Електронска музика у Србији: Микросвет младих и бег од стварности

Док се држава распадала, хиперинфлација господарила, бензин куповао на улици, а испред продавница редови за хлеб и млеко само увећавали, у Србији се паралелно одвијао другачији живот.

За Драгану Шашу из Београда и њене пријатеље клубови у којима се пуштала нека нова музика били су једини спас током „тешких и ратом обојених" 1990-их.

„Имали смо новца за по пиће, али то нам није било битно, већ осећај слободе који смо испољавали целоноћним плесањем", каже Шаша за ББЦ на српском.

Није било другог „вида слободе, није се путовало, није се могло доћи у Србију".

„Препуштали смо се ди-џејевима да нас носе у неке нове димензије, претапајући све наше жеље и потребе у плесни подијум", сећа се она.

Спајајући црно-беле снимке, старе фотографије закопане по подрумима и анегдоте оних који су тада вртели плоче учествујући у стварању рејв културе и електронске сцене, делиће живота тих година редитељ Павле Терзић преточио је у филм Бајка бесповратног времена.

„Стекао сам утисак да је тада било искреније, отвореније, наивније и да им је најважније од свега било да се друже.

„Била је то њихова култура, микрокосмос и бег од реалности", каже 28-годишњи редитељ из Београда за ББЦ на српском.

Нови и другачији звук настао на основама хауса и хип-хопа све више је привлачио младе.

„Електронска музика је обузимала људе јер је доносила нешто ново и необично, сви ти жанрови који су произашли из тога попут тренса, техна, хауса, све је концептуално било добро и другачије.

„Били смо млади, луди, насмејани и чинило нам се да ту можемо да се веселимо.

„Та култура је променила тадашњу слику диско клубова, не само код нас, него и планетарно", присећа се са осмехом Божидар Божа Подунавац, један од пионира ди-џеј сцене у Србији, за ББЦ на српском.

Рејв културу, бар у почетним фазама, развијали су ентузијастични и музички опсесивни појединци, а онда је почетком 1990-их све више попримао глобални облик, записаће Метју Колин, британски новинар у књизи „Рејв он: Глобалне авантуре у електронској плесној музици".

У њој је пренео утиске и искуства са путовања од Берлина и Ибице, до Њујорка, Лас Вегаса, Шангаја, Дубаија и Израела како би открио колико се и да ли променила плесна музика.

„Све је више било ди-џејева који су пуштали разне (електронске) стилове широм света.

„У Истанбулу је то био дабстеп, психоделични транс у Шангају, а у Београду футворк (техника уличног плеса)", наводи некадашњи ББЦ новинар.

Колин се Србијом посебно бави у књизи This is Serbia calling, у којој пише о београдском радију Б92, једној од првих независних радио-станица у земљи, заслужној за развој независног новинарства, али и нове музике.

Дашак музичког ветра

Марко Вајагић памти журку у Студентском културном центру у Београду 1991. године.

Много дима, ласера и другачија музика која га је померила из лежишта, присећа се он за ББЦ на српском.

Удруживши снаге са Владом Илиевским, тада већ познатим као ди-џеј Ај (DJ Eye), Вајагић, познат и као ди-џеј Марк Ви, (DJMark Wee) почиње да пушта музику.

„У почетку смо је пуштали на приватним журкама, али нам је веће задовољство било да је пласирамо ширем аудиторијуму, па смо повремено наступали у Бухи (простор у позоришту у центру Београда)", препричава почетке.

Рејв култура пуштала је корене и у Новом Саду.

Међу пионирима је био ди-џеј трио Noise Destruction који је служећи се туђим тракама правио сопствене.

Потом су набавили синтисајзер и снимили хит „Лаки је мало нервозан", а касније и два албума.

„Од хип-хопа преко есид хауса дошли смо до техно звука, иако тада нисмо ни знали шта је, допало нам се.

„Есид техно журке смо у почетку правили за наше другаре, а онда су се журке преселиле по дискотекама", прича Жељко Јоахимстал, један од чланова овог трија.

Поред њега за пултом су били и Зоран Николић, познатији као ДЈЗ и Богдан Бановић.

„Добар је осећај када забављаш људе, пушташ музику и од лаганог звука ствараш еуфорију на подијуму.

„Невероватан је осећај да уместо касетофона и неког кућног појачала одједном у прстима имаш снагу од 100.000 вати", каже овај 56-годишњак са дозом сете.

Од уста до уста, једна факс машина и радио-таласи

Пут до нове музике у то време био је све само не лак.

Друштвених мрежа и паметних телефона није било, тек би понеко повремено отишао у иностранство коме би се дотурали спискови жељених плоча и нестрпљиво се ишчекивао повратак.

Вајагић се сећа да су и слали факсове издавачким кућама са омотом винила који су желели, надајући се да ће им неко одговорити.

И јесте.

У једном тренутку добијали су до 30 плоча недељно, без омота, само у белом заштитном папиру, сећа се кроз смех.

Публика у Београду је тих година слушала музику која ће се тек завртети у клубовима светских метропола попут Њујорка и Лондона - потпуни парадокс у односу на остала дешавања.

Вести о журкама преносиле се углавном од уста до уста.

Штампали су се флајери и правили колажи са исечцима који су се делили по кафићима или на улици.

Божа Подунавац био је један од оснивача Радија Б92.

„Могао сам да популаришем то што радим, као и музику која је убрзано долазила до нас.

„Имали смо добре контакте у иностранству и озбиљну музичку редакцију, па смо добијали плоче много брже, јер су издавачке куће биле вољне да промовишу ту музику, тако је и ескалирало и људи су је обожавали", објашњава.

Техно културу у Србији промовисала је и Технократија.

На Трећем каналу Радио-телевизије Србија (РТС) приказивана се емисија ВЈ Техно Душана Каличанина, на радију је сваке недеље емитованФрактал, а убрзо је настала и друга ТВ емисија Супернова у којој су познати техно уметници наступали уживо.

Марко Вајагић је водио Супер Бустер, а касније и Генератор, сваке ноћи од девет до поноћи на ЈУ радију.

„После 22 сата, емисија се слушала и у Црној Гори, преко разних канала и ми смо ту пуштали све оно што смо вртели по клубовима, тако се ширила музика", додаје ди-џеј Марк Ви.

Пеглица на бини

Људи из целе Војводине долазили возом или аутобусом до Новог Сада, нестрпљиво ишчекујући отварање клуба, сећа се Жељко Јоахимстал.

Првих месеци је долазило неколико стотина људи, а онда је 1994. организована прва велика техно журка у Србији, у новосадском спортском центру Спенс.

„Ни тада нисмо имали неку маркетиншку машинерију, било је можда неколико плаката по граду.

„Нико није знао шта ће се десити, ма ни ја сам нисам, све је било спонтано, били смо млади, луди", прича готово тридесет година касније уз осмех.

Тог јануарског дана, под маскама, пуштали су музику пред 3.000 људи.

„Неко се досетио да камионом за озвучење довучемо напуштен ауто пеглицу са паркинга.

„Била је на бини, када смо кренули да је лупамо чекићем, не размишљајући шта би све могло да се деси, јер је било дима и пиротехнике", препричава кључни део журке Техно терапија.

Перформанс су поновили 2012. овог пута водећи рачуна о свим заштитним мерама, али осећај није био исти као те хладне 1994. године.

Индустрија: Храм електронске музике

Организовање прве техно журке поклопило се са отварањем клуба Индустрија у Београду.

Алтернативна музика се претходно слушала у Бухи, Соул фуду, Академији и у другим мањим клубовима у граду.

Драгана Шаша је на прву журку отишла1993. године.

Допала јој се енергија и нови музички правац, па је открила и друге кафиће и клубове, попут Саре на Ади Циганлији, са дневним и ноћним журкама.

А онда је дошла Индустрија, клуб у бившој котларници Филозофског факултета у центру Београда.

Музику ће у новоотвореном клубу пуштати и Марко Вајагић, са Владом Илиевским и Дејаном Мирковићем, познатијем као DJ Strob - као тројац United DJ's of Trance.

Плоче је вртела и екипа Cosmic - Божа Подунавац, Гордан Пауновић и Влада Јањић.

„Улазак у Индустрију је био попут уласка у храм, а људи са чланском картом клуба били су попут неке славне личности", сећа се Вајагић.

Није било универзалног кода облачења и гардеробу се шили или набављали у тек отвореним second hand продавницама половне одеће и обуће, којих је било свега две у Београду, каже Шаша.

Црни комбинезони, мрежасте чарапе, перје, штикле са 12 центиметара високом потпетицом или сребрна провидна хаљина, сандале и перика у истој боји, били су модели за веће журке.

Божа Подунавац памти и бизарне детаље попут ронилачких одела или старих усисивача које би људи носили са собом.

„Била је шаренолика група људи, али треба имати на уму да је то генерација рођена у бившој Југославији са одређеним критеријумом у образовању, али и о томе како друштво вреднује појединца и обрнуто.

„Чини ми се да је та генерација давала себи одушка у том облачењу, у једном ограниченом културном контексту, некако искреније и радосније, иако је био рат, а униформе на улицама."

Наркотици су често синоним за рејв журке, мада Драгана Шаша сматра да је синтетичке дроге користио мањи број посетилаца.

'Музика за одбачену генерацију'

Тренутак који ће променити концертну сцену био је наступ британског електронског бенда Продиџи (The Prodigy).

Почетком децембра 1995, само неколико дана пре потписивања Дејтонског споразума којим ће се званично окончати крвави рат у Босни и Херцеговини, бенд је стигао у Београд.

„Тај концерт је имао посебан културолошки значај, јер је први пут после четири године дошао страни бенд.

„Они су у том тренутку били најтраженији електронски састав, јер се баш тај музички жанр тада ширио светом", прича Драган Амброзић, музички критичар, заслужан за довођење ове групе у Србију.

Четворочлана екипа је у препуној београдској дворани Пионир премијерно извела неколико нових хитова, оборивши публику с ногу.

Енергија и бунтовништво бенда директно је пресликавало стање младих у Србији тог периода, испричала је Тијана Тодоровић, музичка новинарка и ди-џејка, за ББЦ на српском.

Они су желели да докажу да нису отпадници, баш као ни Продиџи, виђен као бесни аутсајдер и панкер, претворен у поп звезду захваљујући сопственој аутентичности.

Долазак Продиџија у Београд је за њену генерацију представљао својеврсну победе и знак да и они имају снагу, глас и моћ.

„Била је то спона са светом коме смо желели да припадамо упркос новонасталој ситуацији где смо преко ноћи постали 'банана република'.

„Продиџи је саундтрек тог времена", каже Тодоровић.

Годину дана пре београдског концерта, Продиџи је објавио албум Музика одбачене генерације (Music for the Jilted Generation)

Како власт може да спречи људе да се забављају? Супротставите се бесмислу (How can the government stop people from having a good time? Fight this bollocks)- писало је на омоту њиховог другог албума.

Музика као важна ставка одрастања

Електронска грозница захватила је и рокерски Ниш, на југу земље.

Из подрума новоотворених клубова допирао је техно звук, а са плафона су заслепљивали стробоскопи.

„Та музика је била одраз генерације која је хтела да направи нешто ново и револуционарно, која је истраживала нове жанрове и формате, није се једноставно десило, али се претворило у жанр који се врло брзо проширио по целом свету", присећа се Дејан Гавриловић из Ниша, познат као ди-џеј Гавра.

У Нишу су крајем 1996. почели протести због крађе гласова на локалним изборима, проширивши се убрзо на остатак земље.

„Било је тада много елана и ентузијазма, велика жеља да се људима представи нешто ново, музика која није била само пуста електроника.

„Ја сам конкретно желео да покажем да иза тога има субкултуре, да није само трас, трас, трас - музика је била важна ставка у нашем одрастању", описује Гавриловић за ББЦ на српском.

'Излаз'

Божа Подунавац данас не пушта музику.

Забаве су у доба Индустрије заправо биле сличне као данас, али су и диџејеви и посетиоци тада имали потпуно другачији осећај.

„Били смо релативно млади, можда је било мало више еуфорије и радости, доживљавали смо то као нешто ново, мада мислим да се уопште не разликује у односу на ово што имамо данас.

„Можда је било веселије, људи су чини ми се били насмејанији са мање агресије. Неко те очеше у пролазу, потапшеш га и наставиш да ђускаш, нормалан, здрав начин као у неким цивилизованим земљама", описује те дане.

Крајем јуна 2000. године у парку Универзитета у Новом Саду покренут је EXIT Noise летњи фестивал, као „покрет младих у Србији и на Балкану за мир и слободу које је музика подстакла да учествују у демократској револуцији која се кувала у Србији", наводе из организације за ББЦ на српском.

Избори 2000. били су увод у демонстрације широм Србије које су кулминирале масовним протестом 5. октобра, и сменом режима Слободана Милошевића.

'Хтели смо да пливамо и градимо нашу причу'

Павле Терзић, и сам љубитељ електронске музике, сматра да је данас овај звук више мејнстрим.

Није само појава нових платформи за слушање унела промене, примећује Марко Вајагић.

„Ми смо тада радили партизански, герилски, није било мега спонзора, као данас, који би финансијски или продукцијски подржали наше догађаје.

„Публика се данас више шири, ово је већ бизнис, јер је велики уплив новца пивске и индустрије дувана", објашњава.

Верује да је управо тешка друштвена ситуација ојачала пионире електронске музике у Србији.

„Да нам је све ишло лако, питање је да ли бисмо осетили задовољство које јесмо.

„Био је то бег од свега, нисмо желели да потонемо, већ да пливамо и градимо неку нашу причу", закључује Вајагић.

Погледајте и ову причу

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]