Међународни дан писмености и Србија: Зашто су важни часови српског језика и како утичу на писменост ђака

Ученица другог разреда средње школе већ десет минута детаљно анализира лик Ане Карењине, главне јунакиње обавезне лектире за ту школску годину.

У учионици је мук и сви помно прате њено одговарање.

Професорка отвара црвени дневник, задовољно уписује оцену и прозива следећег ученика.

Овакав призор све је ређи у школама у Србији.

Ученике данас све мање занима свет именица, заменица, глагола и придева, а пажњу им не привлаче ни прозна дела.

Занимљивији су им садржаји на четвртастом екрану.

„Ученици не разговарају, не умеју да се изражавају - ни писмено ни усмено.

„Не умеју да искажу мисао до краја", прича Катарина Васиљевић, професорка српског језика и књижевности из Пожеге, за ББЦ на српском.

Подаци Републичког завода за статистику показују да је око 4.500 деце и младих од 10 до 19 година у Србији неписмено.

Основна знања из читалачке писмености нема око 38 одсто ученика првог разреда средње школе.

Зато је на адресу Министарства просвете, науке и технолошког развоја стигла Иницијатива Друштва за српски језик и књижевност Србије да се број часова српског језика у основним и средњим школама повећа.

Уочи Међународног дана писмености који се од 1967. обележава сваког 8. септембра из Министарства за ББЦ кажу да српски језик заслужује такав статус, али да треба „сагледати целокупну слику, да се до сада више пута разговарало на ту тему, али да мора да постоји широки дијалог свих релевантних институција."

Иницијатива је даље достављена Националном просветном савету, Заводу за ванредно образовање и васпитање и Заводу за унапређивање образовања и васпитања и сада се чекају њихове препоруке.

Бобан Арсенијевић, професор словенске лингвистике на Универзитету у Грацу, сматра „да је број часова српског језика одговарајући и да оно што треба мењати је њихов садржај и квалитет".

Језик непознат, књиге досадне

Да се телефон све чешће налази у дечијим рукама примећује и Соња Денић из Ниша, мајка двоје деце.

Њен син је ученик петог разреда и није му занимљиво да сазна како се Робинзон Крусо нашао на пустом острву.

Не привлаче га ни авантуре Тома Сојера и његовог нераздвојног друга Хаклбери Фина.

Правда се да не разуме језик којим су лектире написане и радије би да погледа неки шаљиви видео на паметном телефону.

„Родитељ сада мора да чита са њима, да им све објасни.

„Он у свакој реченици нађе по једну непознату реч", прича Денић.

Примећује да се градиво не разликује много у односу на њене школске дане, а сматра да су појава савремених уређаја и учење на даљину током пандемије корона вируса одвукли децу од писања и читања.

Часове српског језика и књижевности њен син ће од ове године имати пет пута недељно.

„Мислим да је то потребно и подржавам идеју да се њихов фонд у свим школама повећа", каже одлучно ова мама.

'Више се ради на томе да разумемо ширу слику, а не да напамет научимо неколико реченица'

Катарина Голубовић је шест година старија од 11-годишњег сина Соње Денић.

Живе у истом граду и имају исти број часова матерњег језика на недељном нивоу, али то је једино што их повезује.

Голубовић ужива у мирису хартије и редовно посећује школску библиотеку.

Сматра да су лектире за друштвено-језички смер који похађа прилагођене њиховом узрасту.

Довољно пажње се посвећује и самом језику и стилу, а често то буде у форми креативних радионица.

Када слуша мамине ђачке успомене, чини јој се да је школовање сада опуштеније, али у позитивном смислу и да то што учи, сутра може и да примени.

„Више се ради на томе да разумемо ширу слику, а не да напамет научимо неколико реченица које ћемо врло брзо заборавити", каже Голубовић, ученица трећег разреда нишке гимназије „Бора Станковић" за ББЦ на српском.

Зато се у њеном одељењу није разговарало о томе да ли је главна јунакиња романа руског писца Лава Толстоја носила црну или плаву хаљину на балу.

Покушавали су да у заједничком разговору са професорком схвате како се она у том тренутку осећала, којим стилским фигурама је Толстој описивао јунаке и каква му је конструкција реченице.

Да се пред њом налази листић са питањем да ли подржава идеју да се распоред употпуни још којим часом матерњег језика, у секунди би одговорила потврдно.

Да ли је битнији квалитет или квантитет часова?

Статистике, пак, показују да је сваки трећи ученик петнаестогодишњак у Србији функционално неписмен.

На последњем Међународном програму процене ученичких постигнућа - ПИСА тестирању, од рангираних 79 земаља, Србија је била на 45. месту.

Професорку Васиљевић из Пожеге то растужује, али не изненађује.

„Ученици информатичког одељења се често буне што треба да читају и пишу, јер је, како кажу, све доступно у само неколико кликова.

„Покушавам да им укажем да сутра треба да напишу пословно писмо, пријаве се за посао, попуне документ - писменост је општа култура", каже она.

Ови подаци не изненађују ни њену колегиницу Исидору Бјелаковић.

Током вишегодишњег рада са студентима, на катедри за српски језик и лингвистику на Филозофском факултету у Новом Саду, примећује велике језичке пропусте и незнање.

„Када читате научне радове и текстове студената који се не школују за професора српског језика, степен писмености је забрињавајући.

„То су елементарне ствари које се уче у основној и средњој школи, на пример речцу 'не' пишу уз глагол, мешају је л и јер, а то не би смело да се дешава", прича професорка.

Препорука Европске уније је да четвртина школског плана и програма буде посвећена часовима матерњег језика.

„Наши ученици у основним школама недељно имају 28 часова, што значи да би у просеку требало да имају седам пута недељно овај предмет, а они у просеку имају четири", указује професорка са новосадског факултета.

Подаци из исте публикације показују да је Хрватска на најнижем месту међу ЕУ државама чланицама јер у школама на годишњем нивоу има око 525 часова хрватског језика, док је Француској то три пута више.

У државама попут Бугарске, Кипра, Словачке и Турске тај проценат је изнад препорученог - 30 одсто.

„Када ово чујете, не треба да вас изненађује што имамо низак степен писмености", сматра Бјелаковић.

Када Бобан Арсенијевић упореди студенте у Србији са њиховим вршњацима у другим земљама, закључује да „ствари не стоје добро."

Пре него што је постао професор на аустријском универзитету, радио је у родном Нишу на истој катедри коју је и завршио - за српски језик и књижевност.

„За 12 година наставе матерњег језика, у другим државама се постигне значајно више, јер су њихови програми прилагођени савременом животу, обухватају много више практичних садржаја вежби: како написати хорор причу, мотивациони говор, поетско књижевно дело, како критички приступити тексту.

„Код нас се настава своди на сувопарне граматичке елементе и читање књижевних дела", појашњава он.

Међутим, упозорава да треба бити опрезан са статистикама и многобројним анализама.

Његова деца похађала су аустријску, немачку и холандску основну школу и број часова матерњег језика био је готово једнак броју часова које имају њихови вршњаци у Србији.

Други проблем је сама дефиниција писмености.

„Данас је у науци јасно шта она подразумева, док код нас још увек владају застареле идеје да је то знање свих слова, способности читања и писања, као и надградња писања састава на тему 'Јесен у мојој улици'", објашњава овај професор.

Он указује да језички део ПИСА теста може да послужи да се увиди где је Србија у односу на друге државе на овом пољу, али да тај тест није усмерен на писменост.

Зато понавља да није проблем у квантитету, већ у квалитету.

Српски језик на факултетима - две стране медаље

У наставним круговима све је јача и идеја да се курсеви српског језика уведу на све факултете у земљи, тврди професорка Бјелаковић.

„Прагматични курсеви из језичке културе, где би се указивало на учестале грешке, како треба да се напише један научни рад, јер сви студенти без обзира на поље студирања морају да их пишу.

„Учили су они у основним и средњим школама основа правила писања, норме језика, али се временом знање изгубило, а подсећање и указивање на пропусте, користило би им у даљем професионалном животу и у свакодневној комуникацији", објашњава Бјелаковић.

Уколико би се на тим курсевима изучавале специјалне вештине попут реторике за правнике, дикције за новинаре, пословне комуникације за економисте или инжењере, онда би увођење овог предмета имало смисла, сматра Бобан Арсенијевић.

Са друге стране катедре мишљења су подељена.

Студенти из године у годину покушавају да савладају обимне књиге, тако што купују сабране и препричане лекције.

Свакодневна комуникација им се, примећују саговорници ББЦ-ја, своди на кратке поруке и скраћенице, а и плаћају да им неко други напише семинарски рад.

Иако у идеји види потенцијала, Петар Ђокић, студент комуникологије верује да је на факултету касно да се попуњавају рупе у знању.

„Ми на факултету већ треба да познајемо наш језик, а не да се двоумимо да ли се нека реч пише великим или малим словом.

„Са друге стране, уколико се уведе као изборни предмет, ништа тиме не добијате, јер чим је нешто изборно - људи не схватају озбиљно", мисли овај 23-годишњак.

На овом путу постоји још један проблем, а то је, каже професор Арсенијевић, лоше стање лингвистике као науке у Србији.

„Ми немамо стручњаке у тој области, немамо институције које се њом баве, наши наставници српског језика добијају лоше лингвистичко образовање на студијама, током рада им се не понуди адекватно усавршавање", каже он.

Пример који то најбоље илуструје јесте да се за упис на београдски Филолошки факултет, где се, између осталог, образују наставници српског језика и књижевности, пријавило свега 50 кандидата, на смеру који прима двоструко више бруцоша.

Док се не одлучи о броју часова матерњег језика, Катарина Васиљевић се нада да ће и даље бити оних који ће причати пред пуном учионицом о пустоловинама Тома Сојера, веселој хајдучкој дружини Бранка Ћопића и указивати да је јел упитна речца, а јер везник.

Погледајте колико кошта полазак ђака првака у Србији

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]