Београд и дивља гробља: Тајни свет сахрана на сеоским гробљима у Србији - прича о Малом Мокром Лугу

„Погледај ти на шта то личи", каже кратко Соња Марковић из Београда одмахујући главом док по врелом јулском сунцу лагано корача ка гробу њеног оца.

Свуда око ње, широм гробља у Малом Мокром Лугу, насељу на петнаестак минута од центра града које припада општини Звездара, разбацане су пластичне флаше, кесе и опушци, а гране и листови набујалог растиња се надвијају над споменицима преминулих.

„Пази, немој да прилазиш, ко зна чега све има у том ђубрету зараслом у траву, виђали су и змије... Зло и наопако", упозорава Марковић, показујући на жбуње.

Мокролушко гробље, некада сеоско, а данас окружено кућама, зградама и ауто-путем кроз Београд, само је једно у низу у главном граду, али и целој Србији која су ван јавног система.

„Уопште се не зна колико има гробаља у Србији, нити евиденције ко је све сахрањен тамо, а камоли на оним дивљим, о којима нико не води рачуна", каже Иван Станисављевић из Удружења погребника Србије, за ББЦ на српском.

„То је велики проблем на ком мора много да се ради."

Позивајући се на податке Групације предузећа за погребне услуге Привредне коморе Србије, Политика је писала да у држави има најмање 200 дивљих гробаља, а чак 50 одсто укупног броја сахрана обави се баш на њима.

Таква гробља често се граде без икакве анализе земљишта и водених токова, урбанистичко-техничке документације, потребне инфраструктуре, па чак и дубине рака.

Углавном се о њима брину месна заједница или самоорганизовани грађани, али има оних о којима се већ неко време нико не брине - попут овог у Малом Мокром Лугу.

„То је све углавном приватна земља, која се продаје и купује, а на којима двадесетак и више власника копа и зида гробна места и гробнице", каже 60-годишњи Раја Веселиновић, који је управо из тог разлога пре „седам-осам година" тамо купио парче земље.

Томе сведочи и низ табли на гробљу са натписима „продајем гробна места" или „продаја гробница", уз бројеве мобилних телефона на које потенцијални купци могу да се јаве.

„Направио сам две, три гробнице, али не можеш да их продаш, заробиш паре само... Сви хоће да прођу јефтиније, па купују појединачна гробна места", додаје Веселиновић.

Директор Јавно-комуналног предузећа „Погребне услуге" Владан Ђукић изјавио је раније за РТС да продаја приватних парцела за сахране није легална, јер су сва гробља у граду власништво Града Београда.

Апеловао је на грађане да буду опрезни.

Део гробља у Малом Мокром Лугу често је и плавио због оближњег потока из којег се шири задах канализације, а сада се поставља и питање његове судбине, јер би уместо воде кроз гробље требало да прође нова саобраћајница, чија се изградња већ дуже време најављује.

Из општине Звездара нису одговорили на питање ББЦ-ја о путу и измештању дела гробља, али наводе да су „формирали радну групу са коначним циљем доношења Одлуке о управљању гробљима, сахрањивању и обављању погребне делатности" у општини.

Актуелна Одлука о сахрањивању и гробљу у Малом Мокром Лугу донета је 2004. и од тада није усклађивана са постојећом законском регулативом, додају.

Станисављевић се нада што скоријем уређењу читаве области - питања сахрана и погребне делатности, која је регулисана Законом о сахрањивању и гробљима, као и одржавања гробаља, што је у надлежности Закона о комуналним делатностима.

О изменама тог закона, додаје, дуго се разговара са Министарством грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре.

„Наша је идеја да се кроз закон уведе ред у читаву област, али то је тек у писању, па следи јавна расправа... Није то ништа дефинисано", каже Горан Весић, министар грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре, за ББЦ на српском.

„Први пут ћемо пописати сва гробља у Србији."

Један дан на гробљу

„Овде почивају моји преци, хвала што не бацате отпатке - бог све види", великим црним словима пише на белом платну, окаченом на једну од гробница мокролушког гробља.

Одмах испред, на само неколико метара, бачено је неколико пластичних флаша и кеса.

„Тако је кад гробље нико не одржава", каже Соња Марковић.

„Контејнери постоје само на улазу, на самом гробљу не", додаје њен супруг Горан.

У размаку од неколико месеци, Горан и Соња остали су без очева - деда Томе и деда Радоша.

Зато сада у друштву ћерке Наталије и пса луталице, који их упорно прати, полако корачају ка гробовима, носећи свеће у рукама.

На гробљу је прилично мирно, а тишину и цвркут птица ремете само зујање аутомобила са оближњег ауто-пута и шкрипа каменчића под ногама.

„Сеоско гробље постоји од кад постоји Мали Мокри Луг, временом се ширило све више… Сада и људе са Медаковића овде сахрањују, Лешће им је далеко", каже Горан Марковић.

Прво помињање Мокрог Луга забележено је још почетком 19. века.

Према попису из 1819. „имао је 52 ожењене мушке главе", пише аутор Александар Бачко у књизи „Мали Мокри Луг".

Нешто касније, подељен је на Велики и Мали, тада и даље села на ободу Београда.

Град се брзо ширио, па је Политика читав век и коју деценију касније писала о Чика Пери из Малог Мокрог Луга, који са његове пољане, на којој чува овце, чека „када ће велики град и његову пољаницу претворити у неку нову улицу".

Пољана више нема, замениле су их уске улице на којима тешко могу да се заобиђу два аутомобила, а трагови староседелаца могу се видети само на улазу у гробље, где и даље стоји неколико старих надгробних споменика људи рођених у 19. веку.

„Старо Мокролушко гробље чине парцеле чији су корисници општина Звездара, Град Београд и Република Србија у потпуности је искоришћено", наводе из општине Звездара.

„Током низа година дошло је до неконтролисаног ширења гробља на катастарским парцелама чији су корисници-власници физичка лица, тако што су продавали гробна места грађанима и на тај начин неконтролисано ширили границе старог гробља", додају.

Међутим, гробови и на старом и на новом делу обрасли су у траву и ђубре.

„Капије нема, ни ограда, па многи гробље користе и као пречицу да колима са ауто-пута изађу одмах горе у насеље", набраја Горан Марковић један од проблема.

Са десне стране стазе, на путу који води до деда Томиног гроба, мушкарац и жена у црном, уз видљив бол на лицу, стоје испред једног гроба и пију кафу.

„Ћерка нам је ту, нажалост", кажу кратко уз уздах, показујући на крст око ког виси цвеће.

И они као највећу замерку истичу то што се гробље ноћу не закључава и што људи аутомобилима пролазе кроз њега.

„Велико је гробље, али је и неуредно, од почетка није рађено како треба - гробови су сви изукрштани, нема пролаза између њих", каже Томица, не желећи да открива презиме.

Широм гробља расуте су и праве кућице, са све кровом, вратима и прозорима, подигнуте око гробних места - кроз прозор се унутра могу видети клупе, столови и столице код гроба.

Стицајем околности, додаје брачни пар у црном, они имају место које „није тако страшно".

„На гробљу ништа није лепо, али имамо прилаз и светиљке, ту је нешто урађено, али и поред тога да је хаос - хаос је, да је неред - неред је.

„Све сами радимо и како ко одржава, тако му је - ђубре носим сваки пут, али се дешава да људи иду и да само баце, али покупим ја и то, није ми тешко", каже Томица.

Дугуљасти пут у једном тренутку завија улево, па Марковићи скрећу према деда Томином гробу и месту где је Наталија недавно имала омањи сукоб.

„Жена је прошла, само спустила кесу ђубрета - и ја сам одмах скочила", присећа се она.

„'Па на шта то личи, је л' то лепо', питала сам је, али није хтела да покупи, као била сам безобразна и могла сам то лепо да јој кажем.

„Па зар треба да је молим да баци ђубре тамо где треба? На крају сам ја покупила кесу."

Који трен касније, њих троје се сагињу, љубе крст недавно преминулог деде, оца и таста, који је деценијама радио управо на том гробљу, где је и тражио да буде сахрањен.

„Док је деда Тома био жив, ово овде је функционисало, капија је постојала и он је откључавао и закључавао, све преко месне заједнице", наводи Горан, присећајући се оца.

Што то више не функционише?

„То треба се пита општина", кажу мештани за ББЦ.

„Да ли се они баве неким другим стварима, немају пара… Можда их само више не интересује."

Из Општине Звездара наводе да су „на мањем делу гробља" у претходне три године издвојили средства за асфалтирање 1.100 метара стаза, поставили 34 стуба јавне расвете на соларно пуњење, као и додатне контејнере на улазу у гробље.

„Повремено се чисти и депонија на улазу са стране ауто-пута", кажу из општине.

Економија сеоског гробља

Изашли су Марковићи поново на стазу и кренули узбрдо, ка гробу деда Радоша и убрзо наишли на једну од табли са бројем телефона и понудом за куповину гробница.

После позива, мушки глас са друге стране жице спреман је одмах за трговину.

„То су озидане гробнице за два места, а цена је 3.000 евра по комаду", каже.

„Направимо уговор, моја лична карта, ваша лична карта, гробница под бројем тим и тим и то је то - она постане ваше власништво."

Све је комплетно, каже, и нема никаквих обавеза, само се касније стави споменик.

Пошто је гробље у Малом Мокром Лугу ван система ЈКП „Погребне услуге", за гробна места није потребно плаћати ни закуп, ни одржавање, које на годишњем нивоу може бити од око 1.500 динара за једно гробно место, до око 6.500 за одређени тип гробнице.

У оквиру јавног система у Београду функционише 10 гробаља - Ново гробље, Ново Бежанијско, Старо Бежанијско, Лешће, Орловача, Збег, Централно, Бањичко, Земунско, Топчидерско.

На већини више нема простора за нова гробна места.

„На Бежанији и Лешћу притом мораш да чекаш ред и плаћаш лежарину до сахране - овде тога нема, све је брже и ефикасније него на осталим гробљима", каже Горан Марковић.

Мештани кажу да је све и по неколико стотина евра јефтиније него на званичним гробљима, што Станисављевић види као главни разлог због чега људи бирају гробља попут мокролушког, а не она која су део система.

„Пре свега ми је лакше због близине, могу пешке да дођем кад год хоћу, али нисам за ово, види ти који је ово хаос", додаје Соња Марковић, опет показујући око себе.

Недалеко од пута је још једна табла са бројем телефона.

Мушки глас каже да цене зависи од врсте гробница, али да иду од 3.000 до 6.000 евра.

У понуди, додаје, има гробнице са два, четири, девет или 12 места, отуд и разлика у ценама.

„Најбоље да дођете да вам ми то све покажемо", наводи као прави трговац.

Међутим, ретко ко од њих је заиста спреман на разговор са медијима.

Изузетак је 60-годишњи Раја Веселиновић из Аранђеловца, иначе каменорезац, који је пре „седам-осам година" на мокролушком гробљу купио мали плац.

На питање како је дошао на ту идеју, кратко одговара: „Мислио сам да ћу да зарадим".

„Нема ту много земље, 20 квадрата - нема сад ту много земље да се купи, нити великих парцела, староседеоци неће да продају."

Направио је „две, три гробнице" за продају, али је само „заробио паре".

„Можда је то некада било актуелно, док је народ имао више пара, али сада је врло тешко да се то све прода, углавном купују појединачна гробна места."

За разговор је био заинтересован и Милош из Малог Мокрог Луга, чији отац има цвећару на улазу у гробље, као и неколико гробница на продају.

Презиме није желео да открије, као ни да прича о ценама.

Као највећи проблем гробља истиче то што се „нико о њему не брине", али сматра да се „градска општина труди колико може" и да „пружа максималну подршку".

„Мало је и до људи, бацају смеће по целом гробљу иако има контејнер - то је ствар васпитања, менталитета, а не општине", каже.

'Проблем је у целој Србији'

Мокролушко гробље није једино такво у Београду.

Слична, некада сеоска, а данас градска гробља која нису у јавном систему, има већина насеља која су некада била изван града, попут Кумодража, Батајнице, Калуђерице, Умке или Врчина.

Међутим, на већини такође често више нема места, јер су окружена зградама.

Мокролушко је најближе центру и највеће, а притом има још места за проширење, јер је једним делом окружено ливадом и растињем.

Колико тачно има сеоских и дивљих гробаља има у Београду и широм Србије - не зна се.

Из општине Звездара тврде да се на територији Београда налази „200 сеоских или месних гробаља која нису у саставу ЈКП 'Погребне услуге'".

„Има их много", кратко одговара на то питање Иван Станисављевић из Удружења погребника.

„У принципу, проблем је у целој Србији - од почетка до краја.

„Код нас у Нишу и околини има их 10 и више, у Лесковцу и околини је хаос, у Београду најмање двадесетак… То је огроман број", каже.

Он ту пре свега криви локалне самоуправе, за које тврди да „неће да раде и доставе министарству колико на њиховој територији има локалних гробаља".

„Министарство је немоћно, како могу да знају тај податак."

Станисављевић додаје да на сеоским гробљима, осим понекад у црквеним књигама, махом нема евиденције ко је када сахрањен, док у исто време „свако копа где стигне".

Међутим, то не мора нужно да значи нешто лоше.

У Новом Саду се месне заједнице старају о свих 16 сеоских гробаља, поштују се све процедуре, тако да их „никако не би назвали нелегалним", изјавили су раније из ЈКП „Лисје".

У Закону о сахрањивању наводи се да „свако насељено место, по правилу, има гробље", под којим се сматра само „земљиште које је одговарајућим урбанистичким планом или одлуком скупштине општине одређено за сахрањивање умрлих".

Приликом одређивања земљишта за гробље, додаје се, мора се посебно водити рачуна о „заштити изворишта за снабдевање водом, објеката за снабдевање водом за пиће, геолошком саставу тла, као и о санитарним и другим условима прописаним за подизање гробља".

Ту пише и да послове „погребне делатности, уређивања и одржавања гробља" врше организације удруженог рада којима је општина то поверила, као и месне заједнице.

За сахране ван гробља предвиђене су казне од 10.000 до 1.000.000 динара за организацију или месну заједницу, као и од 1.000 до 50.000 динара за грађане.

Међутим, Станисављевић каже да казни у пракси - нема.

„Без њих нећемо ништа спровести, то је једини начин за решавање проблема... Да комуналци мало изађу из канцеларије, буду на дивљим гробљима и почну да кажњавају."

Он се нада да ће у скорије време доћи и до измене и допуне Закона о комуналној делатности, о чему се преговара са Министарством грађевине.

„Пре короне, док је Зорана Михајловић била министарка, били смо пред крај договора о закону, само да се изгласа и крене, али је почело ванредно стање услед пандемије корона вируса и све је стало.

„Онда су били избори, нова влада, нови људи, нови министар Томислав Момировић и нико није хтео да прихвати оно што је она радила - све је остало на 'видећемо, разговараћемо, држаћемо састанке'.

„Сада имамо нову владу и надам се да ће на јесен, можда зиму, један део закона кренути са примењивањем, жеља и нас и људи из Министарства је да то буде у што краћем року."

Министар Весић за ББЦ каже да доношење тог закона није тако близу, јер тек следи расправа и ништа није дефинисано, али да „није лоше да се у јавности покрене та тема".

Сећа се, наводи, да је пре неколико година, као заменик градоначелника Београда био на мокролушком гробљу, за које каже да је „и уређено, каквих има неуређених".

„И даље не знамо на кога ћемо пребацити одржавање гробаља, да ли на локалну самоуправу, видећемо", наводи.

„Тренутно не постоје никаква правила како их уређивати, али морају да буду уређена."

Из општине Звездара наводе да би први корак било „формирање комплекса" са уписаним бројевима парцела које га чине, затим да Влада Србије прогласи јавни интерес за комплекс, што „представља основ за експропријацију" тих парцела физичких лица.

Међутим, једна од мештанки Малог Мокрог Луга, која није желела да каже име и презиме, сматра да ће се то питање, барем када је њихово локално гробље - веома тешко решити.

„Да би јавно комунално предузеће, или било ко други, преузео управљање гробљем, мораће да откупи парцеле од приватних власника, а нико неће да их прода за бадава, потребне су грдне паре.

„Па овде се бију за центиметар, нико ником ништа не даје… Најгоре гробље на територији Београда."

Будућност

„Не могу да ишчупам", каже Соња Марковић, покушавајући да уклони бусен дивље траве са гроба деда Радоша - њеног оца.

Ускоро би требало и да му на гробу направе споменик.

„Пусти, врућина", каже јој Горан кратко.

И до овог гроба долази се прескакањем других - пролаза или нема, или су пуни смећа.

„Ево, овде је неко и спавао", наводе Марковићи, показујући на клупу поред оближњег гроба, покривеног лименом надстрешницом на стубовима, која прави заклон од сунца и кише.

„Кад би се урадиле капије, нико више овде не би пролазио, гробље би имало статус гробља", понавља Горан.

Није проблем, додају углас, ни да се плаћа одржавање.

Извадили су свеће, пољубили их, прекрстили се и запалили их у дедину част.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]