Трагедија у Београду: „Нема магичног штапића, разговарајте с децом“, саветују стручњаци о повратку у школске клупе

Седам дана касније, више ништа није исто.

Ђаци београдске Основне школе „Владислав Рибникар" у среду ће се поново наћи на месту где је пре недељу дана убијено осам ученика и чувар.

Мада представници власти упозоравају да повратак није обавезан, део родитеља се томе и даље противи.

„Сувише је рано да се деца врате у исту школу, исти амбијент у коме се десио такав злочин.

„Мислим да би и за нас одрасле било врло трауматично да се после седам дана нађемо на истом месту, а не за децу која су у много мањој мери способна да емотивно обраде све оно што се догодило и да изађу на крај са емоцијама", каже Вера Спасеновић, професорка педагогије са Филозофског факултета у Београду, за ББЦ на српском.

Предлаже да ђаке из те школе изместе у неки други простор или неку школу која има једносменску наставу, у зависности од могућности.

„То важи за све, а поготово децу из тог разреда.

„Незамисливо ми је да они улазе на иста врата, пролазе кроз исти ходник после седам дана, то је нехумано", каже Спасеновић, додајући да је сад време да школа покаже да је и васпитна, а не само образовна институција.

Сличног става је и психолошкиња Јована Трбојевић Јоцић, доценткиња на Универзитету у Крагујевцу, јер се ради о деци основношколског узраста.

„Идеја да се деца врате у исту школу седам дана од трауматичног догађаја и то на исти дан када се догађај десио, може довести до повећања психолошких тешкоћа и поновне трауматизације.

„Прерано поновно излагање простору у ком се десио догађај је као да их стављате у позицију да се боре без адекватних алата", каже Трбојевић Јоцић.

Оцене су сада мање важне и не треба инсистирати на градиву, већ на топлој опуштајућој атмосфери и разговорима, упозоравају стручњаци.

Тако ће, према најавама, и изгледати прва два скраћена часа у ОШ „Владислав Рибникар".

Како ће изгледати настава у среду?

За прва два часа планиран је групни разговор о трауматском искуству, рекла је за Н1 Снежана Вуковић, шефица одсека за људска и мањинска права Министарства просвете.

Према њеним речима, важно је да ђаци искуство трауме обраде заједно са наставницима, али и са психотерапеутима из тима стручњака који је формиран.

„Ништа не сме да остане недоречено и необрађено.

„Биће још времена када ће они моћи да кроз разне ситуације покажу сећање на своје другове и на такав начин отугују", каже Вуковић за Н1.

Од трећег часа наставници ће видети да ли деца имају потребу да уђу у рутину и почне настава или ће се вратити кући.

На родитељима је, додаје, да процене да ли дете треба да дође у школу, будући да не сме да долази са страховима.

У понедељак је за ученике од првог до четвртог разреда у овој школи организован продужен боравак за децу коју родитељи немају коме да оставе.

Улога родитеља

Сада су корисна здраворазумска решење, стручњаци немају „магични штапић којим ће да реши ситуацију", каже дечији психијатар Роберто Грујичић.

„Сваки родитељ мора детаљно да поразговара са дететом и види по реакцијама да ли је спремно да се врати у школу.

„Ако родитељ сматра да је потребно и забринут је, онда треба да се обрати неком стручњаку психологу, педагогу или наставнику ком верује", каже Грујичић за ББЦ на српском.

Највећа родитељска улога је да деци врате осећај безбедности, да им кроз разговор објасне да су ту и да ће да их заштите.

„Често ми родитељи кажу 'моје дете то зна', а нисмо баш сигурни да зна - не говорим ово џабе.

„Родитељи неретко сматрају да је њихова комуникација са дететом адекватна и онда питамо дете, а оно каже 'мене моја мајка ништа не разуме'", каже Грујичић, додајући да се зато деца често и не обраћају родитељима за помоћ јер се боје осуде и неразумевања.

Бројне критике да су за отуђење деце и родитеља „криве" друштвене мреже одбацује, јер нису само деца зависна од друштвених мрежа и телефона, већ и родитељи.

„То што је мајка на Фејсбуку, а дете на ТикТоку није велика разлика.

„Суштина је да се опет не комуницира, већ се ствара баријера у комуникацији", напомиње лекар.

Чланица Савета родитеља у Основној школи „Владислав Рибникар" Мина Зиројевић изјавила је у недељу за Танјуг да су деца из ове школе сада у страху, да брину у каквом су стању повређени ученици и да је за њих заправо судар са реалношћу био када су се појавиле умрлице њихових другова и другарица.

„Не знам како ће даље, нека деца су видела, крв, нека некога ко је пао", навела је Зиројевић.

Шта кажу остали родитељи?

Ћерка Бојана Бабића је првакиња у основној школи у Железнику.

Похађала је наставу и прошлог четвртка и у понедељак и наставиће то да чини, јер њени родитељи сматрају да је, упркос трагедији која је утицала на све, за децу која нису директно погођена важно да наставе животе што је могуће нормалније.

„Разумем и родитеље који су због паничног страха при ставу да њихово дете неће ићи на наставу до краја школске године, али у овако тешким тренуцима мора ипак разум да превлада, баш због те деце", каже Бабић за ББЦ на српском, напомињући да то не важи за ОШ „Владислав Рибникар" где је важно да стручњаци кроз разговор процене како даље.

За ђаке осталих школа, као отац, сматра да се не постиже ништа, ако би сваког дана остајали код куће.

Како додаје, родитељи и даље морају да иду на послове, а не могу сви да приуште ни дадиље, нити имају сви баке и деде који могу да причувају децу.

„Остављамо их, значи, без школе која има огромну и образовну и друштвену улогу у њиховим животима, и притом су са свих страна запљуснути лавином информација и полуинформација о злочину и детаљима.

„Што би наши стари рекли, то само на лоше може да изађе", напомиње Бабић.

Његова ћерка је на телевизији чула вести када се спремала за поподневну смену у среду, те је одмах уследио разговор прво са мамом, па са њим.

Обоје су се трудили да јој пренесу суштину, а да не улазе у детаље самог злочина.

„Иако је тек напунила осам година, она је срећом врло зрела девојчица и реаговала је, чак и за мене као оца, изненађујуће добро.

„Било је туге, јасно, и страха, али верујем да смо тај 'први удар' пребродили. И даље ћемо причати с њом о томе, али не нон-стоп и прилагођено и њој као личности и детету не би ли што лакше прошла кроз то. А и ми с њом", каже он.

Деца су углавном спремна да се врате у рутину, каже дечији психијатар Роберто Грујичић из Института за ментално здравље који је ових дана укључен у мобилне тимове и телефонско саветовалиште у вези са трагедијом у школи.

„Они који нису спремни су родитељи, они су великом страху и то нам је утисак.

„У овом тренутку нема правог одговора, али најбоља ствар која може да се уради после трауматичне ситуације јесте да се задржи рутина и да се деца врате у свакодневицу коју су досад имали", каже Грујичић за ББЦ на српском.

Важно је да се што мање живот мења на драстичан начин, као што је било претходних дана, додаје.

„Нико родитеље не може принудити да врате децу - ако то не буду желели, треба да се да таква прилика.

„Треба увек питати дете да ли је спремно, ако јесте и ако је родитељ спреман, нема препрека да се школа настави јер не постоји начин да заштитимо децу од сваке опасности, иако би то била наша највећа жеља", каже Грујичић.

Ако дете и даље осећа страх, анксиозност, не може да спава, треба му изаћи у сусрет и сачекати бар крај недеље, додаје психијатар.

Протеклих дана јавили су им се многа и деца и одрасли, директно и индиректно погођени трагедијом.

„Деца која су била у тој учионици су први ред трауме, они су најосетљивија група и треба обратити посебну пажњу на оне који су то видели и изгубили добре другаре и другарице.

„С друге стране, неко дете је трауматизовано и ако није било присутно и није ништа видело", каже лекар.

Коме се обратити за помоћ?

Друштво психолога Србије позвало је психологе да се укључе као и да проследе позив за пријаву волонтера пружалаца психолошке подршке и помоћи у превазилажењу трауме.

Волонтерима могу да се јаве ученици, родитељи, наставници и особље школа, као и остали грађани којима је потребна ова врста помоћи.

Шта мисле наставници?

Повратак у школске клупе посебан је изазов за наставнике.

Мирољуб Бјелетић из сомборске Основне школе „Иво Лола Рибар" каже да је последњи тренутак да се све институције система увежу, јер „битка јесте изгубљена, али не сме да буде и рат".

„Биће јако тешко, не знам како ће колеге у 'Рибникару' успети да врате све у нормалу, то је пребрзо, а опет постоје обавезе као што су матура и упис.

„Део деце ће моћи да се врати у школу, али биће и оних са појачаним емоцијама", рекао је Бјелетић на протесту образовних синдиката у Београду.

И Нада Васић, запослена у Техничкој школи у Руми која је седам година била чланица тима за борбу против насиља, каже да се ниво насиља у школи „драстично повећао".

У четвртак су били на часовима са ђацима, али нису држали наставу, већ су разговарали са средњошколцима о свему што се дешавало.

„Без обзира што су то деца од 15 до 19 година, сва она су у апсолутном шоку, они су били уплашени и гледали су на нас као професоре који ће да их заштите.

„С обзиром да сам мајка и професор, гледам сву ту децу као моју, била сам уплашена и ужаснута, покушала сам да нађем речи утехе што ће њима помоћи и бар мало их смирити", каже Васић.

Улога вршњака

Професорка педагогије Вера Спасеновић је уверена да ђаци из „Рибникара" треба да буду измештени у другу зграду, али да им се не скраћује школска година или да се пребацују на онлајн наставу, што је био један од предлога, јер им је важна емотивна подршка друштва и другара.

„Вршњаци једни другима могу да буду и јесу снажна подршка, није добро да се изолују од њих.

„У свакој ситуацији то њима треба, а у овој ситуацији посебно размена емоција и блискост могу да се размењују у непосредном контакту", каже Спасеновић.

Савети за наставнике и родитеље: Тренутак да пригрлимо децу

анализа Јоване Трбојевић Јоцић, психолошкиње

Не треба занемарити да су и просветни радници прошли кроз трауму.

Наставници су људи пре свега, те не можемо очекивати да су отпорни на овакве ситуације.

Да би наставник могао да пружи подршку ученицима, прво мора препознати код себе како се осећа и да ли му треба додатна подршка.

Kао у авиону када нам дају инструкције у случају опасности - прво ставите себи маску за кисеоник, па тек онда особи до себе.

У самом раду са децом, било би добро да не избегавамо тему, да пратимо темпо деце.

Нека деца ће имати појачану потребу да причају и препричавају сваки детаљ, нека деца неће.

Нека деца ће имати емоционалне реакције, нека неће.

Идеја је да наставник креира окружење где је дозвољено испољавање емоција, али и окружење где ћемо се заједно носити са њима.

Са ученицима се може додатно причати о томе шта могу да учине како би се осећали сигурније у учионици, физички шта могу променити у учионици, али и понашања унутар одељења која могу да уведу или промене како би се сви осећали сигурније.

Наставници могу да деле своје мисли и осећања, како би деци показали да нису сама.

Међутим, уколико су наставници преплављени емоцијама, боље је да разговоре препусте колегама, психолозима и педагозима, при чему могу деци да објасне да они сами тренутно имају јаке емоције, те да и њима треба - јер тако деца уче да је у реду тражити подршку и помоћ, као и да наставник и даље брине о њима.

Треба имати на уму да повратак у школе и код одраслих и код деце може изазвати низ емоционалних и реакција у понашању, те да наставници не осуђују, не чуде се уколико деца испољавају не типична понашања.

Сада није тренутак да их одбацујемо, сада је тренутак да их пригрлимо.

Слично је и са родитељима.

Прво иде умирење родитеља, па тек онда деце.

Отворен канал комуникације и појачано физичко присуство, не у виду надзора, већ подршке, уз разумевање да свако дете реагује на свој начин на повратак на место трауме, даће детету осећање сигурности - да има где да се врати када емоције крену да преплављују.

Кључна ствар за све је да се сада не устручавају да потраже помоћ од било кога, ближњег - супруга, сестре, мајке, пријатеља, а ко осети потребу и стручном лицу, психологу или психијатру.

„Траума погађа човека као индивидуу, али се од трауме човек опоравља у групи и то правило важи за сваку катастрофалну ситуацију.

„Ово што се дешава у целој земљи, окупљање људи, паљење свећа, сви се држе заједно, чак и они који су сами дошли стоје с другима у реду и чекају, то је наша природна потреба да функционишемо у заједници", каже психијатар Роберто Грујичић, додајући да тај осећај припадности може да врати сигурност.

Каква је пракса у Америци?

Многе школе у Сједињеним Америчким Државама су после масовних трагедија рушиле или потпуно мењале зграде, пише ЦНН.

„У многим случајевима, школе су затваране или потпуно реновиране како би било што мање подсетника на трауматичне догађаје за чланове заједнице", пише на сајту Центра за превенцију насиља Дечије болнице у Филаделфији.

Од 1999. године и пуцњаве у Колумбајну, најмање 338.000 ученика у Америци се сусретало са насиљем од ватреног оружја у школама, подаци су сајта организације Санта Хук Промис где се догодила масовна пуцњава.

Када је маја 2018. у школи у Санта Феу, у Тексасу убијено осам ученика и два наставника, до краја године остало им је било само два дана.

Ипак, једна од ученица завршног разреда је рекла да не жели да заврши средњу школу масакром.

„Не знам да ли ћемо икада бити спремни да се вратимо у школу, али не желим да ми тај последњи дан буде последња матурантска успомена, желим да видим школске другове још једном", рекла је она.

Погледајте како је регион реаговао на трагедију у Београду:

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]