Југославија, Америка, музика: Како је албум југословенског емигранта Бранка Матаје постаo музичко откриће у 21. веку

Иза лимених врата стоваришта у Холивуду у Лос Анђелесу чучале су разне грамофонске плоче, али се једна посебно издвајала.

Био је то омот на коме, тачно по средини, одише силуета проседог мушкарца који седи у полутами и држи гитару, а у устима цигарету.

У горњем десном углу искошен латинични натпис издавачке куће, док мушку силуету пресецају крупна црна слова - Бранко Матаја, Традиционалне, народне југословенске песме.

Плочу југословенског емигранта, коме је музика обележила живот, пронашао је сасвим случајно Дејвид Јеркович, 43-годишњи дискограф из Лос Анђелеса.

„Било је нечег у том омоту, нешто бизарно у његовом лицу, а опет нешто што ме је вукло да је купим", каже Јеркович за ББЦ на српском.

Било је то 2005. године, плоча је коштала седам долара.

„Те песме сам већ чуо, али када сам их пустио све је звучало тако другачије, јер је Бранко од древних мелодија, направио нешто апстрактно и јединствено, где имате утисак да слушате звуке мандолине, а не рифове гитаре", прича Јеркович.

Седамнаест година касније песме које је Бранко Матаја снимио још 1973, а које су деценијама скупљале прашину у стоваришту половних плоча, објављује америчка дискографска кућа из Чикага - Нумеро груп.

Преко поља и планина назив је винила који је за кратко време привукао пажњу многих светских музичких критичара.

Бранко Матаја рођен је готово пре једног века, а умро је после живописних 77 година.

Преживео је нацистички логор, живео је у кампу за расељена лица, прешао Атлантски океан и сместио се у предграђе Лос Анђелеса, али љубав и страст према музици пратили су га свуда.

Један трпезаријски сто и гитара

Родитељи Бранка Матаје упознали су се америчкој држави Мисури.

Иако је његова мајка тамо рођена, потицала је из југословенске породице која је почетком 20. века емигрирала преко Атлантског океана, а отац му је привремено радио у руднику баш у тој америчкој држави.

Пар је убрзо после венчања одлучио да се врати у домовину.

Бранко се родио у Бекару, приморско место у Далмацији у данашњој Хрватској, а тадашњој Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца.

„Деду нисам никада упознао, знам да је био столар, прек и конзервативан човек, да је волео да пије што се преносило на његово понашање, те је често био груб.

„Тата је био много ближи са мајком и она ће остати једна од најважнијих особа у његовом животу", прича Матајин син Бата за ББЦ на српском.

Љубав према музици, а посебно према гитари, Бранко Матаја развија у десетој години, када се петочлана породица сели за Београд.

„Тада он сам прави гитару коју је често свирао кријући се испод трпезаријског стола", прича његов син.

Жеља да упише Музичку академију никада се није остварила, јер је његов отац имао друге планове за њега.

Часове о читању музичких нота Бранко Матаја заменио је машиницом за бријање и шишање.

Било је то крајем треће деценије 20. века.

'Рус ми је спасио живот'

Неколико година касније, Други светски рат стигао је и у Југославију.

Нацистичке снаге су 6. априла 1941. бомбардовале Београд, а Бранко је баш те године постао пунолетан.

Немачки војници га једног поподнева пресрећу на улици, а како није имао код себе лична документа, шаљу га у радни логор у Немачкој.

Био је то последњи пут да је корачао београдском калдрмом.

У логору је покушавао да се спаси принудног рада тако што се самоповређивао, али га је Рус, по занимању лекар, упозорио да Немци брзо могу да примете да лаже и да би га у том случају одмах убили.

„Рус ми је тако спасао живот", испричао је Матаја сину.

Логор у коме је Бранко Матаја био заточен ослободиле су америчке снаге.

У америчкој бази провео је годину дана, током којих се бавио троструким послом.

Дању би облачио белу кецељу и припремао оброке за војнике, због чега је касније замрзео пилетину јер ју је свакодневно кувао.

За шишање и бријање добијао је цигарете, чоколаду, чарапе најлонке, а онда је с тим производима трговао са локалним пољопривредницима, препричава његов син.

„Он њима да пакет цигарета или чоколаде, а они њему месо.

„Радио је 'на црно', како се то данас назива", препричава Бата кроз смех.

Најлепши део био му је одлазак у ноћни бар, где су га војници често водили, зато што је умео да одсвира на гитари њихове омиљене песме.

„Он никада није учио како се правилно читају музичке ноте, био је самоук.

„Довољно би било да једном чује песму и да је у року од пола сати понови", каже Бата.

'Да сам имао папире не бих уопште био у логору'

Американци су после годину дана затворили камп.

Матаја је желео пошто-пото да емигрира преко океана, али су му војници објаснили да постоји ограничен број емиграната по државама који могу да уђе у Америку.

Квота за његову државу била је попуњена.

На столу су биле две опције: да се врати у тада новоформирану Социјалистичку Федеративну Републику Југославију, или да оде у Велику Британију.

Покушао је да им објасни да му је мајка рођена у Америци и да технички и он има њихово држављанство, међутим није имао папир да то и докаже, објашњава његов син.

„Па да сам имао папире код себе не бих уопште био у логору", гласио је одговор његовог оца америчким војницима.

У Југославију није желео да се врати, те одлази у Велику Британију.

Првобитна адреса била му је камп за расељена лица у близини Јоркшира, на северу Енглеске, где упознаје будућу супругу Роксанду Радоњић из Подгорице.

Породица Матаја 1949. године добија новог члана - сина Бату.

Трочлана заједница се сели у Лондон, где је, како се присећа најмлађи члан, живела у малим, скученим становима.

„Никада се нисам осећао сиромашно, иако нисмо имали ни фрижидер, купатило је толико било мало да смо га делили са другим породицама.

„Али је на столу увек било хране, а ја сам увек имао шта да обујем и обучем", присећа се овај 75-годишњак детињства у Лондону.

Да би прехранио породицу, Бранко Матаја се запошљава у фабрици текстила, где његове берберске вештине поново долазе до изражаја.

Између смена у фабрици, машиницу за бријање и шишање радо је мењао за гитару.

„Тата ни у једном тренутку није престао да свира, музика је стално била присутна у нашем стану.

„Увек је био дотеран, сређених бркова, лепо подшишан и згодан", описује Бата оца.

Због тога су му, како каже, прилазиле жене, те је његова мајка стално била љубоморна.

Све учесталије свађе брачног пара Матаја завршиле су се разводом.

Оно што није престајало јесте његова жеља да оде у Америку, што ће се и догодити.

Уз привремена стајалишта, трајно ће се усидрити у предграђе Лос Анђелеса.

Игла клизи по плочи, умирујући тонови гитаре испуњавају просторију

Шездесетих година прошлог века потреба за берберима се смањује, јер су дуге косе биле све популарније.

Бранко Матаја тада у адаптираној гаражи отвара малу радионицу за поправку гитара и заувек одлаже берберски алат.

Убрзо ју је опремио уређајима за снимање звука, микрофонима и звучницима, претворивши је у мали музички студио.

Научио је електротехнику и почео сам да снима и умео је да проведе сате и сате свирајући гитару коју је направио када му се син родио.

Радионицу би напуштао због Светског првенства у фудбалу, прича његов син.

У тој задимљеној просторији настале су песме са винила Традиционалне народне југословенске песме.

Плочу коју ће готово три деценије касније пронаћи Дејвид Јеркович у мору других плоча југословенске музике.

Јеркович, дете из емигрантске породице из Хрватске која се 1960-их преселила у Америку, рано је спознао свет балканских нота.

„Када слушате, рецимо, како је он обрадио песму Тамо далеко, имате утисак да вас води звук мандолине, а не бас гитара, плус је он то употпунио елементима блуза, арапске и индијске музике.

„И не само то, техника којом се он служио и начин на који је он то снимао, то је за оне године било јако напредно", истиче овај дискограф.

Тамо далеко, песма посвећена повлачењу српске војске преко Албаније у Првом светском рату, настала је на острву Крф и једна је од најпознатијих традиционалних српских песама, чији је главни мотив управо чежња за отаџбином.

Када је пронашао Матајину плочу, Јеркович је живео са Дагласом МекГовеном који је тек кренуо да се бави издаваштвом у музичкој индустрији.

Пошто му је пустио песме овог југословенског емигранта, његов цимер је занемео.

„Мене је тај инструментал тако дирнуо, од првих тактова.

„Пожелео сам да је имам, иако нисам знао о чему он заправо ту свира, деловао ми је психоделично", присећа се МекГовен првих утисака.

Док је игла клизила по плочи, а умирујући тонови гитаре обојени сетом ширили по просторији, овај двојац није имао дилему.

Ова плоча заслужује друго издање.

Песме проткане носталгијом за завичајем

Тринаест година је било потребно да Дејвид Јеркович и Даглас МекГовен добију сагласност Бате Матаје да се песме његовог оца поново објаве.

Оно што овај дуо није знао јесте да је осамдесетих година Бранко Матаја наснимио и касету - Народне српске песме коју је делио пријатељима који су га посећивали у радионици.

Преслушавши и касету, њихова жеља да се песме овог непознатог музичара објаве додатно је ојачала.

Готово пола века касније, компилација песама Бранка Матаје нашла се на једном месту - Преко поља и планина.

„Сматрао сам да људи треба да чују овај необичан спој мелодије, јер сам преслушавајући песме изнова и изнова схватио да су то песме пуне емотивног набоја.

„Ово је моја омиљена плоча, ја сам просто заљубљен у њу", прича Јеркович усхићено.

Даглас МекГовен верује да ове песме заслужују да живе други живот и да је посредством њих Бранко Матаја заправо разговарао са домовином.

„То је била лична ствар којом је испољавао емоције и све оно што га тишти, заправо био је то његов начин комуникације", каже МекГовен, чија је издавачка кућа Нумеро груп и објавила реиздање Матајиних песама.

Инструментална музика Бранка Матаје привукла је пажњу и Жикици Симићу, музичком новинару из Србије.

„Мене је ту највише одушевио репертоар - то су наше традиционалне песме које певамо у кафанама и на испраћајима, које готово сви знамо", прича Симић.

Пожелео је да сазна нешто више о том мистериозном Југословену који је преко океана у некој скривеној радионици удахнуо нови живот старим југословенским песмама.

„Закључио сам да је имао тешко емигрантско искуство и тугу која га је мучила.

„Нема другог објашњења да ви у Америци свирате - Кафу ми испеци драга или Теби мајко моје мисли лете уколико не осећате носталгију за родним крајем", каже музички новинар за ББЦ на српском.

Не жели да ову музику сврстава под неки конкретан музички жанр, јер сматра да је у питању лични печат и израз човека „који је силом историјских околности био принуђен да живи у другој земљи, а није могао да заборави ону из које долази".

Бранко Матаја се никада није вратио у Југославију.

Брат му је погинуо током Другог светског рата, мајку је последњи пут видео пре него што су га послали у логор, а једини контакт на кратко обновио је са сестром која је живела у Ријеци, у Хрватској.

Бата Матаја, данас пензионер, не крије задовољство што су песме његовог оца побрале велики број позитивних критика у музичком свету.

„Мислим да је ово био његов начин да се повеже са мајком која му је изразито недостајала и са којом је био јако близак.

„Био би срећан да види на који начин се све ово одвија", каже његов син.

Деведесетих година прошлог века Бранко Матаја губи вид, али не и способност да ради оно што је увек волео - да свира гитару.

Тако ће и бити све до 2000. када умире.

„Често ми је говорио да музика отвара сва врата.

„Њему је изгледа отворила готово сва на која је закуцао", додаје његов син.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]