Србија и политика: Зашто се Српска напредна странка ниједном није поцепала, а Демократска странка јесте

„Мир, мир, мир, нико није крив", често се у Србији може чути на крају свађа и размирица, које су уобичајене свуда, па и у политици - или можда посебно тамо, чак и међу политичким саборцима.

Иако је Српска напредна странка (СНС) на недавним изборима задржала власт у Београду, смена две напредњачке гарнитуре на челу града прошла је уз доста буре, готово као да није реч о члановима исте партије.

„Ми имамо сада пуно проблема, нарочито по приградским општинама и рубним деловима града, где је бивши заменик ишао оном својом приколицом, обећавао људима свашта", изјавио је крајем јула Александар Шапић, нови градоначелник Београда.

Шапић је ту алудирао на Горана Весића, донедавног заменика градоначелника, а такође напредњака, и њихов сукоб почео је да испливава на површину.

Ипак, иако је и раније било сукоба између високих функционера СНС-а, она се ниједном није поцепала, док је опозициона Демократска странка (ДС) позната по бројним поделама.

„Наравно да има различитих ставова и идеја, али ми сви следимо једну политику, а то је политика коју је дефинисао и коју дефинише председник Александар Вучић", каже за ББЦ на српском Миленко Јованов, шеф посланичке групе напредњака у Народној скупштини.

Ерик Горди, професор на Универзитетском колеџу у Лондону, СНС управо види као „лидерску странку", истичући да је то један од разлога њеног опстанка.

„Зна се ко тамо води главну реч и он успешно спречава да се појави било каква фигура која може да му буде конкуренција... Донекле по моделу Јосипа Броза Тита", сматра Горди.

Лидер ДС-а Зоран Лутовац у разговору за ББЦ на српском каже да је контрола власти један од кључних разлога опстанка СНС-а, док Борко Стефановић, бивши званичник демократа, а данас функционер Странке слободе и правде (ССП), власт назива „најчвршћим цементом".

„Странке које су на власти увек опстају, поред свих разлика и такозваних дисидената у њиховим редовима... Зацементиране су влашћу", наводи Стефановић за ББЦ на српском.

А управо је из табора ДС-а у последњих 30 година настало петнаестак партија, од Демократске странке Србије (ДСС) до ССП-а, Нове странке, Народне и бројних других.

Последња велика подела међу демократама уследила је после 2012, када су напредњаци преузели власт.

„Иако су били најпопуларнија странка, која је држала све полуге власти, све је тако брзо пало управо зато што су власт и моћ дуго били једино што је људе привлачило у ДС, а не неке уједињавајуће политичке идеје", сматра Горди.

„Ипак, иако је ДС дуго била таква, СНС је све то још више."

Душан Спасојевић са Факултета политичких наука каже за ББЦ на српском да унутарстраначке поделе могу да „допринесу демократичности друштва и повећаном политичком такмичењу".

„Што су странке јаче унутар себе и што су затвореније, то су и мање демократичне, што се рефлектује и на читаво друштво", сматра Спасојевић.

Српска напредна странка - сукоби без епилога

„Фукара од министарке."

Тим речима је министарку грађевинарства Зорану Михајловић недавно назвао Владимир Ђукановић, који није члан опозиције, већ високи функционер њеног СНС-а.

Иако су и Ђукановић и Михајловић чланови Председништва странке, њихови сукоби често се прелију и на друштвене мреже, па заврше у медијима.

Иако то није једини велики сукоб који је у последњих десетак година избио у табору напредњака, СНС је увек опстајао у облику који има данас - није се поделио.

Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада и такође члан Председништва СНС-а, каже за ББЦ на српском да су у тој странци „дозвољена различита мишљења".

„Имамо отворени дијалог, конкуренцију идеја, иако се СНС у делу јавности и медија приказује као место где не смете да имате мишљење", наводи Вучевић.

„Не, често се воде расправе и мислим да демократичност самог СНС-а утиче и на демократичност целе Србије."

Миленко Јованов додаје да напредњаци „унутарстраначке различитости решавају на страначким органима и тамо расправљају о свему".

Актуелни лидер ДС-а Зоран Лутовац за то време жестоко критикује напредњаке, тврдећи да странку одржавају „гвоздена војничка дисциплина" и то што „власт користе не у јавном, већ у сопственом интересу".

Политиколог Спасојевић сматра да постоји неколико разлога опстанка Напредне странке у овом облику: „Власт, чињеница да су убедљиво најјача странка, као и то да нема опозиције која бих их могла изазвати".

„То значи да сви они који су у странци, а који су можда незадовољни, знају да им је много боље да остану унутар СНС-а, него да размишљају о неким алтернативама."

Јованов негира да власт одржава његову странку.

„Доказ да та теза апсолутно не стоји јесте то што се о поделама у Српској напредној странци причало и када смо били у опозицији - и тада су многи очекивали расколе, поделе, али се СНС и у опозицији и на власти понаша исто".

Још једна важна ставка опстанка напредњака, додаје Спасојевић, јесте то да „њихова власт и популарност произилазе из Александра Вучића".

„То значи да су сви окренути ка њему и тамо граде позиције, а не односу на бираче."

Исто наводи Горди, додајући да у оквиру СНС „никада нису постојале идеје".

„Схватили су на самом почетку, са правом, да је за њих опасно да имају идеје", каже Горди.

Вучевић ту каже да је поред „заједничког циља за јачу Србију", хомогеност „наравно очувана и снажним лидерством".

„Добар фудбалски тим не може да постоји без снажног лидера, тренера или селектора, а исто је и у политици и у страначком животу", сматра Вучевић.

Ипак, као што и у фудбалским тимовима често долази до размирица око тога како тим треба да игра - слично је и у политици.

Зорана Михајловић за ББЦ: „Грешка је што смо Русији предали нафтну и гасну привреду"

Највећи напредњачки сукоби

Душан Спасојевић каже да у оквиру СНС-а постоје различите врсте сукоба.

„Прва врста сукоба је идеолошки, као на пример у случају Драгана Шормаза", наводи.

Бивши посланик СНС-а Драган Шормаз изјавио је недавно да Србија треба да раскине везе са Москвом и изабере да ли припада Европи.

У супротном, навео је, Србија ће бити „азијска деспотија у којој доминирају заосталост и сиромаштво", што је наишло на осуду дела СНС-а.

„Ти сукоби погодују странци, олакшавају јој да задржи широк идеолошки простор", наводи Спасојевић.

О томе је у интервјуу за ББЦ причала и Зорана Михајловић.

„Ми смо огромна странка и сви смо дошли са различитих полова - не можете да очекујете да 700.000 људи (колико чланова броји СНС) мисли исто", рекла је тада министарка.

Ипак, Спасојевић наводи да постоји и друга врста сукоба и то „око поделе плена, што прави проблем странци".

„Пример тога видимо на нивоу Београда између Шапића и Весића, али то није толико видљиво бирачима, тако да они за сада успевају да их контролишу."

„Ето, ми смо назадни, ретроградни, недемократски настројени. Ипак, имамо министарку Зорану која нас вади, јер она је модерна", написао је Ђукановић у јуну на Твитеру.

Михајловић је пре тога дала је интервју за лист Нова, што се Ђукановићу није свидело.

Она је на то све одговорила преко Инстаграма - „моја покојна бака Милева је за овакве говорила: глуп се не тражи, он се сам јавља", на шта је Ђукановић такође одговорио цитатом.

„Чувај ми се сине, стара мајка кука, свака би фукара да убије вука", написао је на Твитеру.

Управо је Михајловић често на удару страначких колега и делује као да је она у сталном сукобу са Ђукановићем и премијерком Аном Брнабић, док је варница било и са министарком културе Мајом Гојковић и Небојшом Стефановићем.

Маријан Ристичевић, лидер Народне сељачке странке, који је на изборима 2022. био на листи напредњака, каже за ББЦ да СНС управо чува „Вучићева решеност да допусти унутрашње размирице".

„Он има већу демократску орјентацију него што су то имали лидери Демократске странке који су се тако представљали, а за њега кажу да је диктатор", наводи Ристичевић.

Управо је и Небојша Стефановић, актуелни министар одбране, био на тапету у последње две године, када су наводи о његовом сукобу са Вучићем постали све учесталији.

На рачун некадашњег „броја два" из табора напредњака у том периоду стизале су бројне оптужбе, па и да је организовао прислушкивање председника Вучића и његове породице.

Стефановић је то све негирао, али је ипак током пролећа 2021. поднео оставку на место шефа Градског одбора у Београду.

„Њихови сукоби у странци само су надгорњавање ко ће имати већи утицај у вршењу власти и приступ ресурсима, не резултат демократског духа", сматра Лутовац.

Ипак, Стефановић је остао и министар, а на сајту напредњака се и даље наводи да је део Председништва СНС-а.

„Не смем да се понашам онако како су се понашали одређени људи у ДС, скидајући главу свакоме ко би помислио нешто другачије да чини и да изговори", изјавио је Вучић 2021. године.

„Небојша је интелигентан и довољно паметан да разуме одређене ствари и верујем да ће трудити да покаже да је ствари разумео", додао је.

„Порасло дете, осамосталило се", чувене су речи Томислава Николића из 2012, када је по преузимању функције председника државе поднео оставку на место лидера странке.

Ту функцију преузео је Вучић.

Пет година касније, уследили су нови председнички избори, када се дуго није знало ко ће се кандидовати на челу напредњака.

Николић је почетком 2017. изјавио да би га изненадило да се Вучић кандидује за председника, јер сматра да „добро обавља посао председника Владе Србије".

Вучић се на крају ипак кандидовао за председника државе и победио на изборима, задржавши потом и место лидера странке.

Због тога се у медијима доста писало и о сукобу између Вучића и Николића.

Николић је на крају постао председник Савета за координацију сарадње са Русијом и Кином и претходних година се повукао из политичких дешавања.

Вучић годинама најављује повлачење са чела СНС-а, али се то и даље није десило.

А шта ти сукоби значе за друштво?

„Због њих сазнајемо које су линије поделе у странкама, прљав веш који једни покушавају да сакрију од других, бирачима се дају неке друге опције", наводи Спасојевић.

„Један од разлога што је СНС успео да сруши ДС пре десетак година је и то што су унутар ДС-а постојале одређене поделе које су их слабиле."

Како наводи, то је у том тренутку „јасно допринело демократизацији друштва".

„Све то што је СНС касније направио је друга прича."

Демократска странка - поделе, поделе, поделе

Историја Демократске странке препуна је најразличитијих подела.

Званично је основана у фебруару 1990, када је њен рад обновило 13 интелектуалаца и дисидената из доба Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (СФРЈ).

На почетку бурних деведесетих, за лидера је изабран Драгољуб Мићуновић, а за председника извршног одбора Коста Чавошки.

И одмах је дошло до размирица.

Чавошки и група чланова 1991. иступају из ДС-а и оснивају Српску либералну странку.

Већ годину дана касније, због одлуке да ДС не приступи Депосу - опозиционој коалицији са Српским покретом обнове (СПО) Вука Драшковића - странку напушта и група посланика предвођених Војиславом Коштуницом, који потом оснивају Демократску странку Србије (ДСС).

„Демократска странка је од почетка окупљала је све који су против једнопартизма, монопола у идеологији, политици и у том смислу је била стуб демократских политичких снага, без обзира на идеологије", сматра Лутовац.

„Ипак, природно је да се после извесног времена, када су се искристалисали неки правци којима ће се ДС кретати, одвоје једни који су више национално или грађанско орјентисани", додаје.

Ипак, Борко Стефановић каже да до унутарстраначких сукоба у Србији данас углавном долази због „личних нетрпељивости, а много ређе због политичких и идеолошких неслагања".

„То доста говори о незрелости нашег политичког система", наводи.

Током 1993. за лидера странке изабран је Зоран Ђинђић, а Мићуновић убрзо напушта ДС и формира Демократски центар, где такође прелази неколико истакнутих чланова.

Демократски центар се 2004. ујединио са Демократском странком.

Управо је тада, годину дана после убиства Ђинђића, дошло до још једног цепања, када део чланова, предвођен Чедомиром Јовановићем, оснива Либерално демократску партију (ЛДП).

„Све те поделе настале су само због идеолошких разлика", наводи Спасојевић.

Горди, који сматра да Демократска странка „има занимљиву историју", каже да је она водеће идеје имала пре свега у време Зорана Ђинђића.

„Готово одмах после Ђинђићевог убиства, из странке нестаје све што личи на њега", наводи.

Тај тренутак, каже, повезан је са успоном Бориса Тадића на чело демократа.

Тадић на чело ДС-а долази 2004, када је постао и председник Србије, победивши на изборима Томислава Николића, тада и даље функционера СРС-а.

Демократе је предводио све до 2012, када је изгубио од Николића, који је у међувремену напустио радикале и са Вучићем формирао Српску напредну странку.

Тада почиње нова ера подела и смена на челу ДС-а.

„Тадићев организациони принцип је био да је то странка на власти, која тежи монополу - то је све што је уједињавало чланове Демократске странке", сматра Горди.

„Нису имали никакве идеје, чак су се плашили да их имају... У једном тренутку су се више нагињали према десници, јер су веровали да је то начин да постану популарна странка."

Због тога, каже Горди, после пораза на изборима „више није било ни Демократске странке".

Нови председник те 2012. постаје Драган Ђилас, а Тадић две године касније напушта ДС и формира Нову демократску странку, касније преименовану у Социјалдемократска странка.

У међувремену је из редова демократа искључен Вук Јеремић, некадашњи шеф дипломатије и високи званичник ДС-а, који ће неколико година касније формирати Народну странку.

Зоран Живковић, некадашњи званичник ДС-а, Нову странку формирао је 2013.

После слабих резултата изборима 2014, на чело демократа уместо Ђиласа долази Бојан Пајтић, у то време председник војвођанске владе.

Ђилас ће неколико година касније формирати Странку слободе и правде (ССП).

„Све што се догодило после 2012. је реакција на притисак који је власт вршила на ДС, као и покушај да се снађу у неким новим околностима, у опозиционом статусу", сматра Спасојевић.

Како каже, ту постоји значајна „велика и важна" разлика између ДС-а и СНС-а.

„Тадић је покушавао да промени и контролише странку која је постојала 25 година, имала дубину, структуру, унутрашњу дистрибуцију моћи, увек четворо, петоро озбиљних кандидата да преузму странку, попут Ђиласа, Пајтића, Шутановца", наводи.

„Са друге стране, Вучић је после 2014. малтене од темеља подигао странку какву жели."

Пајтића је на челу ДС-а 2016. наследио Драган Шутановац, некадашњи министар одбране, који оставку подноси 2018, када је за новог лидера изабран Зоран Лутовац.

Борко Стефановић, некадашњи потпредседник Демократске странке, сматра да се ДС кроз историју највише цепао због „дубинског неговања демократичности".

„То право на посебно мишљење се јако чувало, као светиња, а и ДС је једина странка која је на унутарстраначким изборима мењала председника.

„То се у српској пракси показало као веома лоше - за јавност то није било нешто позитивно, већ доказ да се странка цепа и урушава, што је режим такође покушавао да представи."

На крају је и Стефановић 2015. напустио ДС, формиравши Левицу Србије.

„То сам учинио зато што се нисам идеолошки и програмски слагао са оним што је тадашње руководство странке радило, као и зато што сам био у значајној мањини", каже Стефановић.

„Сматрао сам да странка мора нешто драстично да промени ако мисли да поново побеђује, није било слуха за то и кренуо сам самостално на политички пут, који се показао као неуспешан", додаје.

Шта даље?

Саговорници ББЦ-ја сагласни су у једном - велико је питање шта ће бити када СНС у једном тренутку изгуби власт и када се са њеног чела повуче Александар Вучић.

„Наравно не можемо знати будућност, али прилично сам сигуран да ће због оба сценарија СНС бити у великој кризи", сматра Спасојевић.

„Претпостављам да ни они неће моћи да преживе то", додаје.

Ристичевић наводи да је то „мало теже коментарисати", зато што је са СНС на изборној листи.

Он ипак сматра да би „до нечега" могло да дође оног тренутка када СНС изгуби власт, иако је „тешко проценити како ће се у том тренутку (напредњаци) понашати".

„Надам се да се то неће догодити", наводи кратко.

Борко Стефановић је за то време сигуран да ће до подела доћи.

„Ни СНС ни СПС неће опстати у овом облику када не буду на власти", изричит је.

И док Јанко Веселиновић, некадашњи званичник ДС-а, а данас лидер Покрета за преокрет у разговору за ББЦ каже да је СНС „на корак од цепања", Горди није баш тако сигуран.

„Вероватно ће до тога доћи у неком тренутку, али мислим да ће странка дуго трајати", наводи.

Не само да су, како каже, направили „доста солидан систем, већ имају и лидера".

„Вучић је млад човек, може да буде ту још дуго, а и не види се у догледно време успон неке друге странке која има могућност да формира власт.

„Све су или мале или лидерске, исте као СНС", закључује.

Погледајте видео: Кратка историја вишестраначја у Србији

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]