Партизан и кошарка: Европске офанзиве црно-белих - може ли историја да се понови

Док зраци пролећног сунца падају по крововима новобеоградских зграда близу Арене и полако отклањају последње трагове зиме, тишину суботњег пролећног преподнева ремети звук тапкања кошаркашке лопте у бетон.

На терену близу велелепне хале, група деце игра баскет и у једном тренутку, после коша, неко од дечака узвикује „Паааантер!".

Пар стотина метара даље, капитен кошаркаша Партизана Кевин Пантер, Американац са српским пасошем, заједно са саиграчима завршава тренинг под будним оком тренера Жељка Обрадовића.

Партизан се спрема за нешто што је чекао 13 година - мечеве у плеј-офу Евролиге, најјачег кошаркашког такмичења на Старом континенту, а ривал у четвртфиналу му је шпански Реал Мадрид.

„Ово је значајан успех. Ако се сетимо како је све изгледало после прва два месеца, мало ко је могао да претпостави да ће Партизан доћи до ове фазе", каже за ББЦ на српском Жарко Паспаљ, некадашњи кошаркаш црно-белих.

Партизан је средином децембра прошле године имао учинак од четири победе и девет пораза, али је онда нешто „кликнуло" и уз подршку просечно више од 17.000 навијача у Арени, ушао у успешну серију за пласман у плеј-оф.

Евролига је најјаче клупско континентално такмичења у којем игра 18 тимова, а Србију је поред Партизана представљала и Црвена звезда, која није прошла у наставак такмичења.

Осам најбољих тимова из лигашког дела играју четвртфиналну рунду плеј-офа на три победе, а ко тријумфује иде на завршни турнир четири екипе (Фајнал фор) Каунасу у Литванији.

На Фајнал фору се играју полуфинале, финале и меч за треће место.

У претходних 35 година, Партизан је четири пута играо на завршном турниру, Фајнал фору, а у два наврата је заустављен на корак до тога.

Ефекат Обрадовић

Жељко Обрадовић, који је као тренер Партизана био првак Европе 1992, а после освојио још осам титула са другим клубовима, вратио се међу црно-беле у лето 2021.

Прва сезона прошла је без трофеја, али Обрадовић је тренер којем је потребно време, објашњава Паспаљ.

„Он жели да играчи науче да препознају ситуације на терену, пажњу поклања дисциплини.

„Сада се тачно види да је прошло одређено време, ствари су легле и Партизан је почео да побеђује", прича Паспаљ.

Он је са Обрадовићем био саиграч у Партизану и репрезентацији Југославије, а са црно-белима су 1988. играли на Фајнал фору у белгијском Генту, када је освојено треће место.

За Александра Рашића, члана тима који је 2010. дошао до завршнице Евролиге, Партизан је сада тим којем су се „поклопиле све коцкице".

„Тачно се зна ко шта ради, ко кад улази у игру. Подигли су форму у правом тренутку."

Рашић тврди и, да Партизан није вратио Обрадовића, мучио би се још годинама да се врати на победнички пут, а странци не би прихватали позив клуба да на његовој клупи не седи трофејни стручњак.

Никола Лончар, члан тима који је 1992. постао првак Европе, тврди да ни у једном тренутку није сумњао да ће се Партизан ове сезоне домоћи плеј-офа.

„Имају искусне и квалитетне странце који су већ играли и освајали Евролигу, а ови млађи су напредовали у односу на прошлу сезону."

Екипа је постепено расла, како су се приближавали одлучујући мечеви у Евролиги, каже за ББЦ Драган Луковски, кошаркаш који је у дресу Партизана играо Фајнал фор 1998.

„Највећа Жељкова предност је што се од првог дана понаша као да је плеј-оф, екипа стално под том врстом притиска. Онда када заиста дође плеј-оф, његовој екипи је лакше да плива".

Партизанови походи на Фајнал фор

Предвођени тада неафирмисаним тренером Душком Вујошевићем, младим звездама Паспаљем, Александром Ђорђевићем и Владом Дивцем, и нешто искуснијим Гораном Грбовићем, црно-бели су заиграли у Купу европских шампиона.

После веома добрих партија и освојеног првог места у групи, Партизан је изборио пласман на завршни турнир у белгијском Генту, где га је у полуфиналу зауставио Макаби из Тел Авива.

„Тај турнир би описао у три речи - прерано, незрело и незаслужено. Екипа је имала огроман таленат, али и играчко и тренерско неискуство што је утицало на резултат", присећа се Паспаљ.

Током већег дела сезоне, каже Паспаљ, нико у клубу није ни размишљао о томе да би могли да оду на завршни турнир.

„Играли смо све боље како је време пролазило, добили смо у групи Барселону, Филипс, Арис и стекао се утисак да смо међу најбољима у Европи".

Паспаљ је и три и по деценије касније становишта да је систем такмичења са Фајнал фором показао колико је неправедан.

„Један меч нисмо одиграли на прави начин и остали смо без шанси за титулу".

Сезона 1991/92 остала је уписана као историјска у клупске архиве - Партизан је постао првак Европе, „тројком" Ђорђевића у финалу против шпанског Хувентуда.

Због рата у бившој Југославији, Партизан је све мечеве, осим четвртфиналног против италијанског Виртуса, као домаћин играо у предграђу Мадрида, Фуенлабради.

Тандем Ђорђевић-Предраг Даниловић био је окосница тима који је, упркос очекивањима, елиминисао Виртус победивши га два пута у четвртфиналу, а затим и милански Филипс у полуфиналу Фајнал фора.

„Сада ми то изгледа као неки други живот, већ сам доста тога и заборавио", прича Никола Лончар.

Али оно што се памти је тројка Ђорђевића и радост навијача за „чудо у Истанбулу", како су га описивали медији у тадашњој Југославији на чијим страницама су тада већ доминирали извештаји о сукобима и жртвама са ратишта.

„То је успомена за цео живот, као и оно што се десило после утакмице и наше каријере после тога. Једном речју - непоновљиво".

Славиша Копривица у Истанбулу је водио велике борбе под кошевима са противничким центрима каже да је те сезоне Партизану пријала улога аутсајдера.

„Да су тада постојале кладионице као данас, сигурно би нам давали мале шансе", каже он за ББЦ на српском.

Његов син, Балша, део је садашње екипе црно-белих, па Копривица у полушали наводи „да би било лепо да истанбулски успех полако постане само лепо сећање, а да још неко у породици освоји Европу".

Као тренеру почетнику, Жељка Обрадовића је саветовао Александар Николић, један од утемељивача југословенске школе кошарке.

Препознатљив лик тада већ господина у позним годинама, са шеширом, како седи иза клупе Партизана не већини утакмице остао је за многе љубитеље кошарке један од симбола те сезоне.

„Онакво финале против Хувентуда је само било врхунац животне голготе и кошаркашке маестралности", прича Жарко Паспаљ, који је ту утакмицу пратио као навијач, јер је у лето 1991. напустио Партизан.

На нови пласман на завршни турнир Партизан је чекао шест година, а онда је на сцену ступила још једна талентована генерација.

У турбулентној сезони 1997/98, на чијој половини је тренера Мирослава Николића заменио Милован Богојевић, екипа предвођена Дејаном Томашевићем, Предрагом Дробњаком, Драганом Луковским и покојним Харисом Бркићем изненадила је јавност и из улоге аутсајдере стигла до завршнице.

Партизан је у осмини финала избацио браниоца титуле, грчки Олимпијакос, а у четвртфиналу је био бољи од московског ЦСКА.

Испоставило се да је пласман на турнир у Барселону био максимум, у полуфиналу је Партизан пао пред будућим прваком Европе, болоњским Виртусом.

„За тај турнир и сезону ми увек остаје жал што нисмо имали адекватног тренера у складу са великим играчким потенцијалом екипе. Да смо тада имали за тренера Обрадовића или Вујошевића, верује да би сваке године играли Фајнал фор", каже Луковски.

Одлазак на завршни турнир у појединим тренуцима, наводи он, деловао је као екскурзија.

„Ишло се на турнир са женама, децом, пријатељима, такви су били време и атмосфера. Размишљање у клуб је било у стилу: 'Добро је што смо отишли и то је већ резултат."

Те сезоне, после Фајнал фора, Партизан је у домаћем првенству остао без титуле први пут после три године.

„Промена тренера је у првом тренутку донела нову енергију и мотив, али је временом то нестало. Боље да смо те године узели првенство, него да смо отишли на завршни турнир Евролиге".

На турниру у Барселони је за Београђане играо и Славиша Копривица који се у зиму 1998. вратио у клуб.

„Могуће је да би све било другачије да смо у полуфиналу играли против неког другог, а не Киндера са Даниловићем и Савићем, који је био први фаворит".

Теорију о Партизану као кошаркашкој Пепељуги у свету богатих дефинитивно је учврстила сезона 2009/10 у којој су последњи пут црно-бели играли плеј-оф и отишли на Ф4.

„И та екипа и садашња имају сличан карактер, боре се до последњег тренутка, побеђују кад им не иде. Тада смо, међутим, имали екипу са мањим буџетом и више неафирмисаних играча", прича Александар Рашић, члан тима из 2010.

Те сезоне су црно-бели почели НБА турнејом, нови играчи су касније стигли, а тим се, како каже Рашић, мало спорије склапао и уигравао.

У четвртфиналу Евролиге елиминисали су Макаби, уз једну победу у Тел Авиву и две у Арени.

На завршном турниру, Партизан је 2,6 секунди делило од победе над Олимпијакосом и пласманом у финале. Грци су ипак изборили продужетак и касније славили.

„Не знам да ли је било ко од нас спавао после тог меча, па и оног пораза од ЦСКА после за треће место.

„Тај кош Џоша Чилдреса у полуфиналу за продужетак је најбољи доказ да увек мора да се игра до краја".

Тај Фајнал фор завршен је тријумфом Барселоне у финалу, а управо је Партизан био једини клуб који је савладао Шпанце у ранијој фази такмичења.

Дуг за порез

У сенци добрих резултата на терену, Партизан се мучи са финансијским проблемима.

Највећи је порески дуг од око седам милиона евра, како тврде у садашњој управи, наслеђен из прошлости.

„Ми у мају завршавамо са исплатом свих старих дугова играчима и ја имам састанак са управом и представницима државе да испланирамо плаћање пореског дуга.

„Он је око седам милиона евра са припадајућим каматама. Постоји начин како се плаћа, може уз репрограм", рекао је Остоја Мијаиловић, председник клуба, почетком априла.

Недуго затим, клуб је, како тврде, на иницијативу групе навијача, покренуо акцију прикупљања средстава за помоћ у враћању пореског дуга.

„Морам да се захвалим држави, што је имала стрпљења. Порез је важна хигијена у животу сваком од нас. Ако нешто тражимо од државе, морамо и да вратимо", објаснио је Мијаиловић.

Клуб је саопштио да су навијачи до сада прикупили више од 750.000 евра.

О дуговима Партизана, али и Црвене звезде, више пута је говорио и председник Србије Александар Вучић.

Он је честитао Партизану на пласману у четвртфинале Евролиге и оценио је да су учинили доста за углед Србије, честитао је и Звезди на репрезентовању, али је рекао и да „порез морају да плате сви".

Реал најтежи испит

Партизан и Реал су већ играли два пута ове сезоне, обе екипе су славиле на домаћем терену.

„Партизан има велику шансу, с обзиром на тренутну ситуацију у Реалу.

„Мадриђани су ван форме, муче их повреде и не играју како желе. Време је да се понови подвиг из 1992", без дилеме је Никола Лончар, који је део каријере провео и у славном шпанском клубу.

Четвртфинале се игра на три победе, прва два меча су у Мадриду 25. и 27. априла, а серија се потом сели у Београд.

„Црно-бели су ове сезоне видели да могу да играју против свакога, али да не треба да имају превише респекта без обзира ко је са друге стране", сматра Рашић.

Славиша Копривица каже да су Мадриђани фаворити, али да је Партизан показао да може са највећима и да је остварио само четири победе мање од првопласираног тима.

„Сезона је спорије почела, али знајући Жељка и као некадашњег саиграча и као тренера, био сам сигуран да ће ствари кренути на боље".

Очекује се да трибине у Београду буду пуне и у четвртфиналу, а Жарко Паспаљ сматра да Партизан треба да буде поносан на урађено до сада без обзира на исход мечева са Реалом.

„У овом тренутку, када би неком ултрабогаташу морао да направим програм посете Београду, да види најбоље што Србија пружа, одлазак на кошаркашу утакмицу Партизана био би једна од ставки", закључио је Паспаљ.

Погледајте видео

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]