али и „ванредно талентован".

„Ми таквог глумца његовог калибра нити смо имали, а бога ми нити имамо сада", говори српска глумица за ББЦ на српском.

Каже да је без обзира на позитивну енергију и љубав за послом који ради „он бескрајно утицао на њено такво расположење и на неки начин развијање љубави за комику".

Да уме да буде „незгодан и непријатан" у неким ситуацијама, како су колале гласине о његовом темпераменту, Чипчић „није приметила" током заједничког рада, од око годину дана.

Једино јој је, каже, замерао што пуши.

„А онда ми је приликом повратка из Шведске са гостовања, док смо чекали заједнички кадар, гурнуо малу кесицу у којој је била муштикла, кутија за цигарете, упаљач и мала дамска пепељара - нисам могла да верујем.

„Рекао ми је: 'Покушавао сам, покушавао и када сам видео да не иде, ево па барем буди дама'", осмехујући се препричава глумица.

После ове серије, где Чкаља игра Благоја Поповића Фиргу, ујака Боривоја Шурдиловића, кога тумачи Љубиша Самарџић, а Весна Чипчић Шурдину супруту, двоје глумаца су се спорадично сретали на још неколико снимања.

„Он је после мање снимао, да је живео у некој другој држави, далеко би био поштованији, па ако хоћете и плаћенији."

Чипчић има утисак да „у време када је био активан није био вреднован колико је заслужио".

„Отуда можда и та сета код њега и неко тихо незадовољство.

„Нисмо баш имали много слуха за његове позне и пензионерске дане, нажалост, али такво нам је друштво", закључује Чипчић.

'Наш Џери Луис'

У комедијама, било да радило о телевизијским серијама или филмовима, ликове је обликовао на посебан начин властитим, упечатљивим глумачким стилом и умећем.

„Имао је специфична глумачка изражајна средства која је успешно правдао пред телевизијским камерама, али и у позоришту.

„Био је јединствен и мислим да то не би могао да понови нити један глумац из оног времена, а тек данас", сматра његов колега и професор Драган Петровић Пеле.

Каже да је Чкаља био „наш Џери Луис", познати амерички комичар и глумац.

„Штета је што нико није наставио у том правцу, да схвати, примени или покуша да примени тај стил, да га препозна и глумачки дефинише и практично упореди", каже Петровић.

'Смешан као Чкаља'

Једна од улога која је обележила богату Чкаљину каријеру је јагодински трговац Јованча Мицић, у филму Пут око света редитељке Софије Соје Јовановић.

И управо се путем овог остварења 1997. Стефан Тодоровић из Зајечара први пут сусрео са ликом и делом комичара који му је готово истог тренутка постао један од омиљених глумаца.

За то је умногоме заслужан и његов деда, који му пренео љубав према великану југословенске кинематографије.

„Увек је било - смешан као Чкаља", говори 34-годишњи туризмолог из Зајечара, за ББЦ на српском.

Каже да је „прво гледање" овог филма било баш код бабе и деде на селу недалеко од комичаревог родног Крушевца.

„Хумор из тог краја се баш види у његовим наступима", оцењује Тодоровић.

Пут око света га и данас приликом гледања враћа у детињство, а сама појава Чкаље на телевизији га, додаје, увек насмеје.

„Његово стваралаштво је јасно, преминуо је, а остао заувек жив - легенда у правом смислу те речи", закључује Зајечарац.

Љупче и Дара

Једна од последњих Чкаљиних улога била је у Бољем животу, популарној телевизијској серији с краја осамдесетих и почетка деведесетих, где је тумачио споредни лик Љубише Љупчета Бранковића.

У њој улогу Даре Завишић, његове „другарице из синдиката", игра Горица Поповић, којој је ово био једини заједнички рад са старијим колегом.

„Био је озбиљан човек, захтеван, често је знао да буде строг и оно што је био његов уметнички лик није се сасвим поклапао са оним како се иначе владао.

„Међутим, ми смо врло лепо радили, дивна је била та сарадња, имали смо неколико сцена и био је врло коректан и професионалан", говори 71-годишња глумица за ББЦ на српском.

Испрва је имала страх од снимања са Чкаљом, али се врло брзо опустила.

Каже да је он и данас непревазиђен и да су многи комичари касније „ишли његовим путем".

„Играти комедију је по мени врхунско умеће глуме и мислим да је комика врхунац наше уметности, а Чкаља је ту био заиста неприкосновен.

„Али се заборавља понекад да је био и сјајан карактерни глумац", закључује Поповић.

Чкаљино наслеђе живи

Сећање на Миодрага Петровића Чкаљу у Београду чува једна улица на Звездари названа по њему, као и сокаче на територији општине Савски венац.

На згради која се налази у Чкаљином сокачету, са адресом - Ресавска 84, у којој је живео последњих 30 година, 2018. је постављена спомен-плоча у част глумачке легенде.

У родном граду има бисту, једно крушевачко приватно позориште се зове Чкаља, док се од 2010. године на Данима комедије у Јагодини додељује Награда Миодраг Петровић Чкаља за најсмешнију представу по оцени публике.

Међутим, његово наслеђе понајвише живи у његовом позамашном глумачком стваралаштву, првенствено филмовима и телевизијским серијама.

„И мислим да ће те серије дуго живети, мада оне већ живе, али ће тек сазнати праву Чкаљину величину", наглашава Мира Бањац.

Њена млађа колегиница Горица Поповић сматра да Чкаљу „људи памте и воле и даље".

„А што се тиче неког општег односа према његовом месту, односно односа државе или како већ да назовем, не очекујем много од ње.

„То и није битно, важно је да је остао у сећањима публике", закључује Поповић.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]