Србија и радници: Штрајкови глађу и протести - како до права и правде

Зоран Стефановић има 59 година, а деценију и кусур ради као возач у београдском Градском саобраћајном предузећу (ГСП), што за њега није обичан посао.

„И отац Милисав је био возач, у ГСП-у је радио 40 година, а мајка Љубинка 37 - прво је била кондуктерка, па је радила у обезбеђењу када су кондуктере укинули", прича Стефановић.

„Неки гледају на фирму као на краву музару, а мени је то друга кућа", додаје.

Међутим, Стефановић је на кратко из те куће био избачен - после организовања два протеста због стања у ГСП-у, почетком августа уручено му је решење о отказу.

У међувремену је враћен на посао.

Протеста због незадовољства било је и у другом јавном предузећу - Пошти Србије, где су тројица радника током октобра организовала штрајк глађу.

Из ГСП-а и Поште Србије до тренутка објављивања текста нису одговорили на питања ББЦ-ја о протестима и штрајковима и њиховим предузећима.

Стефан Митровић, Срђан Попадић и Зоран Павловић рекли су за ББЦ да су се за тај „очајнички потез" одлучили због запослених који су „на ивици егзистенције" и „никад горег" стања у Пошти.

Штрајк глађу је прекинут после 30 сати, након разговора радника са управом поште.

Међутим, званичних штрајкова и обуставе рада није било ни у ГСП-у, ни у Пошти, иако је радницима то право гарантовано чланом 61 Устава Србије.

Да би у Србији организовали штрајк у складу са важећим законом из 1996, радници би морали да имају и формални синдикат и правна предзнања, каже за ББЦ на српском Марио Рељановић из Института за упоредно право.

У пракси, додаје Рељановић, то значи да они који се не консултују са правником „немају никакве шансе да започну законит штрајк", па може да се деси да остану без посла.

„Да би штрајк био законит они морају да га најаве и постоји процедура која мора да се испуни - ако то не ураде онда је штрајк незаконит, онда послодавац заиста може да их поотпушта или да сносе неку другу врсту санкција", каже Јован Протић, национални координатор Међународне организације рада за Србију, која је помагала Србији у изради нацрта новог Закона о штрајку.

Рад на новом закону траје већ деценију, али нема назнака да ће ускоро бити промењен.

О протестима, штрајковима и отказима

Цео живот Зорана Стефановића везан је за ГСП.

Прво је тамо био запослен од 1984. до 1996, када је отишао у иностранство, али се у матичну кућу вратио 2019.

О периоду када су његови родитељи радили у ГСП-у прича са сетом.

„Памтим путовања, викенде у Аранђеловцу и Врњачкој Бањи, када смо брат и ја ишли са родитељима, па су ту била и деца њихових колега, па поделе пакетића...

„Али било је то тешко време, сећам се да су радници добијали неке јакне, али се мој отац његове одрицао, већ им је говорио да сашију две мање - за мене и брата."

Због свега тога, каже, тешко му пада што се ситуација у предузећу годинама не мења.

У проблеме који се не решавају из године у годину спадају слаба наплата карата, све већи одлазак возача и велика дуговања, због чега градоначелник Београда Александар Шапић то предузеће назива „рак раном града".

Шапић је недавно изјавио да ГСП годишње прогута 230 до 250 милиона евра субвенција града, а да је наплата карата свега 15 одсто.

Незадовољни радници ГСП-а су током лета излазили на улице.

Први протест, где је Стефановић био један од организатора, одржан је 21. јуна у Пионирском парку, а други 14. јула на Савском тргу, одакле су радници прошетали до Владе.

„Не бунимо се, само тражимо оно што нам је отето - наша права", рекао је Стефановић тада, тражећи повећање плате за њега и његове колеге, као и два слободна дана у недељи.

Возачи ГСП-а последњих година - пре свега због недостатка возача у предузећу - раде шест дана недељно, у сменама од по осам сати, често без иједне паузе током смене, а за стартну плату од око 38.000 динара.

Она уз додатке, попут ноћног рада, рада током празника и викенда може да достигне око 70.000 динара, наводе возачи.

„Овде нема политике, овде нема синдиката, овде су незадовољни радници", додао је Стефановић током тог протеста.

Међутим, људи често „бркају штрајк и протест", каже Протић.

„Када неки радници изађу на улицу, то је протест, а не штрајк и то спада у Закон о јавном реду и миру", додаје.

Према Закону о штрајку, каже Рељановић, за покретање штрајка неопходан је „било који синдикат, без обзира на број чланова, или више од половине укупног броја запослених".

Он ту одредницу из више разлога види као проблематичну.

„Прво, то практично значи да штрајка не може да буде ако синдикат негде није основан, или ако синдикат из неког разлога не жели да штрајкује, а знате да су у јавним предузећима синдикати у многим случајевима наклоњени послодавцу", каже Рељановић.

Проблем је и око другог дела те одредбе, која се односи на „половину запослених", додаје.

„Како ћете ви, на пример, законит штрајк да организујете у Пошти Србије, где је 7.000 запослених расуто у неколико стотина пошти широм земље?

„Како да они искомуницирају ту врсту штрајка? Потпуно је ирационално очекивати да се то деси на законит начин", каже он.

И чим штрајк није законски организован, радници при свакој врсти протеста имају ризик од губитка посла, додаје.

„Много пута смо имали исход где они организују тренутну обуставу рада, која није дозвољена законом и изгубе посао, или да послодавац отпусти неколико њих како би застрашио остале.

„Не би требало да буде тако, суштина би била да се та слобода колективног деловања, попут штрајка, максимално широко посматра - да људи могу да протестују кад год су иритирани нечиме што сматрају незаконитом одлуком послодавца и обуставе рад као меру притиска", каже Рељановић.

На питање зашто нису организовали законит штрајк, већ протесте, Стефановић нема одговор.

„Покушали смо да до тога не дође", каже кратко.

Срђан Попадић, један од радника Поште који је штрајковао глађу, каже да су они имали разне протесте и „све покушавали", а да је штрајк глађу био „потез очајника".

„Није било померања са мртве тачке, ово је сада изнуђен потез, не видим шта друго", додао је Зоран Павловић, такође један од радника Поште, током штрајка глађу.

Проблеми Закона о штрајку

Као један од основних разлога проблема са Законом о штрајку Рељановић истиче - његове године.

Савезна Република Југославија је те 1996. имала савезни ниво, као и засебне власти Србије и Црне Горе, последње две републике које су после распада Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (СФРЈ) остале у заједничкој држави.

„Раније је била таква подела да се савезним законом уређују основе система, а да онда детаљи буду регулисани на републичком", каже Рељановић.

„Међутим, ми тај републички никада нисмо донели, већ се наставило са применом старог, а који садржи неке врло дискутабилне одредбе, пуне недоречености.

„Имајући у виду колико има година, он и није тако лош, али је превазиђен на много начина."

Међународна организација рада за Србију је помагала у изради нацрта новог Закона о штрајку, а Јован Протић каже да ова борба траје више од 10 година.

„Те 2011. године растали смо се убеђени да су све три стране - синдикати, послодавци и Влада Србије - сагласни око нацрта новог закона, али је уследила пауза од три године", каже Протић.

„Онда је 2014. проблем било неко ново питање, па 2016. питање минимума процеса рада, да би 2018. они написали нови нацрт мимо нас... И од тада се ништа није догодило."

Рељановић као један од значајнијих проблема старог закона види то што он „не препознаје све облике штрајкова, попут спонтаног, који је и најчешћи".

„То је када се радници спонтано организују на лицу места и прекину рад због неке одлуке послодавца која их је иритирала", објашњава.

Уместо тога, додаје, закон препознаје само „административни штрајк".

„То значи да прво мора да се донесе одлука о штрајку, па образује штрајкачки одбор, па о свему обавести послодавац, па да се преговара са послодавцем одређено време и тек после тога, ако ништа друго не успе, онда се ступа у штрајк.

„Послодавци по правилу тај период користе да би извршили притисак на раднике да до штрајка не дође и врло често њега заиста и не буде", каже Рељановић.

Велики проблем је и то што радници често нису упознати са правима која имају, а ни онима која немају.

„Штрајкови се притом најчешће дешавају у производним делатностима и фабрикама, где већина људи то не зна... Гледају Закон о раду, али тамо не пише ништа, па мисле да то није регулисано", додаје.

Закон о раду је најважнији закон за раднике, јер регулише права, обавезе и одговорности из радног односа.

„Питање минимума процеса рада и када до њега долази у Закону о штрајку је врло, врло дискутабилно", сматра Рељановић.

То у пракси значи колико радног процеса мора да буде извршено и док је штрајк у току.

У Закону о штрајку се наводи да минимум процеса рада „обезбеђује сигурност људи и имовине или је незаменљив услов живота и рада грађана или рада другог предузећа".

„Италија, на пример, то нема - када штрајкују ђубретари на улицама буду тоне и тоне ђубрета које није однето, зато што они када штрајкују не морају да раде уопште", каже Рељановић.

Међутим, у Србији се, додаје, дешавало да послодавац за минимум процеса рада постави 80 или 90 одсто производње, одреди како ће он бити реализован и ко ће га реализовати.

„Било је и случајева да чланове штрајкачког одбора, под изговором да нема ко други да ради на тим позицијама, терају да раде за време штрајка", додаје он.

Илустративан пример застарелости закона Рељановић види у одредби о посебном режиму штрајка за делатности од јавног значаја, где спадају и медији.

Међутим, тамо се наводе само радио и телевизија, али не и дигитални медији - тј. интернет сајтови - зато што они те 1996. махом нису постојали.

„То заиста звучи комично и невероватно", каже Рељановић.

„И тако сада није јасно да ли се, на пример, минимум процеса рада односи на све медије и на који начин новинари могу да штрајкују."

О протестима радника

Стефановић каже да његови протести нису прошли без последица.

Како наводи, после првог, одржаног 21. јуна, премештен је за казну из погона Нови Београд у погон Космај.

Први радни дан у новом погону требало да је буде 14. јул - дан одржавања другог протеста.

„Требало је да на посао дођем у седам сати ујутру, а протест је био заказан за 7.30 и као један од организатора отишао сам тамо, а у погону се појавио у 8.45.

„Међутим, речено ми је да тај дан не може да се ми се рачуна, а већ око 15 часова на вратима су ми се појавила два човека да ми уруче решење о тромесечној суспензији."

У образложењу решења, у које је ББЦ имао увид, наводи се да Стефановић није имао право да се протесту обрати медијима без дозволе руководиоца - против којих је протестовао - да је „обмањивао јавност" и износио „пословне тајне".

Тада су са посла суспендована још двојица радника, а отказе су после неколико недеља добили Стефановић, као и Сима Шарик и Марко Стојановић, такође возачи.

Сва тројица су тај отказ сматрали незаконитим, најављујући тужбе, уз тврдње да су у јавност износили само јавно доступне информације.

Нови протест отпуштени радници ГСП-а одржали су 23. септембра испред Скупштине града Београда, предвођени Стефановићем.

У међувремену је у ГСП-у дошло до промена - са места директора смењен је Радиша Момчиловић, а на ту функцију постављен је Зоран Шарац.

Неколико недеља касније отпуштени радници ГСП-а враћени су на посао.

„Прошле среде смо почели да радимо и Марко и Сима и ја", каже Стефановић уз осмех.

„Осећам се баш задовољно, драго ми је да се овако завршило - све време сам гајио наду и ниједан други крај осим оваквог решења нисам очекивао."

Стефан Митровић се такође после штрајка глађу такође вратио на посао.

„Лоптица је у њиховом дворишту. На њима је све сада. Ми смо направили преседан и штрајковали глађу, добили смо усмена обећања", навео је по прекиду штрајка.

Митровић је председник Синдиката радника поште Слога, а у последње две године учествовао је на неколико протеста у оквиру његовог предузећа.

Протеста је било крајем фебруара и почетком марта ове године, а претходно у октобру 2021.

Према Митровићевим речима, у то време је пошту „преузела Српска напредна странка".

Поштама Србије раније су руководили кадрови Партије уједињених пензионера Србије (ПУПС) од уласка ове странке у владајућу коалицију 2012. до 2021.

Зоран Ђорђевић, бивши министар за рад, запошљавање, социјална и борачка питања, као и високи званичник напредњака, у марту 2021. постао је в. д. директора Поште Србије.

Митровићев Синдикат Слога на општим изборима у априлу био је део опозиционе коалиције „Уједињени за победу Србије", коју је предводила Мариника Тепић, висока званичница Странке слободе и правде Драгана Ђиласа, некадашњег лидера Демократске странке и градоначелника Београда.

Митровић је раније за ББЦ изјавио да су му неки од сарадника, током претходних протеста, „нудили место управника", као и „посао за супругу или некога", само да протеста не буде и да „не таласа".

Како каже, све је „категорички одбио", због чега је било „притисака и контрола које нису уобичајене".

Протић као заступник Међународне организације рада (МОР) за Србију, каже да они добијају „релативно мали број жалби" радника на кршење радних права.

МОР је специјализована агенција Уједињених нација, која промовише социјалну правду и међународно призната људска и радничка права.

„Када гледате из тог угла, делује као да је све супер са радним правима", наводи Протић.

А шта се деси када се неко жали МОР-у?

„Та жалба треба да укаже не на то да је послодавац прекршио закон, већ на непоступање државе по њеним законима", каже Протић.

„Другим речима, да се синдикат или радник жалио инспекцији рада, па да се она оглушила да спроведе закон или неку међународну конвенцију чији је Србија потписник - на пример, о слободи удруживања."

Како каже, МОР тек онда може да делује и то не према послодавцу, већ држави, нотом којом се од Србије тражи да објасни случај.

А где је Србија у односу на остале земље по питању радних права?

Рељановић каже да је „на самом почетку хармонизације усклађивања са правилима Европске уније у овој области, иако званично то покушава осам или девет година.

„Хрватска је све урадила за пет... То говори о нашем темпу и са којом озбиљношћу приступамо Европској унији, а истовремено Европа иде даље."

Шта даље?

Стефановић је срећан због повратка на посао, али шта ће бити са Законом о штрајку - не зна се.

Протић није оптимистичан.

„Најгоре је то што би Закон о штрајку пре свега требало да промовише мирно решавање спорова, да се све реши пре него што се ступи у законити штрајк", наводи Протић.

„А то се не дешава, јер нови закон није усвојен".

Рељановић каже да је „у последњих десетак година само један нацрт закона изашао у јавност" и да је био „јако лош".

„Није много одмакао од садашњег, имао је само неколико козметичких измена", каже.

На питање очекује ли да то питање у скорије време буде регулисано, Рељановић сматра да ће се то „пре или касније свакако догодити, само је питање када".

„Врло лако губимо године... Пуштамо их да прођу, ево и ову смо целу изгубили", каже кратко.

„Нисам оптимиста, претпостављам да ће овај из 1996. пре напунити 30 година пре него што га неко замени и донесе други."

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]